Категорија: Osvrti

Za besplatan javni prevoz u Beogradu ima novca, ali će nažalost to ponovo platiti sami građani. Iako je bilo i boljih predloga i boljih momenata za uvođenje besplatnog javnog prevoza, gradonačelnik Beograda je to odlučio da uradi po sopstvenom nahođenju čime će samo dodatno urušiti ceo sistem javnog prevoza u glavnom gradu.

Jedan od prvih ikada objavljenih tekstova na Mašini bavio se idejom besplatnog javnog prevoza za putnike i mogućnostima njene realizacije. Od tog teksta prošlo je više od deset godina, a ideja besplatnog javnog prevoza bila je duboko na margini tek retko spominjana u medijima i predstavljena u svega par istraživačkih radova. A onda je kao grom iz vedra neba odjeknula izjava gradonačelnika Beograda, da Beograd od 1. januara 2025. godine uvodi besplatni javni prevoz za sve kategorije građana.

Ideja da bi javni prevoz mogao da bude besplatan za putnike nije nova, često su je zagovarale leve i zelene partije i inicijative, kao ideju javnog prevoza koja bi doprinela slobodi kretanja, unapredila saobraćaj, smanjila društvene nejednakosti ali i blagotvorno uticala na kvalitet životne sredine. Svakako je najpoznatiji primer grada koji je uveo besplatni javni prevoz predstavlja Talin, kao prvi veliki grada u kome sistem besplatnog javnog prevoza za stanovnike funkcioniše više od desetak godina. Pre par godina Talinu se pridružio i Luksemburg kao prva država koja je uvela na celoj svojoj teritoriji besplatni javni prevoz. Pored Talina i Luksemburga više od sto gradova širom sveta ima u nekoj meri implementiran sistem besplatnog javnog prevoza, a sada je i Beograd odlučio da se priključi tim gradovima.

Ukoliko sve prođe prema najavi gradonačelnika Šapića, Beograd će postati najveći Evropski grad koji je uveo potpuno besplatni javni prevoz za sve kategorije putnika. Gradonačelnik se u svom obraćanju dosta referisao na Talin, ali je ipak izostavio da kaže da je do uvođenja ovakvog sistema u Talinu došlo nakon šire društvene diskusije, a ne kao u slučaju Beograda nakon odluke jednog čoveka ili male grupe ljudi. Takođe i Talin i Luksembur su imali dužu pripremu i najavu uvođenja sistema besplatnog javnog prevoza, dok bi u Beogradu sve moralo da se desi svega u desetak dana.

Nedostatak diskusije i učešća građana često doprinosi da ideje makar one bile i progresivne poput uvođenja besplatnog javnog prevoza budu nepopularne i odbačene od strane građana jer nisu mogli da učestvuju u njihovom donošenju. To je posebno moguće u ovom slučaju jer deluje da iako postoji dosta istraživanja i primera na ovu temu, predlog gradonačelnika nije dovoljno elaboriran i na prvi pogled deluje populistički.

Deluje kao da gradska vlast koja je kreirala do sada najveću gužvu u sabraćaju i dodatno urušila javni prevoz ovom idejom želi da pokrije sve dosadašnje loše poteze. A loših poteza je mnogo, od pokušaja rušenja starog savskog mosta, pravljenja kružnih tokova tamo gde im mesto nije, ukidanjem žutih traka, privatizacije većeg dela linija javnog prevoza sve do poslednjeg poteza kojim je najavljeno ukidanje standardnog reda vožnje i uvođenje takozvanog dinamičkog reda vožnje. Svi ovi potezi negativno su prihvaćeni od strane javnosti i deluje da gradonačelnik sada zloupotrebljava ideju besplatnog javnog prevoza kako bi spasao svoj imidž bez dubljeg promišljanja kako će ona biti implementirana.

U anketi na reprezentativnom uzorku koju je za potrebe istraživanja o perspektivama uvođenja besplatnog javnog prevoza u Beogradu radio Centar za zelene politike, kao dva glavna problem javnog prevoza izdvajaju se tačnost (pouzdanost u smislu dolaska u naznačeno vreme) i frekfentnost (učestalost polazaka), a za njima idu komfor i bezbednost. Deluje da će prva dva problema biti još dodatno produbljena uvođenjem takozvanog dinamičkog reda vožnje kojim će se legalizovati kašnjenje i nedolazak u određeno vreme. Sa druge strane iako gradonačelnik najavljuje potpunu obnovu voznog parka u Beograd već godinama nisu stigli novi trolejbusi i tramvaji iako su čak i gradskim budžetom već godinama planirane kupovine novih trolejbusa.

Komfor u prepunom autobusu postaje misaona imenica, dok je bezbednost ugrožena pre svega čestim samozapaljivanjem autobusa ali i ispadanjem delova koji ubijaju okolne pešake. Sa druge strane izgradnja metroa je ponovo odložena za još dve godine, a od silnih obećanih kilometara novih tramvajskih šina građani Beograda nisu videli ni jedan metar nove tramvajske mreže. I onda se u takvoj situaciji očekuje da uvođenje besplatnog javnog prevoza reši sve ove probleme.

A može biti dobro

Besplatni javni prevoz može biti jako dobra stvar kada je sistematski osmišljen i uparen sa merama koje dodatno unapređuju javni prevoz i merama koje destimulišu automobilski prevoz u gradu. Bez drugih mera besplatni javni prevoz može biti shvaćen kao način da se građani potkupe i normalizuju to što je sistem javnog prevoza u očajnom stanju. A da nisu zadovoljni javnim prevozom Beograđani su pokazali i u anketi koju je sprovela Evropska komisija, gde samo 44% ispitanika reklo je da je zadovoljno uslugama javnog saobraćaja. Dok je u anketi Centra za zelene politike samo 41% građana zadovoljno javnim prevozom, i ove brojke su među najnižim u Evropi, u rangu sa Tiranom gde je samo 29% ljudi zadovoljno javnim prevozom, za razliku od Beča 91% i Ciriha 95%.

Jedna kategorija koja možda ne koristi prečesto javni prevoz ali se savim sigurno biti zadovoljana ovom merom su poslodavci. Oni više neće morati da uplaćuju nakadu za prevoz svojim zaposlenima i time će uštedeti zbirno na nivou Beograda preko 130 miliona evra. Umesto da se uvede naknada za javni prevoz i iz ove takse koju bi plaćali poslodavci finansira javni prevoz, Grad Beograd se ovakvom merom odriče ovih sredstava u korist poslodavaca. A odrekao se Grad Beograd i puno para potpisivanjem pa raskidanjem ugovora sa „Kentkartom“, pa promenom tarifnog sistem kojim se gradonačelnik hvalio i pričao kako je podigao naplatu, da bi se na kraju ispostavilo da to i baš nije tako.

Novca za finansiranje sistema besplatnog javnog prevoza ima ali izgleda da će umesto poslodavaca za ovakav sistem najviše na kraju platiti građani, dok troškovi celokupnog održavanja javnog prevoza rastu usled loših javno privatnih partnerstava i privatizacije linija kao i delova sistema.

Pre samo par meseci na jednoj sličnoj konferenciji za štampu kao ovoj sa početka teksta gradonačelnik Beograda je najavio prefarbavanje javnog prevoza iz kako je on nazvao „soc-crvene“ u „nemanjićko“ plavu, samo ovaj potez koštaće Beograd više miliona evra. Inplementacija sistema besplatnog javnog prevoza, brzinski i bez dubljeg promišljanja mogla bi Grad Beograd a samim tim i sve njegove građane i građanke da košta mnogo, mnogo više ukoliko se nešto pogrešno uradi. A možda još gore osim plaćanja ovakva brzinska odluka može trajno naštetiti ideji besplatnog javnog prevoza, koja predstavalja ideju slobodne mobilnosti i socijalne pravde u gradu, pa će neki budući levi i zeleni odbornici i odbornice imati još više posla, kao da ih već ne čeka i previše.

Autor: Predrag Momčilović

Tekst je orginalno objavljen na portalu Mašina

Dok u prepunom autobusu stojim licem okrenut prema prozoru, osećam da su se putnici iza mene uskomešali i da se nešto dešava. Nekako uspevam da se okrenem i perifernim vidom primetim da je u autobus ušla kontrola. Brzo vadim telefon iz džepa kako bih pre nego što dođu do mene poslao poruku i time obezbedio sebi mirniji nastavak puta. Kako se kontrola približava, vidim ljude koji se kreću ka vratima u pokušaju da izbegnu kaznu koja ih očekuje. Sećam se koliko sam puta bio u sličnoj situaciji i koliko je stresno kada se na svakoj stanici osvrćete i gledate da li je ušla kontrola, a sve bi moglo da bude drugačije kada bi javni prevoz bio besplatan za putnike.

Samo što nismo stigli na stanicu, a dva komunalna policajca okomili su se na jednu devoku koja nije imala kartu. Džaba njeno objašnjenje da je prva godina fakulteta i da je tek pre par nedelje došla iz Vranja u Beograd, komunalni milicioneri pod smešnim nazivom Beli ostaju uporni da joj napišu kaznu. Voleo bih da vidim da li bi tako uporni bili i da napišu kaznu ovom ćelavom rmpaliji koji stoji pored mene. Nas dvojicu kontrola ignoriše i kreću ka Romima koji su do malopre svirali i pevali, a sad izlaze iz autobusa trenutak pre nego što im kontrola priđe.

