Категорија: Vesti

Pre par večeri sa prijateljem sam šetao gradom i taman smo krenuli kući prelazeći pešački prelaz preko Takovske ulice kod republičke skupštine imali smo šta i da vidimo. Neposredno iza skupštine na fasadi jedne od zgrada postavljena je nova ogromna led reklama, čija svetla u potpunosti dominiraju urbanim pejzažom i lako odvlače pažnju pa gotovo da zaboravite gde ste i krenuli.

Novopostavljena led reklama na zgradi na uglu Kosovske i Takovske ulice dominira svojom veličinom koja ide barem desetak metara u širinu i dvadesetak metara u visinu.

Od svetla ove reklame sve ostalo pada u drugi plan, pa i zgrada skupštine koja je zaštićena kao spomenik kulture. Simptomatično je što je baš na ovoj lokaciji u samom centru grada postavljena ova džinovska reklama i dosta govori o tendencijama urbanog razvoja.

Najnoviji led reklama samo je vrhunac trenda koji je u Beogradu i Srbiji prisutan već godinama.

Trend monetizacije javnog prostora i javne infrastrukture koji pojedincima donosi korist, a većini stanovništva samo zagađenje.

Vizuelno i svetlosno zagađenje iako im se ne pridaje pažnja kao zagađenju vazduha ili vode, takođe su zagađenja i negativno utiču na ljudsko psihofizičko zdravlje ljudi, a dovode do izmene životnog ciklusa životinja koje žive u gradovima.

Gradovi su sami po sebi veliki izvor svetlosti, a bilbordi i reklame samo još dodatno tu svetlost pojačavaju.

Odavno u većim gradovima nije moguće videti zvezde usled svetlosnog zagađenja, ali sad gotovo da nije moguće videti ni zgrade u pozadini od bilborda ili treptećih reklama za kladionice.

Svetlosno zagađenja utiče na kvalitet sna stanovnika grad, a i na životni ciklus životinja poput insekata, slepih miševa i ptica koje sa nama dele ovaj grad, a na čije se postojanje često zaboravlja.

Uz to ovakve svetleće reklame koriste velike količine energije i time doprinose i zagađenju i emisijama gasova sa efektom staklene bašte.

Osim svetlosnog tu je i vizuelno zagađenje grada svim tim led i neonskim reklamama i bilbordima koji vas čekaju pored puta.

Za razliku od nekih drugih oblika reklamiranja koje možda i možete izbeći, instalacijom adblokera na kompjuteru ili izbegavanjem pojedinih TV programa ili časopisa, ove reklame ne možete izbeći.

Često se koristi izgovor da se one nalaze na privatnom vlasništvu ili da donose prihod gradu, ali zapravo ove reklame samo parazitiraju od javne infrastrukture.

Pa se najčešće nalaze pored prometnih saobraćajnica čijoj izgradnji nisu doprinele, a što je saobraćajnica prometnija to je i najam veći.

Dominacija reklama koje se nalaze na svakom ćošku grada jasan je pokazatelj da kreatori urbanih politika ne žele da grad bude dobar za sve njegove građane i građanke, već da žele sve stanovnike da pretvore u potrošače.

Po mogućstvu poslušne potrošače koji preko dana idu na posao u slobodno vreme kupuju i ne bune se.

Tako sa ove reklame vas pozivaju da kupite prečišćivače vazduha i zaštitite sebe i porodicu.

Umesto na borbu da čist vazduh bude osnovno ljudsko pravo, reklama vas poziva na kupovinu čime čist vazduh postaje roba, a vi samo potrošač.

A da li može drugačije? Pa moguće je i sve više gradova širom sveta ulazi u borbu i zabranjuje reklamiranje u javnom prostoru.

A istraživanja iz ovih gradova kažu da su građani zadovoljni ovom odlukom i da žive srećnije. Zamislite kada bi u Beogradu na mestu svakog bilborda bilo po jedno drvo, a umesto reklama koje samo naružuje fasade, zeleni zidovi, grad bi bio mnogo lepše, čistije i srećnije mesto za život.

