Категорија: Razvoj

Udruženja izražavaju ozbiljnu zabrinutost zbog nedovoljne transparentnosti i ograničene mogućnosti javnosti i stručnih aktera da učestvuju u procesu izrade novog Zakona o zaštiti vazduha. Uprkos njegovom značaju za zdravlje i kvalitet života građana Srbije, proces donošenja zakona nije sproveden u skladu sa važećim propisima, dok predložene izmene ne rešavaju ključne probleme u oblasti monitoringa kvaliteta vazduha, pravovremenog reagovanja na incidente, nadzora i sankcionisanja zagađivača. 

Nepoštovanje minimalnih standarda uključivanja javnosti

Javna rasprava o Nacrtu zakona, započeta 15. januara 2025. godine, organizovana je uz poštovanje minimalnih standarda za uključivanje javnosti. Imajući u vidu ozbiljnost problema zagađenja vazduha u Srbiji, smatramo da period od 20 dana nije dovoljan za sveobuhvatnu analizu i diskusiju o predloženim rešenjima i da organizovanje samo jedne, hibridne javne prezentacije u Beogradu nije dovoljno. Prema poslednjem izveštaju o stanju kvaliteta vazduha u Srbiji, pripremljenom od strane Agencije za zaštitu životne sredine, vazduh je prekomerno zagađen u više od 20 gradova i opština širom Srbije, dok je prezentacija organizovana samo u Beogradu. 

Nepravilnosti u vođenju procesa

Proces izrade Nacrta zakona započet je u februaru 2024. godine, a u Radnoj grupi za njegovu izradu mesta su dobile samo dve organizacije civilnog društva, izabrane putem konkursa sa uslovima koji su unapred isključili pojedina udruženja s dokazanom ekspertizom i dugogodišnjim doprinosom u borbi za čist vazduh. Na taj način, već u početnoj fazi izrade zakona, zainteresovana javnost bila je faktički isključena iz procesa.

Dodatnu konfuziju izazvalo je i sprovođenje ranog javnog uvida, i to samo za deo Nacrta zakona u novembru 2024. godine. Do sada se nikada nije dogodilo da se konsultacije organizuju o delu zakona, dok se praksa javnog uvida primenjuje isključivo na dokumente prostornog i urbanističkog planiranja. Proces konsultacija, kakav je predviđen u pripremi ovako značajnog propisa, sproveden je suprotno propisima, a Ministarstvo zaštite životne sredine nije izradilo analizu efekata propisa, dok polazne osnove ne sadrže minimalne elemente propisane zakonom. Bilo je potrebno utvrditi i obrazložiti probleme koji su doveli do postojećeg stanja, kako bi se iz takve analize izvukli odgovarajući zaključci, a potom pretočili u zakonska rešenja koja će doprineti otklanjanju problema. Iz analize koje je priložena uz Nacrt zakona ne može se zaključiti šta su uzroci problema već su samo površno objašnjene posledice, bez utvrđivanja uzročno-posledične veze.

Ključni problemi koji ostaju nerešeni

Uprkos novom zakonskom okviru, neka od najvažnijih pitanja u oblasti zaštite vazduha i dalje ostaju nerešena:

        1. Lokalni monitoring kvaliteta vazduha

Predloženi Nacrt zakona i dalje omogućava lokalnim samoupravama da samostalno uspostavljaju mreže za monitoring u skladu sa sopstvenim mogućnostima, što znači da neće biti obavezujućeg, sveobuhvatnog i kontinuiranog praćenja svih zagađujućih materija u vazduhu.

       2. Merenja posebne namene u hitnim situacijama

Novi zakon predviđa rok od čak pet dana za nadležne organe da odluče da li će pokrenuti merenja posebne namene u slučaju ekoloških incidenata, poput požara na deponijama, a proces odlučivanja nepotrebno komplikuje. U praksi, to znači da merenje može biti sprovedeno tek nakon što se eliminiše izvor zagađenja, kada su koncentracije zagađujućih materija već vraćene u dozvoljene granice.

       3. Nacionalni plan za smanjenje emisija

Predloženo je brisanje odredaba koje definišu ovaj ključni instrument za smanjenje zagađenja iz termoelektrana. Ovaj predlog je naročito problematičan imajući u vidu da termoelektrane ,,Elektroprivrede Srbije” već sedam godina emituju četiri do šest puta više sumpor-dioksida od dozvoljenog čime ugrožavaju zdravlje građana.