Ranjive grupe poput mladih, žena, Roma i svih drugih koji se ne uklapaju u standard modernog društva prvi su na udaru u javnom prevozu, pa bi njima najviše i značilo kada bi se uveo sistem besplatnog javnog prevoza za putnike. Ta mlada devojka koja je tek došla da studira najverovatnije je izdržavano lice i za nju bi u svakom sistemu javni prevoz trebalo da bude besplatan. Besplatnim javnim prevozom ova devojka bi se lakše odvezla do fakulteta, ali i do različitih kulturnih dešavanja koja su naizgled otvorena, ali da bi ste došli do njih morate platiti, makar u vidu karte za javni prevoz da biste do tog događaja i stigli.

Sa besplatnim javnim prevozom za putnike, ta devojka bi lakše mogla da poseti prijatelje koji zbog cene stanarine sve češće moraju da iznajmljuju stanove na periferiji grada, gde je jedino moguće stići automobilom ili javnim prevozom. Nemogućnost mobilnosti dovodi do sve veće usamljenosti kako starih, tako i mladih i postaje sve veća boljka savremenog doba.

Kontrola nastavlja da ispituje nekog starijeg čoveka, koji ulazi u raspravu sa njima, i čitava situacija me podseća na scenu od pre par meseci kada je rasprava sa kontrolorom umalo prerasla u fizički sukob. A novine su prepune priča kako je sa jedne ili druge strane imaginarne karte za javni prevoz izbilo nasilje koje se često završavalo šamarima ili pesnicama. Različite studije kažu da bi uvođenje sistema besplatnog javnog prevoza za putnike povoljno uticalo na smanjenje nasilja u javnom prevozu, a verovatno bi i putnici bili rasterećeniji.

Deka sa torbama na drugom kraju autobusa pokazuje svoju legitimaciju za besplatni javni prevoz, penzioneri su jedna od retkih kategorija koja ima tu legitimaciju, mada bi bilo logično da je prevoz besplatan i za sve one koji idu u neku školu ili na fakultet, za sve koji ne mogu da rade ili su iz bilo kog razloga nezaposleni. Umesto što se birokratski komplikuje i nezaposlenima traži izvod iz biroa kako bi dobili smanjenje cene karte, bilo bi svima mnogo lakše kada bi im se omogućio besplatni prevoz. U situaciji kada ste nezaposleni i kada morate da idete od mesta do mesta i tražite posao i tih 1.000 dinara, koliko trenutno košta mesečna karta, je previše.

U Bulevaru Despota Stefana ulazimo u žutu traku u kojoj vozila javnog prevoza imaju prioritet i kroz prozor vidim automobile koji ostaju načičkani u redu iza nas. Besplatni javni prevoz, zajedno sa više žutih traka, boljim linijama, tačnijim polascima i drugim unapređenjima mogao bi da predstavlja i formulu kako da bar deo ljudi iz automobila pređe u javni prevoz. A više ljudi u javnom prevozu znači i manje gužve na putevima, manje zagađenja vazduha, manje saobraćajnih nezgoda, manje buke i, naposletku, više prostora za pešake i bicikliste. Ali da bi se tako nešto desilo, potrebno je javni prevoz učiniti privlačnim, a ne prevozom „za gubitnike”, gde te sa reklame u samom prevozu podsećaju da završiš auto-školu i pređeš u automobil.

Da me čuje neko sad od putnika u prevozu kako pričam o mogućem besplatnom javnom prevozu, verovatno bi rekli: šta lupetaš, to nigde ne postoji!? A zapravo više gradova je uvelo ovakav sistem i, gle čuda, nisu propali – čak je prevoz postao još bolji, a građani zadovoljniji. Pionir besplatnog javnog prevoza za stanovnike je svakako Talin, glavni grad Estonije. Oni su još pre više od deset godina uveli ovaj sistem i različite studije kažu da napredak postoji, iako je COVID bio poguban za javni prevoz širom sveta i da se broj putnika tek sad vraća na period pre pandemije.

Luksemburg je postao prva država sa potpuno besplatnim javnim prevozom za sve, bilo da su to stanovnici države ili turisti. A to su uradili kako bi barem malo smanjili zavisnost od automobila. Postoji preko 100 gradova širom sveta koji su uveli besplatni javni prevoz za putnike, pa čak i Jagodina ima nešto slično, mada za svega par linija. Neki veliki gradovi poput Sao Paola eksperimentišu tako što uvode besplatni javni prevoz pojedinim danima. Skoplje je ovu meru uvodilo u trenucima velike zagađenosti vazduha, što je situacija više nego poznata stanovnicima Beograda i drugih gradova širom Srbije.

Već vidim kako bi mi baka koja sedi nasuprot mene rekla kako ne postoji ništa besplatno i kako sve mora da se plati. Delimično bi i bila u pravu, jer naravno da funkcionisanje besplatnog javnog prevoza mora neko da plati. Ali ko bi to bio, ako nisu putnici?

U svim velikim gradovima javni prevoz je manje ili više subvencionisan i plaćaju ga svi kroz poreze i druge dažbine. Kao što svi stanari zgrade plaćaju za održavanje lifta, a ne koriste ga svi jednako, tako bi javni prevoz mogao da funkcioniše. Od naplate karata je 2023. godine pokriveno manje od 20% troškova funkcionisanja javnog prevoza u Beogradu. Ostatak pokriva grad Beograd iz svog budžeta.

U Beogradu je već godinama široko rasprostranjeno takozvano „švercovanje” ili neplaćanje karte za javni prevoz. Ova pojava česta je u svim gradovima koji imaju javni prevoz, a prema izjavi gradonačelnika Beograda iz 2022. godine, broj ljudi koji plaća javni prevoz ne prelazi 15-20%. Neplaćanje javnog gradskog prevoza odraz je revolta građana različitim faktorima – od cene karte, kvaliteta prevoza, opšte nemaštine, do nezadovoljstva celokupnim sistemom, ali i zbog odsustva osećaja za to da javni prevoz „mora da se plati”. Ovakva pozicija Beograda, gde mali broj građana plaća javni prevoz, možda predstavlja dobru polaznu tačku da se pređe na potpuno javno subvencionisani prevoz, koji bi bio besplatan za sve kategorije građana.

Ukoliko bi se uveo sistem da poslodavci moraju namenski da uplate novac za svakog zaposlenog u fonda za javni prevoz, u tom fondu bi moglo da se skupi između 130 i 180 miliona evra, što je daleko više od onoga što se danas dobije naplatom karata (oko 50 miliona evra prema podacima za 2023. godinu). Ako bi se deo finansiranja pribavio i kroz naknade od parkiranja ili taksi za gužve, moglo bi se skupiti dovoljno novca da grad manje subvencioniše javni transport, a da on bude besplatan i kvalitetniji kroz ulaganja u nova vozila i optimizaciju sistema. Sve ovo su argumenti koji se nalaze u publikaciji „Perspektive besplatnog javnog prevoza u Beogradu” koju je objavio Centar za zelene politike.

Polako se približavam svojoj stanici i već razmišljam kako bih brže stigao na odredište da sam išao biciklom; još ne bih platio kartu. Jedna od bojazni koja postoji u vezi sa ovom temom – da bi uvođenje besplatnog javnog prevoza za putnike uticalo da ljudi manje pešače ili voze biciklu i ne predstavlja realan problem jer je broj biciklista u Beogradu dosta mali, dok broj putovanja koja se obave javnim prevozom ide preko 45% i besplatni prevoz bi olakšao život velikog broja ljudi.

Dok na stanici gledam sistem linija javnog prevoza, još jednom se podsećam kako je javni prevoz jedan od najkompleksnijih sistema u gradu. Farbanje autobusa iz „soc crvenog” u „nemanjićko plavo” neće rešiti probleme javnog prevoza. Takav sistem se ne popravlja nijednim magičnim rešenjem, pa bilo ono i besplatni javni prevoz, ali ovaj predlog može da ga učini barem malo boljim, a u kombinaciji sa drugim rešenjima moguće je dugoročno unaprediti kvalitet javnog prevoza.

Autor: Predrag Momčilović

Dizajn: Jelena Jaćimović

Tekst je orginalno objavljen na sajtu Oblakoder

Kako početi tekst o problemu potencijalne eksploatacije litijuma u Srbiji, kada danas svi znaju gotovo sve o ovoj temi? Možda tvrdnjom da je litijum najlakši metal, ili frazom da je litijum nova nafta dvadeset prvog veka, ili time da je litijum prokletstvo (polu)perifernih država poput Srbije. Ipak, možda je bolje da krenemo od socioloških studija koje pokazuju da je Srbija jedna od zemalja takozvanih lidera po stepenu nepoverenja. Većina građana nema poverenja u vladu, vladine i nevladine organizacije, političke partije, medije, škole, policiju, a u porastu je i međusobno nepoverenje.