Predrag Momčilović

Superćelijska oluja postala je za samo par dana nova trending reč na području Balkana. Nakon što je više olujnih nepogoda pogodilo region i ostavilo katastrofalne posledice od Slovenije preko Hrvatske do Srbije svi su odjednom postali meteorološki stručnjaci. Nažalost umesto na naučnim činjenicama i očiglednom uticaju klimatskih promena na vremenske prilike, deo diskusije baziran je na kvazi dokazima i teorijama zavere o kontroli vremena, HARP uređajima i negiranju klimatskih promena. Ovakvo razvodnjavanje diskusije potpuno odgovara političkim elitama na Balkanu jer umesto objašnjenja zašto gotovo ništa ne preduzimaju u adaptaciji na klimatske promene, uvek mogu da se pozovu na višu silu jer zaboga protiv prirode se ne može.

Superćelijske oluje su meteorološki fenomen koji se razlikuje od običnih oluja po svom organizovanom karakteru, a često ih prate ekstremno snažni vetrovi i velike količine padavina. Prema Nacionalnoj meteorološkoj službi Sjedinjenih Američkih Država, superćelijske oluje su najopasniji oblici oluja i mogu proizvesti intenzivne vrtloge, uključujući dugotrajne i snažne tornade, kao i veliku gradonosnu kišu.

Velike oluje koje su tokom protekle nedelje protutnjale Balkanom iako regionalnog karaktera deo su šire planetarne meteorološke šeme. A meteorološki podaci nam pokazuju da je ovaj mesec na globalnom nivou najtopliji od kada se vrše merenja, iako je na Balkanu tokom juna bilo nešto prijatnije. Jun 2023. godine je 0,16 °C topliji od prethodnog rekordera – juna 2019. godine. Takođe zabeležen je još jedan novi rekord pa je nedelja od 3. do 9. jula najtoplija nedelja na planetarnom nivou ikada. Dok je svetska meteorološka organizacija potvrdila da je krenuo da se razvija novi El Ninjo koji može učiniti da 2023. i 2024. godina budu još toplije nego prethodne rekordne godine.

Nakon prilično kišovitog juna dok su Severna Evropa i Severna Amerika doslovno gorele, vrućina je došla i na Balkan. Temperature su brzo počele da dostižu vrhove termometara, a par dana je temperatura bila i blizu 40 °C. Ovako toplo i relativno stabilno vreme napravilo je preduslov za oluje koje su se desile. U kombinaciji sa hladnim vazduhom koji se spustio sa Alpa došlo je do kreiranja oluja koje su donele jake vetrove od preko 100 km na sat, obilne padavine i to ne samo kišne već i gradonosne i snažnu grmljavinu uz električna pražnjenja.

Superćelijske oluje su protutnjale Balkanom i odnele više života uz pričinjenu veliku materijalnu štetu. Više ljudi je poginulo u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, a zabeležena su i čupanja stabala, rušenje kranova i letenje krovova u više gradova. Dok su se medijski izveštaji uglavnom fokusirali na Ljubljanu, Zagreb, Novi Sad i Beograd, katastrofalno su prošla i sela, gde je osim materijalne štete na objektima, došlo i do uništavanja poljoprivredne proizvodnje usled čupanja čitavih zasada i snažnih gradonosnih padavina, a u nekim selima u blizini Kraljeva led je bio veličine ljudske šake.

Posledice (ne)reagovanja

Prva superćelijska oluja koja se 19. jula spustila sa Alpa poprilično je iznenadila i zatekla nadležne službe u Sloveniji i Hrvatskoj što se može delimično opravdati brzinom kreiranja i razornošću oluje. Opravdanje je mnogo teže za nereagovanje nadležnih u Srbiji. Uprkos tome što je Republički hidrometeorološki zavod Srbije izdao upozorenje i što se znalo sa kakvim nevremenom se suočavaju Slovenija i Hrvatska informisanje građana u Srbiji je izostalo.