       4. Nadzor i kaznene odredbe zakona

Propuštena je prilika da se propišu šira ovlašćenja inspekcije koja će joj omogućiti efikasno i preventivno delovanje. U praksi, inspekcija često propušta da sprovede aktivnosti ukazujući da nema nadležnosti da deluje u skladu sa Zakon o zaštiti vazduha. Isto tako, ni represivni mehanizmi koji bi trebalo da se ogledaju u strožijim kaznama za zagađivače ne predviđaju sankcije za svako kršenje obaveze ni od strane operatera, a još manje od strane odgovornih lica u državnim organima. To znači da će se veliki broj obaveza koji imaju operateri i nadležni organi svesti samo na njihovu “dobru volju”, jer sankcija za nepostupanje nema.

       5. Zainteresovana javnost nije više zainteresovana

Iako odredbe prethodnog zakona, pored definicije pojma ,,zainteresovana javnost” nisu dalje predviđale prava i obaveze, nije opravdano da se ovaj pojam ukloni iz novog zakona, već  je potrebno da se, upravo suprotno, ovim i posebnim zakonima, omogući ostvarivanje prava na pristup pravdi i prava na učešće u postupcima donošenja odluka zainteresovanoj javnosti, što je učinjeno u novoj Direktivi o kvalitetu vazduha EU. 

Građani zaslužuju bolji zakon

Građanima i građankama Srbije potreban je zakon koji efikasno rešava probleme zagađenja vazduha, a ne zakon koji samo formalno zadovoljava zahteve za usklađivanjem sa EU zakonodavstvom. Evropska unija je 2024. usvojila novu Direktivu o kvalitetu vazduha a Ministarstvo zašttie životne sredine tek sada pred javnost stavlja novi zakon kojim se tek delimično obezbeđuje usklađenost sa Direktivom iz 2008. godine. Podaci o zagađenju i efektima po zdravlje ljudi dovoljno govore o tome šta je urađeno u prethodnih 16 godina.  

Potpisnice saopštenja:

Beogradska otvorena škola, Beograd

Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu, Beograd

Društvo mladih istraživača, Bor

Novi put, Kraljevo

Lokalni odgovor, Valjevo

Tim 42, Leskovac

Alternativa za bezbednije hemikalije (ALHem), Beograd

Centar za unapređenje životne sredine, Beograd

Centar modernih veština, Beograd

Centar za zelene politike, Beograd

Inženjeri zaštite životne sredine, Novi Sad

Ministarstvo prostora, Beograd

Mladi istraživači Srbije, Beograd

Nacionalna ekološka asocijacija, Beograd

Nova planska praksa, Beograd

Kraljevački razvojni centar, Kraljevo

Regionalna asocijacija vlsnika privatnih šuma "Omorika",  Priboj

RES fondacija, Beograd

Zeleni talas, Čačak

WWF Adria - Srbija, Beograd

Centar za zelene politike i UG Ulice za bicikliste pozivaju vas na predavanje i razgovor sa profesorom Milošem Mladenovićem “Od grada za automobile, do funkcionalne urbane mobilnosti za SVE!”. Predavanje i razgovor će biti održani u utorak, 19. novembra od 18h u prostorijama Impact Huba u Beogradu, Makedonska 21.

Gužva i kolaps prve su asocijacije na saobraćaj u Beogradu. Na teritoriji grada Beograd u 2023. godini registrovano je 687.858 automobila, što predstavlja porast u odnosu na prethodnu godinu i nastavak trenda stalnog rasta broja automobila.

Spor, loš, skup, nepouzdan, gužva, zagađenje - samo su neke od asocijacija stanovnika Beograda kada se pomene javni prevoz. Prosečna brzina javnog prevoza u Beogradu je za 15 godina pala sa 14.78 km na 13.26 km. Vozila su stara i neodržavana. Linije su često nepovezane, dok veliki broj građana izbegava da plaća javni prevoz. Pa ipak, najveći broj putovanja u Beogradu se obavi javnim prevozom, što predstavlja dobru početnu tačku.

Sa druge strane ostali vidovi mobilnosti gotovo su zanemareni, a umesto glomaznih automobila, gradovi bi mogli da budu puni vozila koja su i do sto puta lakša i efikasnija u potrošnji goriva. Tokom predavanja biće obrađene teme zašto je saobraćaj u Beogradu spor, kako ga ubrzati, a kako promeniti i da li postoje dodirne tačke između Beograda i Helsinkija.

Dr Miloš Mladenović je vanredni profesor na Univerzitetu Alto u Helsinkiju, na odeljenju za prostorno planiranje i saobraćajno inženjerstvo. Nakon završenog Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, doktorirao je na Tehnološkom institutu u Virdžiniji, SAD. 