Kada nemamo poverenje u naučni metod i obrazovanje, teoretičar zavere i akademik deluju isto. Nedostatak poverenja dovodi do toga da multinacionalna kompanija, lokalni aktivista i poljoprivrednik zvuče slično. Nepoverenje dobro služi da se utiša svaki otpor, jer sigurno onaj ko se buni to radi iz uskih privatnih interesa. Kada gradite društvo bazirano na nepoverenju, lako može da dođe i do kontraefekta, pa da se planirane „velike investicije“, poput eksploatacije litijuma, odjednom okrenu protiv vas u vidu masovnih protesta i otpora javnosti.

Ali vratimo se na početak dvadeset prvog veka i otkrivanja litijuma u dolini Jadra u zapadnoj Srbiji. U to vreme više se pričalo o sličnosti novootkrivenog minerala jadarita sa kriptonitom koji čini da Supermen izgubi svoje moći, nego o potencijalnoj upotrebi litijuma. Ovaj mineral u početku je istraživačkim kompanijama bio interesantniji zbog znatnog sadržaja bora koji se koristi u različite svrhe (od medicine do poljoprivrede), dok je litijum tu bio u sekundarnoj ulozi. Tek rastom potražnje za mineralima potrebnim za “zelenu“ tranziciju poraslo je interesovanje za jadaritom. A globalno gledano, 87% litijuma se koristi za izradu baterija koje elektifikacijom privrede postaju sve potrebnije.

Znali su lokalni aktivisti da velika multinacionalna rudarska kompanija istražuje rezerve litijuma u okolini Loznice, ali nisu znali ni o kompaniji ni o tehnologiji vađenja litijuma previše. A onda su prema priči, neki lokalni aktivisti otišli u posetu ekološkim organizacijama koje su obećale da će se preko svojih mreža raspitati o toj kompaniji. Ubrzo su na mejl počele da pristižu informacije o radu te iste kompanije, a svaka vest je bila crnja i lošija od prethodne. Rudarske radnje kompanije Rio Tinto izazvale su ekološku i društvenu katastrofu na različitim mestima od Indonezije, Papua Nove Gvineje, Madagaskara, Australije, Mongolije sve do Sjedinjenih Američkih Država.

Da je vrag odneo šalu i da uskoro može da krene eksploatacija litijuma postalo je jasno lokalnim aktivistima, ali i meštanima 2020. godine. kada je kompanija počela da otkupljuje zemljište, da se zarad rudnika litijuma i bora planira izmena prostornih planova, a da se postojeća i novoplanirana infrastruktura već prilagođava planiranom rudniku. Istovremeno se širila i lažna vest kako Srbija ima 10% svetskih rezervi litijuma, kako će u budućnosti biti kao Ujedinjeni Arapski Emirati ili Katar, a da će Loznica biti novi Dubai. A zapravo, prema različitim geološkim istraživanjima, na teritoriji Srbije se nalazi tek nešto više od 1% istraženih svetskih rezervi litijuma. Čak i u samoj Evropi neke države poput Češke ili Nemačke imaju veće rezerve.

Pitanje litijuma nije samo pitanje rezervi, već i forme u kojoj se nalazi. Potpuno drugačija tehnologija potrebna je da bi se eksploatisao litijum iz vode u Nemačkoj, iz soli u Boliviji ili Čileu, ili iz čvrstog minerala u Srbiji. Inače, ovo je dobro mesto za jedan mali podsetnik iz hemije - jadarit iz zapadne Srbije po sastavu je natrijum litijum bor silikat hidroksid. Komplikovani naziv koji nam kazuje da ovakav mineral ima više sastojaka i da bi se dobili pojedinačni morate da koristiti neko sredstvo za razgradnju, a u slučaju Srbije planirana je da se koristi sumporna kiselina.

Sa prvim najavama moguće eksploatacije litijuma došla je i bojazan građana, pre svega, za zdravlje i čistu životnu sredinu. A u tom trenutku malo detalja je bilo poznato i oko potencijalne tehnologije eksploatacije i oko uticaja na životnu sredinu. Tek sa ponovnom reaktivacijom ovog projekta dobili smo više informacija kojima kompanija želi da nas uveri da nema prostora za strah i nepoverenje.

Ipak, građani, aktivisti ali veći deo stručne javnosti puni su nepoverenja. Nepoverenja koje dolazi od toga da bi za eksploataciju litijuma u dolini Jadra trebala da se koristi potpuno nova tehnologija koja do sada nije komercijalno testirana. Što znači da bi se nakon laboratorije zapravo ova tehnologija prvi put masovno koristila u dolini Jadra, a pri tome i sama kompanija nema previše iskustva u eksploataciji litijuma. Nepoverenje dolazi iz toga i što u Srbiji postoji samo tri rudarska inspektora koji ne stižu da pregledaju ni istražne bušotine koje su kontaminirale obližnje zemljište, a kako bi se tek snašli u kontroli jedne velike kompanije. Nepoverenje dolazi i odatle što je svima poznato u kakvom se stanju nalaze železnice i da svako malo iskliznu neki vagoni - kao što je bio slučaj u okolini Šapca u avgustu - a istim tim prugama bi trebale da prolaze cisterne sa sumpornom kiselinom.

Naučni rad objavljen u časopisu “Scientific Report“ naglašava da je u dolini Jadra planiran rudnik u blizini naseljenih mesta. Otvaranje rudnika dovelo bi i do uništavanja i prenamene obradivog i šumskog zemljišta za početak na površini od 533 ha, što je površina oko 700 fudbalskih igrališta, sa potencijalom daljeg širenja. Ovo predstavlja izuzetak jer se litijum obično vadi na mestima gde je naseljenost jako niska, pa čak i u tim oblastima se javlja otpor stanovništva koje ostaje bez vode usled uvećane upotrebe zarad dobijanja litijuma. A druga stvar koju ovaj naučni rad obrađuje je i mogućnost zagađenja vode, jer su već istražne radnje doprinele pogoršavanju kvaliteta, a u slučaju otvaranja rudnika došlo bi do još većeg pogoršanja kvaliteta vode od koje je zavisan veliki broj ljudi.

Iako je planirano da rudnik litijuma bude podzemni i da delovi procesa budu zatvoreni kako bi se smanjio uticaj na životnu sredinu, treba imati u vidu da svako rudarenje ostavlja neke ekološke i socijalne posledice. Možda sam rudnik bude pod zemljom, ali jalovište će biti nad zemljom, a kada jednom napravite jalovište sa opasnim materijama o njemu se morate brinuti mnogo duže nego što je operacioni vek jedne rudarske kompanije. A, podsetimo, ova kompanija ima istoriju nesaniranja štete. Primer za to je Bugenvilu, gde je kompanija rudarskim aktivnostima kontaminirala zemljište i vodu ostavljajući za sobom toksično nasleđe za lokalno stanovništvo više od trideset godina otkako je rudarenje prestalo, bez obaveze da ublaži štetu.

Sve ove stvari čine da građani širom Srbije osećaju samo još dublje nepoverenje da jedan ovakav projekat može biti urađen po socijalnim i ekološkim standardima. Kada nekome ne verujete, jako je teško ući u bilo kakavu debatu ili institucionalni proces. Zato se nepoverenje izlilo na ulice gde su građani na masovnim lokalnim protestima od Loznice, Šapca i Valjeva sve do Negotina, Vranja, Subotice i Beograda pokazali da ne žele ovakav projekat.

Predrag Momčilović

Photo by Shavr IK on Unsplash

Tekst je orginalno objavljen u septembarskom broju časopisa Liceulice

Iste nedelje u Srbiji su se dogodile dve naizgled nepovezane stvari, a zapravo neodvojive stranice jednog novčića. Sa jedne strane tokom posete francuskog predsednika Emanuela Makrona potpisan je ugovor o nabavci nadzvučnih višenamenskih borbenih aviona Rafal, sa druge strane premijer Srbije je na konferenciji za medije promovisao sniženu cenu paštete. Postavlja se pitanje da li narodu kome je potrebna jeftina pašteta zaista trebaju i preskupi avioni i da li smo mogli te novce smislenije da potrošimo.

Na konferenciji za medije Predsednik Srbije rekao je da ugovor za 12 novih aviona iznosi 2,7 milijardi evra, i da će prva rata biti 421 milion evra. Ovo je verovatno finansijski gledano i najskuplji pojedinačni ugovor za nabavku nekog oružija u istoriji Srbije. I dok pojedini stručnjaci raspravljaju da li je nabavka mogla da prođe jeftinije ili su mogli drugi avioni da se nabave, u ovom tekstu bih voleo da se pozabavim time šta je sve moglo da bude kupljeno sa tim parama.

Potpuno sam svestan da nije primenjivo poređenje cene paštete, malina i drugih prehrambenih proizvoda sa cenom aviona. Ali uzmimo na primer cenu nekih drugih prevoznih sredstava, koja usput troše i manje goriva od ovih aviona. Prema procenama projektovanim u planu nabavke Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd, za 2.7 milijarde evra moglo bi da se nabavi 7700 običnih autobusa, 5400 trolejbusa ili 4500 zglobnih trolejbusa. Ova brojka je daleko veća od ukupnog broja vozila koje poseduje GSP a koji je u 2022. bio 1184.