Kako većina građana ne posećuje svakodnevno veb stranicu Republičkog hidrometeorološkog zavoda a samo su retke televizije izvestile o nadolazećem nevremenu, puno građana i građanki zateklo se na ulici kada je oluja počela. Iznenadili su ih crni oblaci i jak vetar koji je lomio drveće, nosio tende i sve ostalo što mu se našlo na putu. Ovakvo nevreme je stvorilo paniku jer su se građani osetili potpuno nezaštićeno i prepušteno sami sebi.

Lični brojevi telefona građana često se koriste u najrazličitije svrhe od političkog marketinga do komercijalnog plasiranja proizvoda, ali ovog puta niko nije dobio poruku da stiže oluja. Dok su građani tokom marta i aprila 2020. godine dobijali apokaliptične poruke da nikako ne izlaze iz stana i da Srbiji sledi italijanski korona scenario, ovog puta se niko nije setio da im pošalje poruku da ostanu kod kuće ili da nađu zaštitu od nadolazeće oluje.

Takođe posledice dugogodišnjeg nereagovanja i neadaptiranja na promene klimatskih uslova doprinele su da nastala materijalna šteta bude još veća. Uprkos tome što su medijski naslovi sutradan bili bombastični i tvrdili kako niko nije mogao da predvidi snagu i veličinu oluje, klimatski modeli kažu suprotno. Prema klimatskim modelima odavno je poznato da će oluje koje pogađaju Balkan biti sve snažnije i sve češće i da će se javljati nove nepogode koje su do sada bile nepostojeće ili retke na ovim prostorima. To potvrđuju svedočenja i snimci vrtloga nalik tornadu u nastajanju u Vojvodini.

Medijski senzacionalizam i teorije zavere

“Najgora oluja prošla Srbiju!”, “METEOROLOG IZDAO STRAŠNO UPOZORENJE”, “HAOS Oluja protutnjala Srbijom”, “Odbrojavamo do nove superćelijske oluje: meterolog otkriva kad tačno stiže razorno nevreme i čini se da je trenutak nikad gori”, “Preživesmo”. Ovo su samo neke od mnogobrojnih vesti sa medijskih portala u Srbiji. Nakon što su uvideli da su građani zainteresovani za informisanje o oluji koji ih je zadesila, usledilo je pravo medijsko bomardovanje gde su se utrkivali u korišćenju velikih slova, retraumatizaciji ljudi i predviđanju novih velikih oluja.

Umesto da spuste loptu i probaju da na naučno popularni način objasne ljudima zašto je superćelijska oluja nastala, šta su uzroci i šta mogu da urade, mediji su se svojski potrudili da zarad više klikova što više uplaše i retraumatizuju građane.

Kroz medijske naslove često provejava i narativ da je ova oluja van naših domašaja i da se tu samo bog pita, te da ljudi ne mogu da utiču na vremenske neprilike. Narativ da se protiv prirode ne može odgovara nadležnima kako bi sprao svu njihovu krivicu, jer ukoliko nije moguće boriti se protiv sila prirode onda niko nije ni kriv. Mada kada se seče drveće i vetrozaštitni pojasevi, kada se betonira zemljište i gradi na ruži vetrova tada je izgleda moguće ići protiv prirode.

Retki su mediji koji su napravili poveznicu između klimatskih promena i oluja. Rastom globalne temperature definitivno se očekuje i više vremenskih nepogoda, što je posledica prostog zakona fizike. Što je viša temperatura vazduha to je veća i njegova sposobnost da skladišti veće količine vodene pare a sva ta vlaga negde mora da se izluči, tako da sve dok rastu temperature i superoluje će biti sve češće.