Beogradska kancelarija Fondacije Hajnrih Bel i Centar za zelene politike vas pozivaju na promociju i javnu diskusiju povodom objavljivanja knjige Here, at last. Pathways of Green Politics in the Western Balkans autora Vedrana Horvata. Ovo izdanje Fondacije Hajnrih Bel bavi se istorijskim prikazom razvoja zelenih politika na Zapadnom Balkanu i predstavlja glavne aktere koji su bili njihovi nosioci. Autor knjige postavlja brojna pitanja , a neka od njih će biti i tema javne diskusije: Šta je izazvalo pojavu zelenih inicijativa na Zapadnom Balkanu? Iz kojih sfera društvenog života dolaze akteri koji su postali glavni nosioci zelenih politika u regionu? Zbog čega su u nekim državama, poput Srbije i Crne Gore, zelene inicijative uspele da se razviju u relativno uspešne političe partije, a u drugima ne nekima se takvi razvoji ne mogu identifikovati? U kojoj meri je iskustvo stranke Možemo! iz Hrvatske uticalo na razvoj zelenih politika u regionu? Na koji način se razumevanje koncepta i pojma „zelene politike“ razlikuje u Hrvatskoj i Evropskoj uniji, i na Zapadnom Balkanu?

Promocija knjige i javna diskusija će se održati 28. oktobra 2024. u 18 časova u Kulturnom centru Grad, Braće Krsmanović 4, Beograd. Na promociji i javnoj diskusiji će govoriti:

Vedran Horvat, autor knjige i izvršni direktor Instituta za političku ekologiju iz Zagreba

Biljana Đorđević, ko-predsednica Zeleno-levog fronta i narodna poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije

Iva Ivšić, odbornica u Gradskoj skupštini Grada Zagreba i članica stranke Možemo!

Predrag Momčilović, direktor Centra za zelene politike iz Beograda

Diskusiju će moderirati Srđan Hercigonja, programski koordinator u Fondaciji Hajnrih Bel u Beogradu.

Izveštaj o kvalitetu vazduha za 2022. godinu

Ove godine, sa početkom grejne sezone stigao je i Godišnji izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji za 2022. godinu. Pomalo je stigao i kao iznenađenje jer smo prošle godine morali da ga čekamo skoro do decembra. Novi izveštaj samo potvrđuje poznato stanje, a to je da je vazduh zagađen gotovo svuda gde se vrši merenje.

Prethodnih nekoliko dana građani su na različitim aplikacijama i portalima mogli da vide da se koncentracija suspendovanih PM čestica u gradovima Srbije povećava, pa Izveštaj za prošlu godinu dolazi taman na vreme da nas podseti šta smo to udisali i da nas pripremi na to šta nas čeka ove zime.

Za početak treba pohvaliti Agenciju za zaštitu životne sredine na proširivanju sistema merenja kvaliteta vazduha. Pa ove godine imamo rekordni broj merenja i mnogo više referentnih podataka koji nam nažalost pokazuju da je vazduh lošeg kvaliteta u svim delovima Srbije i da je potrebno što pre preduzeti konkretne korake za unapređenje njegovog kvaliteta. U nekim mestima i dalje nedostaju automatske merne stanice i možda je prvi kandidat za unapređenje Leskovac gde indikativna merenja pokazuju da je udeo prekoračenja zagađujućih čestica PM10 u vazduhu bio čak u 65% merenja.

PM čestice koje ubijaju

Prolazeći kroz izveštaj vidimo da se razlike nisu velike u odnosu na prethodnu godinu. Na pojedinim mernim stanicama bilo je nešto više dana kada je prekoračena dnevna vrednost PM čestice u pitanju, na nekim drugim nekoliko dana manje u odnosu na 2021. godinu.

Krenimo redom, ono što je nepromenjeno je da je u Valjevu, kao i prethodne godine registrovano najviše dana tokom kojih su prekoračene granične dnevne vrednosti za PM10 čestice, što je ove godine 178 dana, u odnosu na 174 koliko je bilo prošle godine. Ovo znači da je u Valjevu gotovo svaki drugi dan izmereno zagađenje vazduha, a prema kriterijuma za ocenjivanje kvaliteta ne bi smelo da bude preko 35 dana sa dnevnim prekoračenjem zagađenja PM10 česticama.

Više od 100 dana sa prekoračenom dnevnom vrednošću za PM10 čestice registrovano je i u Popovcu – 136 dana, Novom Pazaru – 135 dana, Užicu – 115 dana, Smederevu – 120 dana, Kraljevu – 112 dana, Beogradu (Zemun) – 104 dana, Pirotu – 103 dana. Više od sto dana registrovano je i u Zaječaru i Kragujevcu, ali je raspoloživost podataka sa ovih stanica manja od 90% koliko je potrebno da bi se podaci smatrali validnim. Najveće registrovane dnevne koncentracije PM10 zabeležene su na stanici Beograd Ovča – 516 µg/m3 i na stanici Zaječar 326 µg/m3, što je 12 i 8 puta više od dozvoljene dnevne vrednosti.