Čak i ako uzmemo samo sredstva namenjena za prvu ratu i ona su sasvim dovoljna da se u potpunosti obnovi vozni park GSP-a. Za 420 miliona evra kolika će biti prva rata moguće je kupiti 140 novih 33 metarskih tramvaja. Sarajevo nabavlja nove Stadler tramvaje po ceni od oko 3 miliona evra po tramvaju.

Kad smo već na šinama pređimo sa tramvajskih na one malo šire železničke. Za 420 miliona moguće je kupiti 66 stadlert flirt standradnih vozova za prigradski i regionalni prevoz. Umesto što se gradska železnica raspada i izgleda kao set za snimanje horor filma, sa novim vozovima mogli bi da se uvedu novi redovni polasci i da se unapredi komfor ljudi koji svakodnevno koriste ovaj vid prevoza.

Nadzvučni avioni koji preleću naše nebo trebali bi valjda da omoguće miran san naše dece. A možda bi mirniji san i deca i roditelji imali ako bi im bili dostupni savremeni državni vrtići. Za novac planiran za 12 aviona moglo bi da se izgradi oko 1300 vrtića. Slična cena bi bila i za izgradnju socijalnog i javnog stanovanja, a zamislite da u Srbiji postoji preko 1000 novih zgrada ove namene, život mnogih ljudi bi postao dosta lakši, a i država bi imala mehanizam da ublži rast cena stanarine i stambeno siromaštvo.

Tokom prošle godine država i lokalne samouprave su za mere energetske efikasnosti za građane obezbedile oko 15 miliona evra, što je tačno 28 puta manje nego vrednost samo prve rate za kupovinu aviona. Kada bi ovaj novac bio uložen u energetsku sanaciju, energetsku efikasnost i prelazak na obnovljive izvore energije, za čas bi se rešio problem sveprisutnih oronulih fasada, manje energije bi se trošilo, a i računi za grejanje i hlađenje bi bili značajno manji.

Ovo su samo neki od primera kako je moguće utrošiti novac, a da se poveća kvalitet života građana. Niz bi mogao da se nastavi u nedogled jer smislenije je uložiti novac u izgradnju i unapređenje vodovoda, kanalizacije, sistema za preradu otpadnih voda, kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje itd nego u kupovinu aviona. Čak i kad smo kod aviona, u svetlu klimatskih promena, dok šume i deponije širom Srbije gore, možda je deo novca mogao da se izdvoji na kupovinu kanadera ili drugih sredstava za gašenje požara. Danas u Srbiji prema procenama organizacije Polekol preko milion i po ljudi stalno ili povremeno nema vodu za piće.

Odluka da se toliko para potroši na kupovinu vojnih aviona jasno pokazuje za šta je zainteresovana trenutna SNS/SPS vlast u Srbiji. Njih ne interesuje to što je u prevoz u kolapsu, što deca nemaju knjige, a dobar deo ljudi nema kanalizaciju ali ni pijaću vodu. Njih iteresuje samo kako da zadovolje stranu i domaću poslovnu i političku elitu kako bi što duže ostali na vlasti.

Predrag Momčilović
Centar za zelene politike

Sinoć sam nešto ranije otišao u krevet i ubrzo zaspao, negde oko pomoći iz sna me je prenuo prvo jedan pucanj, a zatim celi rafal. Trebalo mi je par sekundi da se osvestim šta se dešava i da sam u stanu, a ne na nekom ratištu, i da neko u blizini pušta vatromet.

Ovo bi ostao zaboravljeni incident da se slične stvari ne dešavaju gotovo svake večeri.

Nekada sam sa nestrpljenjem očekivao novu godinu, jer je to bilo gotovo jedino vreme u godini kada sam mogao da uživam u predivnom vatrometu. Ljubav prema vatrometu, toj složenoj igri nauke i umetnosti ostala je prisutna do danas, ali uz ogradu da je to ljubav prema velikom profi vatrometu.

S druge strane, u poslednjih par godina razvio sam animozitet prema lokalnim vatrometima koji se svakodnevno, nekada i više puta za noć spontano dešavaju.

I ovo je postala praksa gotovo svuda, bez obzira u kom gradu i delu grada da živite.

Vatrometima i drugim pirotehničkim sredstvima se proslavljaju rođendani, svadbe, krštenja i sve moguće proslave, puštaju se tokom koncerata, utakmica i njima se obeležavaju praznici.

Toliko se danas često puštaju da ponekad deluje da se koriste i bez posebnog razloga.

Iako bi svaki vatromet trebao da se prijavi policiji i vatrogasnoj jedinici, ovo se najčešće ne dešava.

Vatrometi bi trebali da se organizuju u kontrolisanim uslovima kako bi omogućili uživanje bez štetnih posledica. Nestručno rukovanje, često pijanih ljudi može voditi u katastrofu.

A širom sveta dešavale su se katastrofe usled pogrešnog korišćenja vatrometa, dolazilo je do izbijanja velikih požara, pogađanja drugih ljudi, brojnih povreda i smrtnih slučajeva.

Zakonom o javnom redu i miru navodi se da je paljenje pirotehničkih proizvoda koje narušavaju javni red i mir, kao i sigurnost građana kažnjivo zakonom.

Za ovo delo predviđena je novčana kazna između 50.000 i 100.000 dinara ili rad u javnom interesu od 40 do 120 časova.

Pošto ovo delo spada u prekršajna, nije moguće naći tačan broj ljudi koji su zbog vatrometa platili kaznu.

Osim moguće kazne pre puštanja vatrometa treba razmišljati i o drugim ljudima, ali i životinjama koje žive u gradu.

Mnogi ljudi a posebno deca plaše se vatrometa i eksplozija koje se dešavaju prilikom istog.

Nekim ljudima ovo pokreće sećanja na bombardovanje ili duga traumatična životna iskustva.

Mace i kuce koje žive u gradu posebno se plaše eksplozija vatrometa i svakodnevni vatromet njima je traumatično iskustvo.

Osim uticaja na ljude i životinje, vatrometi mogu da imaju i uticaj na životnu sredinu.

Ovaj uticaj nije previše veliki pa ipak može doprineti klimatskim promenama, uključujući ugljen-dioksid nastao sagorevanje, ali i zagađenju vazduha usled stvaranja ugljen-monoksid, azot-oksida, sumpor-dioksid i suspendovanih čestica.

A pojedini sastojci vatrometa kada padnu u vodu mogu da dovedu do zagađenja vode, a time i tla.

Da li ovo znači da treba da odustanemo od vatrometa i u svakodnevnom sivilu izgubimo i to malo boje.

Moj odgovor je NE. Ali umesto što se država i grad povlače iz organizacije novogodišnjih vatrometa i prepuštaju to privatnim licima i kompanijama, potrebno je da se ponovo preuzme kontrola.

Umesto što se grad Beograd pretvarao da neće biti vatrometa za doček nove 2024. godine i prepustio organizaciju vatrometa Beogradu na vodi i hiljadama privatnih lica, bolje bi bilo da je ova informacija pošteno komunicirana prema građanima.

Upotrebu vatrometa treba regulisati tako da se ona primenjuje u specijalnim prilikama i društvenim okolnostima kada je velikoj većini građana to prihvatljivo, a ne kada se pojedincima prohte.

Osim toga u svetu se već istražuju različiti metodi kako ostvariti efekat vatrometa bez pucnjave i negativnih posledica po životnu sredinu. Sve više se eksperimentiše i organizuju se bešumni vatrometi ili festivali svetla koji postižu sličan efekat bez nasilnih elemenata.

Radost gledanja prekrasnog vatrometa mora ostati dostupna svima, ali to je potrebno ograničiti na posebne prilike.

Jer i najlepši vatromet gubi draž ako se svakodnevno ponavlja, ipak nije svaki dan nova godina, a posebno ako se svakodnevno ponavlja u vidu pucnjave i par ispaljenih raketica koje jedva možete i da vidite ali vas zato probude iz sna.

Predrag Momčilović

Pre par večeri sa prijateljem sam šetao gradom i taman smo krenuli kući prelazeći pešački prelaz preko Takovske ulice kod republičke skupštine imali smo šta i da vidimo. Neposredno iza skupštine na fasadi jedne od zgrada postavljena je nova ogromna led reklama, čija svetla u potpunosti dominiraju urbanim pejzažom i lako odvlače pažnju pa gotovo da zaboravite gde ste i krenuli.

Novopostavljena led reklama na zgradi na uglu Kosovske i Takovske ulice dominira svojom veličinom koja ide barem desetak metara u širinu i dvadesetak metara u visinu.

Od svetla ove reklame sve ostalo pada u drugi plan, pa i zgrada skupštine koja je zaštićena kao spomenik kulture. Simptomatično je što je baš na ovoj lokaciji u samom centru grada postavljena ova džinovska reklama i dosta govori o tendencijama urbanog razvoja.

Najnoviji led reklama samo je vrhunac trenda koji je u Beogradu i Srbiji prisutan već godinama.

Trend monetizacije javnog prostora i javne infrastrukture koji pojedincima donosi korist, a većini stanovništva samo zagađenje.