Tamo gde mediji staju nastavljaju različiti teoretičari zavere nudeći kvazi argumente ili čak češće potpune izmišljotine kako bi iskoristili zbunjenost i strah građana.

Tako je ova oluja umesto da učvrsti potrebu za borbom protiv i adaptacijom na klimatske promene pokrenula još jedan talas nepoverenja da klimatske promene postoje. Kao razlog oluje pominju se razlitičite teorije o kontroli meteroloških prilika. One mogu biti u zavisnosti od preferencija američke, ruske, masonske itd. Te agencije i udruženja kontrolišu vreme u cilju ostvarivanja svetske dominacije, a korišćenje HARP antena i zaprašivanje iz aviona samo su deo ovog plana.

U pokušaju da potkrepe svoja izlaganja naučnim činjenicama teoretičari zavere u Srbiji se često pozivaju na knjigu “Hemijski tragovi, HAARP i potpuna dominacija na planeti Zemlji” koju je napisala jedna od superstarova teorije zavere Elana Frilend a koju je preveo i izdao Mašinski fakultet u Beogradu, a na čijoj je promociji govorio i sam dekan fakulteta. Ovakav potez jedne naučno-obrzovne ustanove dao je nove argumente teoretičarima zavere i diskusiju o klimatskim promenama odveo u potpuno drugom smeru koji je očigledno ćorsokak. Kao i svaka teorija zavere i ova je puna rupa pa srpski nacionalisti i teoretičari zavere ne mogu da popune tu prazninu kako je to oluja pogodila i Sloveniju i Hrvatsku ako je gnev svetskih moćnika usmeren na Srbiju ili ašto je oluja morala da prođe i kroz Srbiju ako je to testiranje Putinovog tajnog oružja.

I dok se na mrežama vodi debata šta je uzrok i kako su nastale superćelijske oluje, ostaje u zapećku da se malo toga radi na sprečavanju klimatskih promena, da se statistike friziraju i fabrikuju, a da adaptacija ostaje na par posađenih palmi u jednom parku u Beogradu. Utešno ostaje da su barem svi sada naučili novu reč a to je superćelijska oluja. Možda to bude i zamajac da u budućnosti dođe do napretka u informisanju o njima i stvaranju klime u kojoj će biti manje šansi da se one stalno ponavljaju.

U Incheonu (Južna Koreja) od 8. do 11. juna održan je peti kongres Global Greens. Jedan od brojnih učesnika iz različitih zelenih partija, organizacija i inicijativa i jedini iz Srbije bio je i direktor Centra za zelene politike Predrag Momčilović.

Neke od glavnih tema kongresa bile su kako unaprediti internacionalnu borbu za klimatsku pravdu, kako ubrzati energetsku tranziciju i učiniti je pravednom, i kako uključiti različite društvene grupe i dekolonalizovati borbu za zaštitu životne sredine i socio-ekonomsku pravdu.

Predrag je pričao na panelu na temu “Odrast i Zelene politike” gde je govorio o pozicije zemlja Istočne Evrope i potencijalima za socio-ekološku transformaciju ka održivom društvu u skladu sa teorijom odrasta.

Ovo je bila još jedna prilika da se povežemo internacionalno sa zelenim pokretom jer probleme zaštite životne sredine i društvene pravde nije moguće rešavati samo na lokalnom i nacionalnom nivou već borba mora biti i globalna!

Mnoge roditelje dece koja idu u privatne vrtiće prošlog septembra sačekala je velika neprijatnost. Na početku školske godine javljeno im je iz uprave privatnih vrtića da će za boravak svojih mališana morati da izdvoje duplo, a u nekim slučajevima i tri puta više novca nego do tad. Za porodicu sa dvoje dece to je značilo da će morati da izdvoji između 200 i 300 evra. Kako smo došli u ovakvu situaciju?