Od 53 mernih stanica koje imaju valdine podatke za koncentraciju PM10 čestica, na 15 su prekoračene srednje godišnje vrednosti a na čak 44 su prekoračen broj dana sa zagađujućim vrednostima. To znači da su suspendovane čestice glavni zagađivač i da je vazduh treće kategorije, odnosno, zagađen na preko 85% mernih mesta, od Subotice na severu do Niša na jugu i od Užica na zapadu do Bora na istoku Srbije.

Godišnje vrednosti za PM2.5 prekoračene su na 18 stanica na kojima se vrši kontinualno merenje, od 40 koliko ih ukupno ima.

Što se tiče ocene kvaliteta vazduha, praksa se nije promenila, u zonama Srbija i Vojvodina vazduh je ocenjen prvom kategorijom, odnosno čist ili neznatno zagađen, dok je u skoro svim gradovima i aglomeracijama, vazduh dobio ocenu treće kategorije, odnosno prekomerno zagađen vazduh.

Interesantno je i to da, kada se pogleda tabela ocena kvaliteta vazduha za 2022. godinu, gde su navedene sve stanice na kojima se vrše merenja, samo njih 10 se nalaze u oblastima sa vazduhom prve kategorije, od toga se samo na 4 vrši merenje i PM10 i PM2.5 čestica, ili jedne od te dve grupe čestica, čije merenje je najčešće uzrok za prelazak u treću kategoriju. Takođe, jedna od te četiri stanice na kojima se mere koncentracije PM10 i PM2.5 čestica, a nalazi se u prvoj kategoriji, je i stanica Kamenički vis, za koju su nas prethodne godine na portalu Klima 101 podsetili, da to nije tipična merna stanica, već merna stanica namenski postavljena u „čisto” okruženje, u saradnji sa stručnjacima iz Evrope, na nadmorskoj visini od preko 800 metara i na udaljenosti od najmanje 30 km od najbližeg izvora zagađenja. Ova stanica treba da bude pokazatelj tzv. osnovnog zagađenja u Srbiji. Tako dolazimo do toga da je na samo tri stanice, koje mere koncentraciju PM čestica, vazduh bio prve kategorije.

Drugi polutanti

Osim suspendovanih PM10 i PM2.5 čestica vazduh je u pojedinim gradovima bio zagađen i drugim polutantima. Iako se znatno smanjilo tokom 2022. godine ipak je u Boru došlo do par prekoračenja dnevnih graničnih vrednosti sumpor dioksida, dok su satne vrednosti prekoračene na stanicama Bor Gradski park 39 sati i u Obrenovcu 11 sati.

Granične vrednosti azot dioksida, koji u najvećoj meri dolazi iz drumskog saobraćaja bile su prekoračene na mernim stanicama Bulevar Despota Stefana i Mostar u Beogradu, a desio se i po jedan dan sa prekoračenjem u Novom Pazaru i Nišu. Raduje trend smanjivanja zagađenja vazduha azot dioksidom u odnosu na 2021. godinu u nadi da će se ovaj trend nastaviti.

Ono što ne raduje građane je pojava prizemnog ozona tokom letnjih meseci. Dok nas stratosferski ozon čuva od opasnog sunčevog zračenja, prizemni ilti troposferski ozon toksičan je za ljude. Tokom 2022. godine, prekoračenja maksimalne osmosatne vrednosti, 120μg/m3, zabeležena su na svim stanicam, osim na stanici u Lazarevcu. Većina prekoračenja su se desila tokom letnjih meseci što dodatno zabrinjava jer sada osim zimskog zagađenja sve više je prisutno i ono letnje koje u kombinaciji sa tropskim temperaturama predstavlja dodatni problem.

Lazarevac je možda izbegao zagađenje prizemnim ozonom ali je zato zabeleženo prekoračenje srednje godišnje vrednosti benzo(a)pirena u frakcijama suspendovanih čestica što predstavlja novu vrstu problema.

Veliki problem za sve one sa alergijama predstavljaju i koncentracija polena, najznačajnijeg biološkog alergena u vazduhu a i ove granične vrednosti su bivale prekoračene u pojedini delovima godine i na nekim stanicama u zavisnosti koliko se blizu nalaze od izvora polena. 

Šta je sve novo u izveštaju o kvalitetu vazduha

Pored svega ovoga ima nekoliko novina u Izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, u odnosu na prethodne izveštaje. Naime ove godine su prikazani infografici, na kojima možemo videti kretanje zagađenja vazduha PM čestica u periodu od 1990. godine do 2023.