Vizuelno i svetlosno zagađenje iako im se ne pridaje pažnja kao zagađenju vazduha ili vode, takođe su zagađenja i negativno utiču na ljudsko psihofizičko zdravlje ljudi, a dovode do izmene životnog ciklusa životinja koje žive u gradovima.

Gradovi su sami po sebi veliki izvor svetlosti, a bilbordi i reklame samo još dodatno tu svetlost pojačavaju.

Odavno u većim gradovima nije moguće videti zvezde usled svetlosnog zagađenja, ali sad gotovo da nije moguće videti ni zgrade u pozadini od bilborda ili treptećih reklama za kladionice.

Svetlosno zagađenja utiče na kvalitet sna stanovnika grad, a i na životni ciklus životinja poput insekata, slepih miševa i ptica koje sa nama dele ovaj grad, a na čije se postojanje često zaboravlja.

Uz to ovakve svetleće reklame koriste velike količine energije i time doprinose i zagađenju i emisijama gasova sa efektom staklene bašte.

Osim svetlosnog tu je i vizuelno zagađenje grada svim tim led i neonskim reklamama i bilbordima koji vas čekaju pored puta.

Za razliku od nekih drugih oblika reklamiranja koje možda i možete izbeći, instalacijom adblokera na kompjuteru ili izbegavanjem pojedinih TV programa ili časopisa, ove reklame ne možete izbeći.

Često se koristi izgovor da se one nalaze na privatnom vlasništvu ili da donose prihod gradu, ali zapravo ove reklame samo parazitiraju od javne infrastrukture.

Pa se najčešće nalaze pored prometnih saobraćajnica čijoj izgradnji nisu doprinele, a što je saobraćajnica prometnija to je i najam veći.

Dominacija reklama koje se nalaze na svakom ćošku grada jasan je pokazatelj da kreatori urbanih politika ne žele da grad bude dobar za sve njegove građane i građanke, već da žele sve stanovnike da pretvore u potrošače.

Po mogućstvu poslušne potrošače koji preko dana idu na posao u slobodno vreme kupuju i ne bune se.

Tako sa ove reklame vas pozivaju da kupite prečišćivače vazduha i zaštitite sebe i porodicu.

Umesto na borbu da čist vazduh bude osnovno ljudsko pravo, reklama vas poziva na kupovinu čime čist vazduh postaje roba, a vi samo potrošač.

A da li može drugačije? Pa moguće je i sve više gradova širom sveta ulazi u borbu i zabranjuje reklamiranje u javnom prostoru.

A istraživanja iz ovih gradova kažu da su građani zadovoljni ovom odlukom i da žive srećnije. Zamislite kada bi u Beogradu na mestu svakog bilborda bilo po jedno drvo, a umesto reklama koje samo naružuje fasade, zeleni zidovi, grad bi bio mnogo lepše, čistije i srećnije mesto za život.

Predrag Momčilović

Izveštaj o kvalitetu vazduha za 2022. godinu

Ove godine, sa početkom grejne sezone stigao je i Godišnji izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji za 2022. godinu. Pomalo je stigao i kao iznenađenje jer smo prošle godine morali da ga čekamo skoro do decembra. Novi izveštaj samo potvrđuje poznato stanje, a to je da je vazduh zagađen gotovo svuda gde se vrši merenje.

Prethodnih nekoliko dana građani su na različitim aplikacijama i portalima mogli da vide da se koncentracija suspendovanih PM čestica u gradovima Srbije povećava, pa Izveštaj za prošlu godinu dolazi taman na vreme da nas podseti šta smo to udisali i da nas pripremi na to šta nas čeka ove zime.

Za početak treba pohvaliti Agenciju za zaštitu životne sredine na proširivanju sistema merenja kvaliteta vazduha. Pa ove godine imamo rekordni broj merenja i mnogo više referentnih podataka koji nam nažalost pokazuju da je vazduh lošeg kvaliteta u svim delovima Srbije i da je potrebno što pre preduzeti konkretne korake za unapređenje njegovog kvaliteta. U nekim mestima i dalje nedostaju automatske merne stanice i možda je prvi kandidat za unapređenje Leskovac gde indikativna merenja pokazuju da je udeo prekoračenja zagađujućih čestica PM10 u vazduhu bio čak u 65% merenja.

PM čestice koje ubijaju

Prolazeći kroz izveštaj vidimo da se razlike nisu velike u odnosu na prethodnu godinu. Na pojedinim mernim stanicama bilo je nešto više dana kada je prekoračena dnevna vrednost PM čestice u pitanju, na nekim drugim nekoliko dana manje u odnosu na 2021. godinu.

Krenimo redom, ono što je nepromenjeno je da je u Valjevu, kao i prethodne godine registrovano najviše dana tokom kojih su prekoračene granične dnevne vrednosti za PM10 čestice, što je ove godine 178 dana, u odnosu na 174 koliko je bilo prošle godine. Ovo znači da je u Valjevu gotovo svaki drugi dan izmereno zagađenje vazduha, a prema kriterijuma za ocenjivanje kvaliteta ne bi smelo da bude preko 35 dana sa dnevnim prekoračenjem zagađenja PM10 česticama.

Više od 100 dana sa prekoračenom dnevnom vrednošću za PM10 čestice registrovano je i u Popovcu – 136 dana, Novom Pazaru – 135 dana, Užicu – 115 dana, Smederevu – 120 dana, Kraljevu – 112 dana, Beogradu (Zemun) – 104 dana, Pirotu – 103 dana. Više od sto dana registrovano je i u Zaječaru i Kragujevcu, ali je raspoloživost podataka sa ovih stanica manja od 90% koliko je potrebno da bi se podaci smatrali validnim. Najveće registrovane dnevne koncentracije PM10 zabeležene su na stanici Beograd Ovča – 516 µg/m3 i na stanici Zaječar 326 µg/m3, što je 12 i 8 puta više od dozvoljene dnevne vrednosti.

Od 53 mernih stanica koje imaju valdine podatke za koncentraciju PM10 čestica, na 15 su prekoračene srednje godišnje vrednosti a na čak 44 su prekoračen broj dana sa zagađujućim vrednostima. To znači da su suspendovane čestice glavni zagađivač i da je vazduh treće kategorije, odnosno, zagađen na preko 85% mernih mesta, od Subotice na severu do Niša na jugu i od Užica na zapadu do Bora na istoku Srbije.

Godišnje vrednosti za PM2.5 prekoračene su na 18 stanica na kojima se vrši kontinualno merenje, od 40 koliko ih ukupno ima.

Što se tiče ocene kvaliteta vazduha, praksa se nije promenila, u zonama Srbija i Vojvodina vazduh je ocenjen prvom kategorijom, odnosno čist ili neznatno zagađen, dok je u skoro svim gradovima i aglomeracijama, vazduh dobio ocenu treće kategorije, odnosno prekomerno zagađen vazduh.

Interesantno je i to da, kada se pogleda tabela ocena kvaliteta vazduha za 2022. godinu, gde su navedene sve stanice na kojima se vrše merenja, samo njih 10 se nalaze u oblastima sa vazduhom prve kategorije, od toga se samo na 4 vrši merenje i PM10 i PM2.5 čestica, ili jedne od te dve grupe čestica, čije merenje je najčešće uzrok za prelazak u treću kategoriju. Takođe, jedna od te četiri stanice na kojima se mere koncentracije PM10 i PM2.5 čestica, a nalazi se u prvoj kategoriji, je i stanica Kamenički vis, za koju su nas prethodne godine na portalu Klima 101 podsetili, da to nije tipična merna stanica, već merna stanica namenski postavljena u „čisto” okruženje, u saradnji sa stručnjacima iz Evrope, na nadmorskoj visini od preko 800 metara i na udaljenosti od najmanje 30 km od najbližeg izvora zagađenja. Ova stanica treba da bude pokazatelj tzv. osnovnog zagađenja u Srbiji. Tako dolazimo do toga da je na samo tri stanice, koje mere koncentraciju PM čestica, vazduh bio prve kategorije.

Drugi polutanti

Osim suspendovanih PM10 i PM2.5 čestica vazduh je u pojedinim gradovima bio zagađen i drugim polutantima. Iako se znatno smanjilo tokom 2022. godine ipak je u Boru došlo do par prekoračenja dnevnih graničnih vrednosti sumpor dioksida, dok su satne vrednosti prekoračene na stanicama Bor Gradski park 39 sati i u Obrenovcu 11 sati.

Granične vrednosti azot dioksida, koji u najvećoj meri dolazi iz drumskog saobraćaja bile su prekoračene na mernim stanicama Bulevar Despota Stefana i Mostar u Beogradu, a desio se i po jedan dan sa prekoračenjem u Novom Pazaru i Nišu. Raduje trend smanjivanja zagađenja vazduha azot dioksidom u odnosu na 2021. godinu u nadi da će se ovaj trend nastaviti.