Opšte je prihvaćeno da kvalitetno predškolsko vaspitanje i obrazovanje pozitivno utiče na razvoj deteta. To potvrđuju i naučna istraživanja koja pokazuju da je rano detinjstvo životni period najbržeg fizičkog, intelektualnog, emocionalnog i socijalnog razvoja, te da u to doba stečena iskustva i navike u značajnoj meri određuju rast i razvoj jednog pojedinca.

Uprkos značaju predškolskih ustanova za razvoj dece, nedostatak mesta u vrtićima predstavlja problem koji decenijama ostaje bez rešenja. U Srbiji je svega polovina dece upisana u vrtiće, dok se taj broj u Evropskoj uniji kreće između 85% i 100%. Kako bi se povećao obuhvat dece predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem, pojedine lokalne samouprave (prevashodno veći gradovi sa velikim prilivom stanovništva) uvele su mere subvencije boravka dece u privatnim predškolskim ustanovama.

Početak privatizacije predškolih ustanova

U Srbiji, u nadležnosti republičkog nivoa je pravni okvir za predškolsko vaspitanje, kojim su regulisani kriterijumi za kvalitet vrtića, dok je funkcionisanje, finansiranje i organizacija predškolskih ustanova u nadležnosti lokalnih samouprava, tj. opština i gradova. Svaka lokalna samouprava samostalno definiše ekonomsku cenu boravka dece u predškolskoj ustanovi. U Beogradu, a i u većini drugih gradova i opština, lokalna samouprava finansira 80% ekonomske cene boravka dece u državnim predškolskim ustanovama, dok ostatak fiansiraju roditelji.

Manjak mesta u državnim vrtićima je najizraženiji u Beogradu. Prošle godine se za oko 14.000 mesta prijavilo oko 20.000 dece. Rešenje za nedostatak kapaciteta u državnim predškolskim ustanovama lokalna samouprava je našla u uvođenju sistema vaučera, koji omogućavaju da se deca za koju nema mesta u državnim vrtićima upisuju u privatne uz subvenciju iz gradskog bužeta. Centar za zelene politike publikovao je istraživanje u kome je upoređivao različite aspekte u poslovanju privatnih subvencionisanih vrtića i državnih vrtića.

Od uvođenja subvencija za privatne predškolske ustanove primetan je ogroman skok u broju privatnih vrtića. Naime, u odnosu na 2014. godinu broj vrtića se preko osam puta povećao. 

Ovolika ekspanzija pokazuje da je biti vlasnik privatnog vrtića od uvođenja sistema vaučera postao veoma lukrativan biznis. Samo po sebi ovo ne mora biti loša odluka, naručito ako se na ovaj način obezbeđuje kvalitetna predškolska usluga za decu. Međutim, naša analiza daje suprotne zaključke.

Roditelji plaćaju više

Glavni problem sa subvencijama za privatne vrtiće iz ugla roditelja je to što ne postoji ograničenje cena koju privatni subvencionisani vrtići mogu da naplaćuju. Državni vrtići roditelje koštaju oko 6000 dinara mesečno, a oko 22000 dinara plaća grad.

Kod subvencionisanih privatnih vrtića grad refundira roditeljima maksimalno 22.000 dinara, dok ostatak iznosa plaćaju roditelji. Privatnim vrtićima je data sloboda da odrede ukupnu cenu koja često prelazi 40.000 dinara. U ovakvom slučaju roditelji moraju da plate oko 18.000 dinara mesečno, odnosno tri puta više nego da je dete upisano u državni vrtić.

Takođe, roditelji u slučaju bolesti deteta i nedolaska u privatni vrtić plaćaju 550 dinara po danu, pa je to razlog da veliki broj dece dolazi u vrtić i kada je bolesno. U državnom vrtiću dani izostanka dece se ne naplaćuju uz lekarsku potvrdu ili rešenju o godišnjem odmoru, a bez tih dokumenata se toleriše izostanak do pet dana bez nadoknade.