Tu je i infografik koji prikazuje nivo zagađenja u Srbiji, u poređenju sa zemljama malo šireg regiona:

Pored toga, u ovogodišnjem izveštaju nije prikazana mapa Srbije sa kategorijama zagađenja vazduha po zonama i aglomeracijama, već samo po stanicama, gde je zagađenje u stvari prikazano u vidu ljubičastih tačkica, tu i tamo.

Teško je oteti se utisku da sve ove novine, u stvari, imaju cilj da smanje značaj zagađenog vazduha koji svake godine udišemo i pokažu nam da to u stvari nije toliko strašno koliko zapravo mislimo.

Čini se da su se ove godine i autori izveštaja jako potrudili da pokažu kako je zagađenje vazduha nešto niže nego prethodnih godina i to su potkrepili brojnim graficima. Pa ipak nisu nigde pomenuli da je zagađenje nešto niže pre svega zahvaljujući klimatskim uslovima i da je 2022. godina druga najtoplija u Srbiji od 1951. godine, u Beogradu druga najtoplija od 1888. Zima 2022/2023. je treća najtoplija u Srbiji, dok Oktobar, Novembar i Decembar 2022. spadaju u deset najtoplijih od 1951. Topla zima doprinela je manjem korišćenju energenata za grejanje i time uticala da vazduh bude nešto manje zagađen.

Sve u svemu novi Izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji ne donosi nam velike novosti jer je dosada već svima jasno da je vazduh često zagađen i da se slabo šta preduzima da se ovo zagađenje smanji. U decembru prošle godine je konačno usvojen i Program zaštite vazduha, od kog se očekuje da bude vodeći strateški dokument. Međutim, sve dok za ovaj Program nema dovoljno opredeljenih sredstava i jasan plan implementacije on će ostati samo slovo na papiru.

Na kraju, deluje da uprkos tome što je zagađenje vazduha jedan od najvećih problema i to ne samo ekoloških nego i društvenih, malo šta se preduzima da se ova situacija promeni. Izgleda da trenutna vlast nije zainteresovana za bavljenje problemima građana koji su kompleksni i za koje je potrebno više godina ako ne i decenija da bi se rešili, jer bavljenje ovakvim problemima ne donosi lake političke poene, već zahteva ozbiljan rad i konsultacije sa ekspertima i građanima.

Mnoge roditelje dece koja idu u privatne vrtiće prošlog septembra sačekala je velika neprijatnost. Na početku školske godine javljeno im je iz uprave privatnih vrtića da će za boravak svojih mališana morati da izdvoje duplo, a u nekim slučajevima i tri puta više novca nego do tad. Za porodicu sa dvoje dece to je značilo da će morati da izdvoji između 200 i 300 evra. Kako smo došli u ovakvu situaciju?

Opšte je prihvaćeno da kvalitetno predškolsko vaspitanje i obrazovanje pozitivno utiče na razvoj deteta. To potvrđuju i naučna istraživanja koja pokazuju da je rano detinjstvo životni period najbržeg fizičkog, intelektualnog, emocionalnog i socijalnog razvoja, te da u to doba stečena iskustva i navike u značajnoj meri određuju rast i razvoj jednog pojedinca.

Uprkos značaju predškolskih ustanova za razvoj dece, nedostatak mesta u vrtićima predstavlja problem koji decenijama ostaje bez rešenja. U Srbiji je svega polovina dece upisana u vrtiće, dok se taj broj u Evropskoj uniji kreće između 85% i 100%. Kako bi se povećao obuhvat dece predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem, pojedine lokalne samouprave (prevashodno veći gradovi sa velikim prilivom stanovništva) uvele su mere subvencije boravka dece u privatnim predškolskim ustanovama.

Početak privatizacije predškolih ustanova

U Srbiji, u nadležnosti republičkog nivoa je pravni okvir za predškolsko vaspitanje, kojim su regulisani kriterijumi za kvalitet vrtića, dok je funkcionisanje, finansiranje i organizacija predškolskih ustanova u nadležnosti lokalnih samouprava, tj. opština i gradova. Svaka lokalna samouprava samostalno definiše ekonomsku cenu boravka dece u predškolskoj ustanovi. U Beogradu, a i u većini drugih gradova i opština, lokalna samouprava finansira 80% ekonomske cene boravka dece u državnim predškolskim ustanovama, dok ostatak fiansiraju roditelji.