Ono što ne raduje građane je pojava prizemnog ozona tokom letnjih meseci. Dok nas stratosferski ozon čuva od opasnog sunčevog zračenja, prizemni ilti troposferski ozon toksičan je za ljude. Tokom 2022. godine, prekoračenja maksimalne osmosatne vrednosti, 120μg/m3, zabeležena su na svim stanicam, osim na stanici u Lazarevcu. Većina prekoračenja su se desila tokom letnjih meseci što dodatno zabrinjava jer sada osim zimskog zagađenja sve više je prisutno i ono letnje koje u kombinaciji sa tropskim temperaturama predstavlja dodatni problem.

Lazarevac je možda izbegao zagađenje prizemnim ozonom ali je zato zabeleženo prekoračenje srednje godišnje vrednosti benzo(a)pirena u frakcijama suspendovanih čestica što predstavlja novu vrstu problema.

Veliki problem za sve one sa alergijama predstavljaju i koncentracija polena, najznačajnijeg biološkog alergena u vazduhu a i ove granične vrednosti su bivale prekoračene u pojedini delovima godine i na nekim stanicama u zavisnosti koliko se blizu nalaze od izvora polena. 

Šta je sve novo u izveštaju o kvalitetu vazduha

Pored svega ovoga ima nekoliko novina u Izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, u odnosu na prethodne izveštaje. Naime ove godine su prikazani infografici, na kojima možemo videti kretanje zagađenja vazduha PM čestica u periodu od 1990. godine do 2023.

Tu je i infografik koji prikazuje nivo zagađenja u Srbiji, u poređenju sa zemljama malo šireg regiona:

Pored toga, u ovogodišnjem izveštaju nije prikazana mapa Srbije sa kategorijama zagađenja vazduha po zonama i aglomeracijama, već samo po stanicama, gde je zagađenje u stvari prikazano u vidu ljubičastih tačkica, tu i tamo.

Teško je oteti se utisku da sve ove novine, u stvari, imaju cilj da smanje značaj zagađenog vazduha koji svake godine udišemo i pokažu nam da to u stvari nije toliko strašno koliko zapravo mislimo.

Čini se da su se ove godine i autori izveštaja jako potrudili da pokažu kako je zagađenje vazduha nešto niže nego prethodnih godina i to su potkrepili brojnim graficima. Pa ipak nisu nigde pomenuli da je zagađenje nešto niže pre svega zahvaljujući klimatskim uslovima i da je 2022. godina druga najtoplija u Srbiji od 1951. godine, u Beogradu druga najtoplija od 1888. Zima 2022/2023. je treća najtoplija u Srbiji, dok Oktobar, Novembar i Decembar 2022. spadaju u deset najtoplijih od 1951. Topla zima doprinela je manjem korišćenju energenata za grejanje i time uticala da vazduh bude nešto manje zagađen.

Sve u svemu novi Izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji ne donosi nam velike novosti jer je dosada već svima jasno da je vazduh često zagađen i da se slabo šta preduzima da se ovo zagađenje smanji. U decembru prošle godine je konačno usvojen i Program zaštite vazduha, od kog se očekuje da bude vodeći strateški dokument. Međutim, sve dok za ovaj Program nema dovoljno opredeljenih sredstava i jasan plan implementacije on će ostati samo slovo na papiru.

Na kraju, deluje da uprkos tome što je zagađenje vazduha jedan od najvećih problema i to ne samo ekoloških nego i društvenih, malo šta se preduzima da se ova situacija promeni. Izgleda da trenutna vlast nije zainteresovana za bavljenje problemima građana koji su kompleksni i za koje je potrebno više godina ako ne i decenija da bi se rešili, jer bavljenje ovakvim problemima ne donosi lake političke poene, već zahteva ozbiljan rad i konsultacije sa ekspertima i građanima.

Superćelijska oluja postala je za samo par dana nova trending reč na području Balkana. Nakon što je više olujnih nepogoda pogodilo region i ostavilo katastrofalne posledice od Slovenije preko Hrvatske do Srbije svi su odjednom postali meteorološki stručnjaci. Nažalost umesto na naučnim činjenicama i očiglednom uticaju klimatskih promena na vremenske prilike, deo diskusije baziran je na kvazi dokazima i teorijama zavere o kontroli vremena, HARP uređajima i negiranju klimatskih promena. Ovakvo razvodnjavanje diskusije potpuno odgovara političkim elitama na Balkanu jer umesto objašnjenja zašto gotovo ništa ne preduzimaju u adaptaciji na klimatske promene, uvek mogu da se pozovu na višu silu jer zaboga protiv prirode se ne može.

Superćelijske oluje su meteorološki fenomen koji se razlikuje od običnih oluja po svom organizovanom karakteru, a često ih prate ekstremno snažni vetrovi i velike količine padavina. Prema Nacionalnoj meteorološkoj službi Sjedinjenih Američkih Država, superćelijske oluje su najopasniji oblici oluja i mogu proizvesti intenzivne vrtloge, uključujući dugotrajne i snažne tornade, kao i veliku gradonosnu kišu.

Velike oluje koje su tokom protekle nedelje protutnjale Balkanom iako regionalnog karaktera deo su šire planetarne meteorološke šeme. A meteorološki podaci nam pokazuju da je ovaj mesec na globalnom nivou najtopliji od kada se vrše merenja, iako je na Balkanu tokom juna bilo nešto prijatnije. Jun 2023. godine je 0,16 °C topliji od prethodnog rekordera – juna 2019. godine. Takođe zabeležen je još jedan novi rekord pa je nedelja od 3. do 9. jula najtoplija nedelja na planetarnom nivou ikada. Dok je svetska meteorološka organizacija potvrdila da je krenuo da se razvija novi El Ninjo koji može učiniti da 2023. i 2024. godina budu još toplije nego prethodne rekordne godine.

Nakon prilično kišovitog juna dok su Severna Evropa i Severna Amerika doslovno gorele, vrućina je došla i na Balkan. Temperature su brzo počele da dostižu vrhove termometara, a par dana je temperatura bila i blizu 40 °C. Ovako toplo i relativno stabilno vreme napravilo je preduslov za oluje koje su se desile. U kombinaciji sa hladnim vazduhom koji se spustio sa Alpa došlo je do kreiranja oluja koje su donele jake vetrove od preko 100 km na sat, obilne padavine i to ne samo kišne već i gradonosne i snažnu grmljavinu uz električna pražnjenja.

Superćelijske oluje su protutnjale Balkanom i odnele više života uz pričinjenu veliku materijalnu štetu. Više ljudi je poginulo u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, a zabeležena su i čupanja stabala, rušenje kranova i letenje krovova u više gradova. Dok su se medijski izveštaji uglavnom fokusirali na Ljubljanu, Zagreb, Novi Sad i Beograd, katastrofalno su prošla i sela, gde je osim materijalne štete na objektima, došlo i do uništavanja poljoprivredne proizvodnje usled čupanja čitavih zasada i snažnih gradonosnih padavina, a u nekim selima u blizini Kraljeva led je bio veličine ljudske šake.

Posledice (ne)reagovanja

Prva superćelijska oluja koja se 19. jula spustila sa Alpa poprilično je iznenadila i zatekla nadležne službe u Sloveniji i Hrvatskoj što se može delimično opravdati brzinom kreiranja i razornošću oluje. Opravdanje je mnogo teže za nereagovanje nadležnih u Srbiji. Uprkos tome što je Republički hidrometeorološki zavod Srbije izdao upozorenje i što se znalo sa kakvim nevremenom se suočavaju Slovenija i Hrvatska informisanje građana u Srbiji je izostalo.

Kako većina građana ne posećuje svakodnevno veb stranicu Republičkog hidrometeorološkog zavoda a samo su retke televizije izvestile o nadolazećem nevremenu, puno građana i građanki zateklo se na ulici kada je oluja počela. Iznenadili su ih crni oblaci i jak vetar koji je lomio drveće, nosio tende i sve ostalo što mu se našlo na putu. Ovakvo nevreme je stvorilo paniku jer su se građani osetili potpuno nezaštićeno i prepušteno sami sebi.

Lični brojevi telefona građana često se koriste u najrazličitije svrhe od političkog marketinga do komercijalnog plasiranja proizvoda, ali ovog puta niko nije dobio poruku da stiže oluja. Dok su građani tokom marta i aprila 2020. godine dobijali apokaliptične poruke da nikako ne izlaze iz stana i da Srbiji sledi italijanski korona scenario, ovog puta se niko nije setio da im pošalje poruku da ostanu kod kuće ili da nađu zaštitu od nadolazeće oluje.

Takođe posledice dugogodišnjeg nereagovanja i neadaptiranja na promene klimatskih uslova doprinele su da nastala materijalna šteta bude još veća. Uprkos tome što su medijski naslovi sutradan bili bombastični i tvrdili kako niko nije mogao da predvidi snagu i veličinu oluje, klimatski modeli kažu suprotno. Prema klimatskim modelima odavno je poznato da će oluje koje pogađaju Balkan biti sve snažnije i sve češće i da će se javljati nove nepogode koje su do sada bile nepostojeće ili retke na ovim prostorima. To potvrđuju svedočenja i snimci vrtloga nalik tornadu u nastajanju u Vojvodini.