Segregacija od malih nogu

U nekim privatnim predškolskim ustanovama postoje različiti paketi usluga, tzv. socijalni paket (roditelji plaćaju cenu približnu iznosu koji bi plaćali u državnim vrtićima) i „premijum“ paket (roditelji plaćaju cenu veću od iznosa koji bi plaćali u državnim vrtićima) u kojima je mnogo širi repertoar usluga. Pored toga, pravila ponašanja za decu koja imaju „premijum” paket su značajno fleksibilnija. Ovakva praksa podstiče segregaciju i klasno svrstavaju decu od najranijeg uzrasta, a uz to se daje primer da, ako imate više novca, ista pravila za vas ne važe.

Klasna segregacija je vidljiva i kada se pogleda obuhvat upisane dece koja dolaze iz najmarginalizovanijih porodica. Naime, u 2018. godini u Srbiji samo 10,5% dece iz najsiromašnijeg dela populacije je bilo upisano u predškolske ustanove, a kod dece iz romske populacije taj broj je bio još niži, samo 6%.

Privatni vrtići skuplji za budžet grada

Ukupni izdaci za predškolsko vaspitanje u Beogradu u 2022. godini iznosili su oko 21 milijardi dinara, odnosno skoro 180 miliona evra. Posle javnog saobraćaja, ovo je druga najveća stavka u budžetu Grada. Od uvođenja subvencija za boravak dece u privatnim vrtićima, iznos za subvencije je porastao sa 172 miliona dinara na 5 milijardi dinara.

Troškovi državnog vrtića po detetu su značajno manji. Iako bi na papiru trebalo da su cene iste, trošak Grada po detetu značajno se razlikuje. Na osnovu naše analize, došli smo do podatka da su u 2021. godini izdaci po detetu u državnim vrtićima bili za 38% manji nego subvencije u privatnim vrtićima.

Kvalitet predškolske usluge

Tokom rada na istraživanju jedna majka je podelila sa nama svoje loše iskustvo sa jednim beogradskim privatnim vrtićem, koji pripada lancu od nekoliko vrtića iste privatne predškolske ustanove.

Prezentacija i promocija vrtića je bila veoma dobra, pominjala se individualizacija u radu sa decom i Montesori sistem. Roditelji su videli odličan prostor, prezentovan im je jelovnik i dodatne aktivnosti, npr. učenje engleskog jezika od druge, a nemačkog od četvrte godine, gimnastika, muzičke aktivnosti i sl.

Od svega prezentovanog jedino su usluge higijene i ishrane bile u skladu sa očekivanjima roditelja na osnovu prezentacije. Kvalitet rada sa decom zavisio je isključivo od pojedinačnih vaspitačica koje su se veoma često smenjivale, tako da je, kako je vreme prolazilo, bio sve lošiji. U ovom vrtiću više se pažnje poklanja slici o kvalitetu jer su vaspitačice bile u obavezi da popunjavaju radne listove koji su deo dečjeg portfolija, ukoliko deca to nisu uradila. Inače, sadržaj portfolija u ovom vrtiću čine uglavnom šabloni koje vaspitačice seku, a deca ih lepe na odgovarajuće mesto. U realnosti, kvalitet rada je znatno lošiji od onoga kako je predstavljen na papiru.

Iako prosvetna inspekcija, koja je zadužena za praćenje zakonitosti rada, dolazi u privatne vrtiće, ne postoji stvarna kontrola kvaliteta rada privatnih vrtića. Do sada u Beogradu nijedna privatna predškolska ustanova nije vrednovana od strane spoljašnjih evaluatora Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Radni uslovi u privatnim i državnim vrtićima

Jedna od ušteda koje privatni vrtići ostvaruju u odnosu na državne je visina novčanih sredstava koje izdvajaju za radne uslove svojih zaposlenih.