Manjak mesta u državnim vrtićima je najizraženiji u Beogradu. Prošle godine se za oko 14.000 mesta prijavilo oko 20.000 dece. Rešenje za nedostatak kapaciteta u državnim predškolskim ustanovama lokalna samouprava je našla u uvođenju sistema vaučera, koji omogućavaju da se deca za koju nema mesta u državnim vrtićima upisuju u privatne uz subvenciju iz gradskog bužeta. Centar za zelene politike publikovao je istraživanje u kome je upoređivao različite aspekte u poslovanju privatnih subvencionisanih vrtića i državnih vrtića.

Od uvođenja subvencija za privatne predškolske ustanove primetan je ogroman skok u broju privatnih vrtića. Naime, u odnosu na 2014. godinu broj vrtića se preko osam puta povećao. 

Ovolika ekspanzija pokazuje da je biti vlasnik privatnog vrtića od uvođenja sistema vaučera postao veoma lukrativan biznis. Samo po sebi ovo ne mora biti loša odluka, naručito ako se na ovaj način obezbeđuje kvalitetna predškolska usluga za decu. Međutim, naša analiza daje suprotne zaključke.

Roditelji plaćaju više

Glavni problem sa subvencijama za privatne vrtiće iz ugla roditelja je to što ne postoji ograničenje cena koju privatni subvencionisani vrtići mogu da naplaćuju. Državni vrtići roditelje koštaju oko 6000 dinara mesečno, a oko 22000 dinara plaća grad.

Kod subvencionisanih privatnih vrtića grad refundira roditeljima maksimalno 22.000 dinara, dok ostatak iznosa plaćaju roditelji. Privatnim vrtićima je data sloboda da odrede ukupnu cenu koja često prelazi 40.000 dinara. U ovakvom slučaju roditelji moraju da plate oko 18.000 dinara mesečno, odnosno tri puta više nego da je dete upisano u državni vrtić.

Takođe, roditelji u slučaju bolesti deteta i nedolaska u privatni vrtić plaćaju 550 dinara po danu, pa je to razlog da veliki broj dece dolazi u vrtić i kada je bolesno. U državnom vrtiću dani izostanka dece se ne naplaćuju uz lekarsku potvrdu ili rešenju o godišnjem odmoru, a bez tih dokumenata se toleriše izostanak do pet dana bez nadoknade.

Segregacija od malih nogu

U nekim privatnim predškolskim ustanovama postoje različiti paketi usluga, tzv. socijalni paket (roditelji plaćaju cenu približnu iznosu koji bi plaćali u državnim vrtićima) i „premijum“ paket (roditelji plaćaju cenu veću od iznosa koji bi plaćali u državnim vrtićima) u kojima je mnogo širi repertoar usluga. Pored toga, pravila ponašanja za decu koja imaju „premijum” paket su značajno fleksibilnija. Ovakva praksa podstiče segregaciju i klasno svrstavaju decu od najranijeg uzrasta, a uz to se daje primer da, ako imate više novca, ista pravila za vas ne važe.

Klasna segregacija je vidljiva i kada se pogleda obuhvat upisane dece koja dolaze iz najmarginalizovanijih porodica. Naime, u 2018. godini u Srbiji samo 10,5% dece iz najsiromašnijeg dela populacije je bilo upisano u predškolske ustanove, a kod dece iz romske populacije taj broj je bio još niži, samo 6%.

Privatni vrtići skuplji za budžet grada

Ukupni izdaci za predškolsko vaspitanje u Beogradu u 2022. godini iznosili su oko 21 milijardi dinara, odnosno skoro 180 miliona evra. Posle javnog saobraćaja, ovo je druga najveća stavka u budžetu Grada. Od uvođenja subvencija za boravak dece u privatnim vrtićima, iznos za subvencije je porastao sa 172 miliona dinara na 5 milijardi dinara.

Troškovi državnog vrtića po detetu su značajno manji. Iako bi na papiru trebalo da su cene iste, trošak Grada po detetu značajno se razlikuje. Na osnovu naše analize, došli smo do podatka da su u 2021. godini izdaci po detetu u državnim vrtićima bili za 38% manji nego subvencije u privatnim vrtićima.

Kvalitet predškolske usluge

Tokom rada na istraživanju jedna majka je podelila sa nama svoje loše iskustvo sa jednim beogradskim privatnim vrtićem, koji pripada lancu od nekoliko vrtića iste privatne predškolske ustanove.

Prezentacija i promocija vrtića je bila veoma dobra, pominjala se individualizacija u radu sa decom i Montesori sistem. Roditelji su videli odličan prostor, prezentovan im je jelovnik i dodatne aktivnosti, npr. učenje engleskog jezika od druge, a nemačkog od četvrte godine, gimnastika, muzičke aktivnosti i sl.