Medijski senzacionalizam i teorije zavere

“Najgora oluja prošla Srbiju!”, “METEOROLOG IZDAO STRAŠNO UPOZORENJE”, “HAOS Oluja protutnjala Srbijom”, “Odbrojavamo do nove superćelijske oluje: meterolog otkriva kad tačno stiže razorno nevreme i čini se da je trenutak nikad gori”, “Preživesmo”. Ovo su samo neke od mnogobrojnih vesti sa medijskih portala u Srbiji. Nakon što su uvideli da su građani zainteresovani za informisanje o oluji koji ih je zadesila, usledilo je pravo medijsko bomardovanje gde su se utrkivali u korišćenju velikih slova, retraumatizaciji ljudi i predviđanju novih velikih oluja.

Umesto da spuste loptu i probaju da na naučno popularni način objasne ljudima zašto je superćelijska oluja nastala, šta su uzroci i šta mogu da urade, mediji su se svojski potrudili da zarad više klikova što više uplaše i retraumatizuju građane.

Kroz medijske naslove često provejava i narativ da je ova oluja van naših domašaja i da se tu samo bog pita, te da ljudi ne mogu da utiču na vremenske neprilike. Narativ da se protiv prirode ne može odgovara nadležnima kako bi sprao svu njihovu krivicu, jer ukoliko nije moguće boriti se protiv sila prirode onda niko nije ni kriv. Mada kada se seče drveće i vetrozaštitni pojasevi, kada se betonira zemljište i gradi na ruži vetrova tada je izgleda moguće ići protiv prirode.

Retki su mediji koji su napravili poveznicu između klimatskih promena i oluja. Rastom globalne temperature definitivno se očekuje i više vremenskih nepogoda, što je posledica prostog zakona fizike. Što je viša temperatura vazduha to je veća i njegova sposobnost da skladišti veće količine vodene pare a sva ta vlaga negde mora da se izluči, tako da sve dok rastu temperature i superoluje će biti sve češće.

Tamo gde mediji staju nastavljaju različiti teoretičari zavere nudeći kvazi argumente ili čak češće potpune izmišljotine kako bi iskoristili zbunjenost i strah građana.

Tako je ova oluja umesto da učvrsti potrebu za borbom protiv i adaptacijom na klimatske promene pokrenula još jedan talas nepoverenja da klimatske promene postoje. Kao razlog oluje pominju se razlitičite teorije o kontroli meteroloških prilika. One mogu biti u zavisnosti od preferencija američke, ruske, masonske itd. Te agencije i udruženja kontrolišu vreme u cilju ostvarivanja svetske dominacije, a korišćenje HARP antena i zaprašivanje iz aviona samo su deo ovog plana.

U pokušaju da potkrepe svoja izlaganja naučnim činjenicama teoretičari zavere u Srbiji se često pozivaju na knjigu “Hemijski tragovi, HAARP i potpuna dominacija na planeti Zemlji” koju je napisala jedna od superstarova teorije zavere Elana Frilend a koju je preveo i izdao Mašinski fakultet u Beogradu, a na čijoj je promociji govorio i sam dekan fakulteta. Ovakav potez jedne naučno-obrzovne ustanove dao je nove argumente teoretičarima zavere i diskusiju o klimatskim promenama odveo u potpuno drugom smeru koji je očigledno ćorsokak. Kao i svaka teorija zavere i ova je puna rupa pa srpski nacionalisti i teoretičari zavere ne mogu da popune tu prazninu kako je to oluja pogodila i Sloveniju i Hrvatsku ako je gnev svetskih moćnika usmeren na Srbiju ili ašto je oluja morala da prođe i kroz Srbiju ako je to testiranje Putinovog tajnog oružja.

I dok se na mrežama vodi debata šta je uzrok i kako su nastale superćelijske oluje, ostaje u zapećku da se malo toga radi na sprečavanju klimatskih promena, da se statistike friziraju i fabrikuju, a da adaptacija ostaje na par posađenih palmi u jednom parku u Beogradu. Utešno ostaje da su barem svi sada naučili novu reč a to je superćelijska oluja. Možda to bude i zamajac da u budućnosti dođe do napretka u informisanju o njima i stvaranju klime u kojoj će biti manje šansi da se one stalno ponavljaju.

Mnoge roditelje dece koja idu u privatne vrtiće prošlog septembra sačekala je velika neprijatnost. Na početku školske godine javljeno im je iz uprave privatnih vrtića da će za boravak svojih mališana morati da izdvoje duplo, a u nekim slučajevima i tri puta više novca nego do tad. Za porodicu sa dvoje dece to je značilo da će morati da izdvoji između 200 i 300 evra. Kako smo došli u ovakvu situaciju?

Opšte je prihvaćeno da kvalitetno predškolsko vaspitanje i obrazovanje pozitivno utiče na razvoj deteta. To potvrđuju i naučna istraživanja koja pokazuju da je rano detinjstvo životni period najbržeg fizičkog, intelektualnog, emocionalnog i socijalnog razvoja, te da u to doba stečena iskustva i navike u značajnoj meri određuju rast i razvoj jednog pojedinca.

Uprkos značaju predškolskih ustanova za razvoj dece, nedostatak mesta u vrtićima predstavlja problem koji decenijama ostaje bez rešenja. U Srbiji je svega polovina dece upisana u vrtiće, dok se taj broj u Evropskoj uniji kreće između 85% i 100%. Kako bi se povećao obuhvat dece predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem, pojedine lokalne samouprave (prevashodno veći gradovi sa velikim prilivom stanovništva) uvele su mere subvencije boravka dece u privatnim predškolskim ustanovama.

Početak privatizacije predškolih ustanova

U Srbiji, u nadležnosti republičkog nivoa je pravni okvir za predškolsko vaspitanje, kojim su regulisani kriterijumi za kvalitet vrtića, dok je funkcionisanje, finansiranje i organizacija predškolskih ustanova u nadležnosti lokalnih samouprava, tj. opština i gradova. Svaka lokalna samouprava samostalno definiše ekonomsku cenu boravka dece u predškolskoj ustanovi. U Beogradu, a i u većini drugih gradova i opština, lokalna samouprava finansira 80% ekonomske cene boravka dece u državnim predškolskim ustanovama, dok ostatak fiansiraju roditelji.

Manjak mesta u državnim vrtićima je najizraženiji u Beogradu. Prošle godine se za oko 14.000 mesta prijavilo oko 20.000 dece. Rešenje za nedostatak kapaciteta u državnim predškolskim ustanovama lokalna samouprava je našla u uvođenju sistema vaučera, koji omogućavaju da se deca za koju nema mesta u državnim vrtićima upisuju u privatne uz subvenciju iz gradskog bužeta. Centar za zelene politike publikovao je istraživanje u kome je upoređivao različite aspekte u poslovanju privatnih subvencionisanih vrtića i državnih vrtića.

Od uvođenja subvencija za privatne predškolske ustanove primetan je ogroman skok u broju privatnih vrtića. Naime, u odnosu na 2014. godinu broj vrtića se preko osam puta povećao. 

Ovolika ekspanzija pokazuje da je biti vlasnik privatnog vrtića od uvođenja sistema vaučera postao veoma lukrativan biznis. Samo po sebi ovo ne mora biti loša odluka, naručito ako se na ovaj način obezbeđuje kvalitetna predškolska usluga za decu. Međutim, naša analiza daje suprotne zaključke.

Roditelji plaćaju više

Glavni problem sa subvencijama za privatne vrtiće iz ugla roditelja je to što ne postoji ograničenje cena koju privatni subvencionisani vrtići mogu da naplaćuju. Državni vrtići roditelje koštaju oko 6000 dinara mesečno, a oko 22000 dinara plaća grad.

Kod subvencionisanih privatnih vrtića grad refundira roditeljima maksimalno 22.000 dinara, dok ostatak iznosa plaćaju roditelji. Privatnim vrtićima je data sloboda da odrede ukupnu cenu koja često prelazi 40.000 dinara. U ovakvom slučaju roditelji moraju da plate oko 18.000 dinara mesečno, odnosno tri puta više nego da je dete upisano u državni vrtić.

Takođe, roditelji u slučaju bolesti deteta i nedolaska u privatni vrtić plaćaju 550 dinara po danu, pa je to razlog da veliki broj dece dolazi u vrtić i kada je bolesno. U državnom vrtiću dani izostanka dece se ne naplaćuju uz lekarsku potvrdu ili rešenju o godišnjem odmoru, a bez tih dokumenata se toleriše izostanak do pet dana bez nadoknade.

Segregacija od malih nogu

U nekim privatnim predškolskim ustanovama postoje različiti paketi usluga, tzv. socijalni paket (roditelji plaćaju cenu približnu iznosu koji bi plaćali u državnim vrtićima) i „premijum“ paket (roditelji plaćaju cenu veću od iznosa koji bi plaćali u državnim vrtićima) u kojima je mnogo širi repertoar usluga. Pored toga, pravila ponašanja za decu koja imaju „premijum” paket su značajno fleksibilnija. Ovakva praksa podstiče segregaciju i klasno svrstavaju decu od najranijeg uzrasta, a uz to se daje primer da, ako imate više novca, ista pravila za vas ne važe.