Radno vreme zaposlenog u ustanovi regulisano je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kroz četrdesetočasovnu radnu nedelju. Od toga 30 sati je predviđeno za neposredni vaspitno-obrazovni rad sa decom u predškolskoj ustanovi, a ostatak radnog vremena za pripremu, vođenje dokumentacije, stručno usavršavanje i druge poslove.

Neposredni rad se decom u privatnim vrtićima često prelazi zakonsku normu, naročito kada je neko od drugih vaspitača odsutan, radi se bez pauze, tj. sa decom se provodi osam sati i više, ali se ne dobija nadoknada za prekovremeni rad u novcu, niti u vidu slobodnih dana. Vreme namenjeno za pripremu za rad vaspitači u državnim vrtićima provode uglavnom kod kuće, dok je u privatnim vrtićima vaspitačica najčešće u obavezi da celokupno radno vreme provodi u ustanovi.

Najčešće je plata veća u državnom vrtiću, s tim da postoje i privatni vrtići koji plaćaju osoblje više nego u državnim ustanovama. Zdravstveno osiguranje nije uvek obezbeđeno, pa je odlazak na bolovanje skoro nemoguć, odnosno zaposleni se podstiču da u slučaju lakših bolesti (prehlada i slično) koriste slobodne dane.

Graditi nove državne vrtiće

Na osnovu svega navedenog, jasno je da su državni vrtići u prednosti u svim kategorijama. S jedne strane, privatne predškolske ustanove skuplje su i za roditelje i za grad, a s druge strane obezbeđuju niži kvalitet usluga. Pored toga, kako bi privatni vlasnici ostvarili što veći profit, plate i uslovi rada u privatnim vrtićima su u većini privatnih vrtića lošiji. Subvencionisanje privatnih vrtića jedino dovodi do toga da u Beogradu danas nastaju lanci privatnih vrtića.

Ono što bi predstavljalo dugoročno rešenje za ovaj problem jeste izgradnja novih državnih vrtića. U publikaciji „Predškolsko vaspitanje i obrazovanje u Republici Srbiji“ ističemo da kada bi grad počeo da gradi 12.000 novih mesta u periodu od 10 godina, zbog jeftinijih operativnih troškova, uštedeo bi preko 2 milijarde dinara, a roditelji ne bi morali da brinu da li će njihovo dete biti upisano u vrtić i koliko će morati da plate.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina

Država Srbija na predškolsko obrazovanje troši samo 0,65% BDP-a. Tek 50% dece je u Srbiji obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem

• Država ne prati adekvatno kvalitet rada vrtića što vrlo često dovodi do toga da sva deca nemaju jednake mogućnosti za učenje i razvijanje
• Posao vaspitačica i vaspitača u vrtićima je često nesiguran, loše plaćen i postoji velika preopterećenost jer se rad odvija u velikim grupama

Grad Beograd treba da obezbedi vrtić svakom detetu. Samo prošle godine se za 14 000 mesta u vrtićima prijavilo 20 000 dece. Vrtić treba deci da pruži prostor za istraživanje i učenje, ali u državnim vrtićima se zbog prebukiranosti to ne postiže. Sa druge strane u privatnim vrtićima svaki program zahteva dodatne novčane izdatke od roditelja.

• Umesto subvencionisanja privatnih vrtića grad treba da ulaže u obnavljanje i izgradnju novih državnih vrtića koji su dostupni svima.
• Grad mora da prati kvalitet rada vrtića tako da on bude jednak i zadovoljavajući u svakom vrtiću
• Plata zaposlenih koji brinu o našoj deci u vrtićima treba da iznosi bar prosečnu zaradu u Srbiji a ne minimalac

Svako ko brine o našoj deci treba da radi u dostojanstvenim i normalnim uslovim. Svaki prostor za decu mora da bude siguran i opremljen. Nijedan roditelj ne treba da strahuje da li svom detetu može da priušti vrtić, jer:

Svako dete ima pravo na vrtić u kojem ima jednake mogućnosti da istražuje, raste i razvija se.