Od svega prezentovanog jedino su usluge higijene i ishrane bile u skladu sa očekivanjima roditelja na osnovu prezentacije. Kvalitet rada sa decom zavisio je isključivo od pojedinačnih vaspitačica koje su se veoma često smenjivale, tako da je, kako je vreme prolazilo, bio sve lošiji. U ovom vrtiću više se pažnje poklanja slici o kvalitetu jer su vaspitačice bile u obavezi da popunjavaju radne listove koji su deo dečjeg portfolija, ukoliko deca to nisu uradila. Inače, sadržaj portfolija u ovom vrtiću čine uglavnom šabloni koje vaspitačice seku, a deca ih lepe na odgovarajuće mesto. U realnosti, kvalitet rada je znatno lošiji od onoga kako je predstavljen na papiru.

Iako prosvetna inspekcija, koja je zadužena za praćenje zakonitosti rada, dolazi u privatne vrtiće, ne postoji stvarna kontrola kvaliteta rada privatnih vrtića. Do sada u Beogradu nijedna privatna predškolska ustanova nije vrednovana od strane spoljašnjih evaluatora Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Radni uslovi u privatnim i državnim vrtićima

Jedna od ušteda koje privatni vrtići ostvaruju u odnosu na državne je visina novčanih sredstava koje izdvajaju za radne uslove svojih zaposlenih.

Radno vreme zaposlenog u ustanovi regulisano je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kroz četrdesetočasovnu radnu nedelju. Od toga 30 sati je predviđeno za neposredni vaspitno-obrazovni rad sa decom u predškolskoj ustanovi, a ostatak radnog vremena za pripremu, vođenje dokumentacije, stručno usavršavanje i druge poslove.

Neposredni rad se decom u privatnim vrtićima često prelazi zakonsku normu, naročito kada je neko od drugih vaspitača odsutan, radi se bez pauze, tj. sa decom se provodi osam sati i više, ali se ne dobija nadoknada za prekovremeni rad u novcu, niti u vidu slobodnih dana. Vreme namenjeno za pripremu za rad vaspitači u državnim vrtićima provode uglavnom kod kuće, dok je u privatnim vrtićima vaspitačica najčešće u obavezi da celokupno radno vreme provodi u ustanovi.

Najčešće je plata veća u državnom vrtiću, s tim da postoje i privatni vrtići koji plaćaju osoblje više nego u državnim ustanovama. Zdravstveno osiguranje nije uvek obezbeđeno, pa je odlazak na bolovanje skoro nemoguć, odnosno zaposleni se podstiču da u slučaju lakših bolesti (prehlada i slično) koriste slobodne dane.

Graditi nove državne vrtiće

Na osnovu svega navedenog, jasno je da su državni vrtići u prednosti u svim kategorijama. S jedne strane, privatne predškolske ustanove skuplje su i za roditelje i za grad, a s druge strane obezbeđuju niži kvalitet usluga. Pored toga, kako bi privatni vlasnici ostvarili što veći profit, plate i uslovi rada u privatnim vrtićima su u većini privatnih vrtića lošiji. Subvencionisanje privatnih vrtića jedino dovodi do toga da u Beogradu danas nastaju lanci privatnih vrtića.

Ono što bi predstavljalo dugoročno rešenje za ovaj problem jeste izgradnja novih državnih vrtića. U publikaciji „Predškolsko vaspitanje i obrazovanje u Republici Srbiji“ ističemo da kada bi grad počeo da gradi 12.000 novih mesta u periodu od 10 godina, zbog jeftinijih operativnih troškova, uštedeo bi preko 2 milijarde dinara, a roditelji ne bi morali da brinu da li će njihovo dete biti upisano u vrtić i koliko će morati da plate.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina

Država Srbija na predškolsko obrazovanje troši samo 0,65% BDP-a. Tek 50% dece je u Srbiji obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem

• Država ne prati adekvatno kvalitet rada vrtića što vrlo često dovodi do toga da sva deca nemaju jednake mogućnosti za učenje i razvijanje
• Posao vaspitačica i vaspitača u vrtićima je često nesiguran, loše plaćen i postoji velika preopterećenost jer se rad odvija u velikim grupama

Grad Beograd treba da obezbedi vrtić svakom detetu. Samo prošle godine se za 14 000 mesta u vrtićima prijavilo 20 000 dece. Vrtić treba deci da pruži prostor za istraživanje i učenje, ali u državnim vrtićima se zbog prebukiranosti to ne postiže. Sa druge strane u privatnim vrtićima svaki program zahteva dodatne novčane izdatke od roditelja.