Klasna segregacija je vidljiva i kada se pogleda obuhvat upisane dece koja dolaze iz najmarginalizovanijih porodica. Naime, u 2018. godini u Srbiji samo 10,5% dece iz najsiromašnijeg dela populacije je bilo upisano u predškolske ustanove, a kod dece iz romske populacije taj broj je bio još niži, samo 6%.

Privatni vrtići skuplji za budžet grada

Ukupni izdaci za predškolsko vaspitanje u Beogradu u 2022. godini iznosili su oko 21 milijardi dinara, odnosno skoro 180 miliona evra. Posle javnog saobraćaja, ovo je druga najveća stavka u budžetu Grada. Od uvođenja subvencija za boravak dece u privatnim vrtićima, iznos za subvencije je porastao sa 172 miliona dinara na 5 milijardi dinara.

Troškovi državnog vrtića po detetu su značajno manji. Iako bi na papiru trebalo da su cene iste, trošak Grada po detetu značajno se razlikuje. Na osnovu naše analize, došli smo do podatka da su u 2021. godini izdaci po detetu u državnim vrtićima bili za 38% manji nego subvencije u privatnim vrtićima.

Kvalitet predškolske usluge

Tokom rada na istraživanju jedna majka je podelila sa nama svoje loše iskustvo sa jednim beogradskim privatnim vrtićem, koji pripada lancu od nekoliko vrtića iste privatne predškolske ustanove.

Prezentacija i promocija vrtića je bila veoma dobra, pominjala se individualizacija u radu sa decom i Montesori sistem. Roditelji su videli odličan prostor, prezentovan im je jelovnik i dodatne aktivnosti, npr. učenje engleskog jezika od druge, a nemačkog od četvrte godine, gimnastika, muzičke aktivnosti i sl.

Od svega prezentovanog jedino su usluge higijene i ishrane bile u skladu sa očekivanjima roditelja na osnovu prezentacije. Kvalitet rada sa decom zavisio je isključivo od pojedinačnih vaspitačica koje su se veoma često smenjivale, tako da je, kako je vreme prolazilo, bio sve lošiji. U ovom vrtiću više se pažnje poklanja slici o kvalitetu jer su vaspitačice bile u obavezi da popunjavaju radne listove koji su deo dečjeg portfolija, ukoliko deca to nisu uradila. Inače, sadržaj portfolija u ovom vrtiću čine uglavnom šabloni koje vaspitačice seku, a deca ih lepe na odgovarajuće mesto. U realnosti, kvalitet rada je znatno lošiji od onoga kako je predstavljen na papiru.

Iako prosvetna inspekcija, koja je zadužena za praćenje zakonitosti rada, dolazi u privatne vrtiće, ne postoji stvarna kontrola kvaliteta rada privatnih vrtića. Do sada u Beogradu nijedna privatna predškolska ustanova nije vrednovana od strane spoljašnjih evaluatora Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Radni uslovi u privatnim i državnim vrtićima

Jedna od ušteda koje privatni vrtići ostvaruju u odnosu na državne je visina novčanih sredstava koje izdvajaju za radne uslove svojih zaposlenih.

Radno vreme zaposlenog u ustanovi regulisano je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kroz četrdesetočasovnu radnu nedelju. Od toga 30 sati je predviđeno za neposredni vaspitno-obrazovni rad sa decom u predškolskoj ustanovi, a ostatak radnog vremena za pripremu, vođenje dokumentacije, stručno usavršavanje i druge poslove.

Neposredni rad se decom u privatnim vrtićima često prelazi zakonsku normu, naročito kada je neko od drugih vaspitača odsutan, radi se bez pauze, tj. sa decom se provodi osam sati i više, ali se ne dobija nadoknada za prekovremeni rad u novcu, niti u vidu slobodnih dana. Vreme namenjeno za pripremu za rad vaspitači u državnim vrtićima provode uglavnom kod kuće, dok je u privatnim vrtićima vaspitačica najčešće u obavezi da celokupno radno vreme provodi u ustanovi.

Najčešće je plata veća u državnom vrtiću, s tim da postoje i privatni vrtići koji plaćaju osoblje više nego u državnim ustanovama. Zdravstveno osiguranje nije uvek obezbeđeno, pa je odlazak na bolovanje skoro nemoguć, odnosno zaposleni se podstiču da u slučaju lakših bolesti (prehlada i slično) koriste slobodne dane.

Graditi nove državne vrtiće

Na osnovu svega navedenog, jasno je da su državni vrtići u prednosti u svim kategorijama. S jedne strane, privatne predškolske ustanove skuplje su i za roditelje i za grad, a s druge strane obezbeđuju niži kvalitet usluga. Pored toga, kako bi privatni vlasnici ostvarili što veći profit, plate i uslovi rada u privatnim vrtićima su u većini privatnih vrtića lošiji. Subvencionisanje privatnih vrtića jedino dovodi do toga da u Beogradu danas nastaju lanci privatnih vrtića.

Ono što bi predstavljalo dugoročno rešenje za ovaj problem jeste izgradnja novih državnih vrtića. U publikaciji „Predškolsko vaspitanje i obrazovanje u Republici Srbiji“ ističemo da kada bi grad počeo da gradi 12.000 novih mesta u periodu od 10 godina, zbog jeftinijih operativnih troškova, uštedeo bi preko 2 milijarde dinara, a roditelji ne bi morali da brinu da li će njihovo dete biti upisano u vrtić i koliko će morati da plate.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina

Obično se na pomen zelene politike prvo pomisli na ekologiju i zaštitu životne sredine, koje predstavljaju važan, ali ipak samo deo šire zelene politike. Ekološka mudrost, zaštita životne sredine, borba protiv klimatskih promena, unapređenje biodiverziteta i geodiverziteta stub su zelene politike, ali bez socijalnih i ekonomskih aspekta jedan stub ne može biti održivi oslonac.

Svi ekološki problemi sa kojima se danas susrećemo produkt su društvenog uređenja baziranog na stalnoj eksploataciji rada i prirodnih resursa, vođenog ideologijom bezgraničnog rasta. Danas se susrećemo sa ekološkim problemima koji su veći nego bilo kada u istoriji, klimatske promene možda su i najveća pretnja sa kojom se do sada ljudsko društvo suočilo. Uprkos eksponencijalnom materijalnom rastu koji je trebao da donese opšte blagostanje, još uvek nije rešeno pitanje gladi u svetu, dok nejednakosti prete da postanu rekordne, gde mali broj najbogatijih poseduje većinu globalnog bogatstva.

Zelene politike vidimo kao potencijal za socio-ekološko-ekonomsku transformaciju društva tako da postane održivije sa manje društvenih razlika. Ostajanje unutar biofizičkih granica uz zadovoljavanje osnovih socio-ekonomskih potreba svih stanovnika na planeti osnov su zelene politike.

Da bi se ova transformacija desila potrebno je društveno organizovanje bazirano na vrednostima saradnje i podrške, umesto kompeticije i saplitanja. Saradnja i solidarnost jedna su od osnovnih vrednosti zelene politike i na takav način želimo da gradimo Centar za zelene politike ali i društvo u celosti.

Kako bi se svačiji glas čuo i kako bi svako mogao da učestvuje, demokratiju vidimo kao osnov društvenog organizovanja. Demokratiju vidimo mnogo šire od samih izbora koji jesu važni ali nisu i jedini oblik demokratije koji treba praktikovati. Želimo da demokratiju praktikujemo u komšiluku, na radnom mestu, u sportskom klubu i u svim drugim prostorima i institucijama.

Zelenu politiku vidimo kao način da se dođe do toga da se usluge i roba proizvode zarad zadovoljenja potreba svih članova društva, na ekološki prihvatljiv način, a ne isključivo zarad profita. Ovakav način proizvodnje doveo bi do uvećanja slobodnog vremena uz podelu poslova. Više slobodnog vremena doprinelo bi boljem psihičkom i fizičkom zdravlju svih, uz cvetanje različitosti i kreativnosti.

Društvo u kome su zelene politike dominantne je drušvo u kome je briga na prvom mestu a ne profit. To je društvo u kome se najviše cene one oblasti koje doprinose boljitku svih članova. To je društvo gde svi imaju dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, gde su kultura i sport neprofitni i dostupni svima, gde se obrazovanje ceni i dostupno je svima bez obzira na godine, pol, rasu i klasu itd. U našoj viziji zelenih politika mobilnost najšire moguće shvaćena mora biti omogućena svima, ali i održiva tako da ne ugrožava životnu sredinu i tuđe slobode. 

Svesni smo da zelene politike nije moguće implementirati u samo jednom, gradu, regionu ili državi. Jer kao što reke ne poznaju granice tako ni problemi sa kojima se susrećemo nisu samo lokalni već je za njihovo prevazilaženje potrebna saradnja sa svima koji se bore za slične ciljeve i imaju sličnu viziju budućnosti. Zato su međunarodna saradnja i internacionalizam neophodani kako bi napravili globalno održivo društvo.

Na kraju kako bi do promene došlo i kako bi zelene politike postale realnost potrebno je udruženo delovanje različitih društvenih grupa od udruženja građana, pojedinaca, akademije, sindikata, strukovnih udruženja do političkih partija i svih onih koji veruju da možemo živeti mnogo bolje u društvu jednakosti koje je u skladu sa ekološkim granicama.