• Umesto subvencionisanja privatnih vrtića grad treba da ulaže u obnavljanje i izgradnju novih državnih vrtića koji su dostupni svima.
• Grad mora da prati kvalitet rada vrtića tako da on bude jednak i zadovoljavajući u svakom vrtiću
• Plata zaposlenih koji brinu o našoj deci u vrtićima treba da iznosi bar prosečnu zaradu u Srbiji a ne minimalac

Svako ko brine o našoj deci treba da radi u dostojanstvenim i normalnim uslovim. Svaki prostor za decu mora da bude siguran i opremljen. Nijedan roditelj ne treba da strahuje da li svom detetu može da priušti vrtić, jer:

Svako dete ima pravo na vrtić u kojem ima jednake mogućnosti da istražuje, raste i razvija se.

Obično se na pomen zelene politike prvo pomisli na ekologiju i zaštitu životne sredine, koje predstavljaju važan, ali ipak samo deo šire zelene politike. Ekološka mudrost, zaštita životne sredine, borba protiv klimatskih promena, unapređenje biodiverziteta i geodiverziteta stub su zelene politike, ali bez socijalnih i ekonomskih aspekta jedan stub ne može biti održivi oslonac.

Svi ekološki problemi sa kojima se danas susrećemo produkt su društvenog uređenja baziranog na stalnoj eksploataciji rada i prirodnih resursa, vođenog ideologijom bezgraničnog rasta. Danas se susrećemo sa ekološkim problemima koji su veći nego bilo kada u istoriji, klimatske promene možda su i najveća pretnja sa kojom se do sada ljudsko društvo suočilo. Uprkos eksponencijalnom materijalnom rastu koji je trebao da donese opšte blagostanje, još uvek nije rešeno pitanje gladi u svetu, dok nejednakosti prete da postanu rekordne, gde mali broj najbogatijih poseduje većinu globalnog bogatstva.

Zelene politike vidimo kao potencijal za socio-ekološko-ekonomsku transformaciju društva tako da postane održivije sa manje društvenih razlika. Ostajanje unutar biofizičkih granica uz zadovoljavanje osnovih socio-ekonomskih potreba svih stanovnika na planeti osnov su zelene politike.

Da bi se ova transformacija desila potrebno je društveno organizovanje bazirano na vrednostima saradnje i podrške, umesto kompeticije i saplitanja. Saradnja i solidarnost jedna su od osnovnih vrednosti zelene politike i na takav način želimo da gradimo Centar za zelene politike ali i društvo u celosti.

Kako bi se svačiji glas čuo i kako bi svako mogao da učestvuje, demokratiju vidimo kao osnov društvenog organizovanja. Demokratiju vidimo mnogo šire od samih izbora koji jesu važni ali nisu i jedini oblik demokratije koji treba praktikovati. Želimo da demokratiju praktikujemo u komšiluku, na radnom mestu, u sportskom klubu i u svim drugim prostorima i institucijama.

Zelenu politiku vidimo kao način da se dođe do toga da se usluge i roba proizvode zarad zadovoljenja potreba svih članova društva, na ekološki prihvatljiv način, a ne isključivo zarad profita. Ovakav način proizvodnje doveo bi do uvećanja slobodnog vremena uz podelu poslova. Više slobodnog vremena doprinelo bi boljem psihičkom i fizičkom zdravlju svih, uz cvetanje različitosti i kreativnosti.

Društvo u kome su zelene politike dominantne je drušvo u kome je briga na prvom mestu a ne profit. To je društvo u kome se najviše cene one oblasti koje doprinose boljitku svih članova. To je društvo gde svi imaju dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, gde su kultura i sport neprofitni i dostupni svima, gde se obrazovanje ceni i dostupno je svima bez obzira na godine, pol, rasu i klasu itd. U našoj viziji zelenih politika mobilnost najšire moguće shvaćena mora biti omogućena svima, ali i održiva tako da ne ugrožava životnu sredinu i tuđe slobode. 

Svesni smo da zelene politike nije moguće implementirati u samo jednom, gradu, regionu ili državi. Jer kao što reke ne poznaju granice tako ni problemi sa kojima se susrećemo nisu samo lokalni već je za njihovo prevazilaženje potrebna saradnja sa svima koji se bore za slične ciljeve i imaju sličnu viziju budućnosti. Zato su međunarodna saradnja i internacionalizam neophodani kako bi napravili globalno održivo društvo.

Na kraju kako bi do promene došlo i kako bi zelene politike postale realnost potrebno je udruženo delovanje različitih društvenih grupa od udruženja građana, pojedinaca, akademije, sindikata, strukovnih udruženja do političkih partija i svih onih koji veruju da možemo živeti mnogo bolje u društvu jednakosti koje je u skladu sa ekološkim granicama.