Категорија: Početna

Iste nedelje u Srbiji su se dogodile dve naizgled nepovezane stvari, a zapravo neodvojive stranice jednog novčića. Sa jedne strane tokom posete francuskog predsednika Emanuela Makrona potpisan je ugovor o nabavci nadzvučnih višenamenskih borbenih aviona Rafal, sa druge strane premijer Srbije je na konferenciji za medije promovisao sniženu cenu paštete. Postavlja se pitanje da li narodu kome je potrebna jeftina pašteta zaista trebaju i preskupi avioni i da li smo mogli te novce smislenije da potrošimo.

Na konferenciji za medije Predsednik Srbije rekao je da ugovor za 12 novih aviona iznosi 2,7 milijardi evra, i da će prva rata biti 421 milion evra. Ovo je verovatno finansijski gledano i najskuplji pojedinačni ugovor za nabavku nekog oružija u istoriji Srbije. I dok pojedini stručnjaci raspravljaju da li je nabavka mogla da prođe jeftinije ili su mogli drugi avioni da se nabave, u ovom tekstu bih voleo da se pozabavim time šta je sve moglo da bude kupljeno sa tim parama.

Potpuno sam svestan da nije primenjivo poređenje cene paštete, malina i drugih prehrambenih proizvoda sa cenom aviona. Ali uzmimo na primer cenu nekih drugih prevoznih sredstava, koja usput troše i manje goriva od ovih aviona. Prema procenama projektovanim u planu nabavke Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd, za 2.7 milijarde evra moglo bi da se nabavi 7700 običnih autobusa, 5400 trolejbusa ili 4500 zglobnih trolejbusa. Ova brojka je daleko veća od ukupnog broja vozila koje poseduje GSP a koji je u 2022. bio 1184.

Čak i ako uzmemo samo sredstva namenjena za prvu ratu i ona su sasvim dovoljna da se u potpunosti obnovi vozni park GSP-a. Za 420 miliona evra kolika će biti prva rata moguće je kupiti 140 novih 33 metarskih tramvaja. Sarajevo nabavlja nove Stadler tramvaje po ceni od oko 3 miliona evra po tramvaju.

Kad smo već na šinama pređimo sa tramvajskih na one malo šire železničke. Za 420 miliona moguće je kupiti 66 stadlert flirt standradnih vozova za prigradski i regionalni prevoz. Umesto što se gradska železnica raspada i izgleda kao set za snimanje horor filma, sa novim vozovima mogli bi da se uvedu novi redovni polasci i da se unapredi komfor ljudi koji svakodnevno koriste ovaj vid prevoza.

Nadzvučni avioni koji preleću naše nebo trebali bi valjda da omoguće miran san naše dece. A možda bi mirniji san i deca i roditelji imali ako bi im bili dostupni savremeni državni vrtići. Za novac planiran za 12 aviona moglo bi da se izgradi oko 1300 vrtića. Slična cena bi bila i za izgradnju socijalnog i javnog stanovanja, a zamislite da u Srbiji postoji preko 1000 novih zgrada ove namene, život mnogih ljudi bi postao dosta lakši, a i država bi imala mehanizam da ublži rast cena stanarine i stambeno siromaštvo.

Tokom prošle godine država i lokalne samouprave su za mere energetske efikasnosti za građane obezbedile oko 15 miliona evra, što je tačno 28 puta manje nego vrednost samo prve rate za kupovinu aviona. Kada bi ovaj novac bio uložen u energetsku sanaciju, energetsku efikasnost i prelazak na obnovljive izvore energije, za čas bi se rešio problem sveprisutnih oronulih fasada, manje energije bi se trošilo, a i računi za grejanje i hlađenje bi bili značajno manji.

Ovo su samo neki od primera kako je moguće utrošiti novac, a da se poveća kvalitet života građana. Niz bi mogao da se nastavi u nedogled jer smislenije je uložiti novac u izgradnju i unapređenje vodovoda, kanalizacije, sistema za preradu otpadnih voda, kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje itd nego u kupovinu aviona. Čak i kad smo kod aviona, u svetlu klimatskih promena, dok šume i deponije širom Srbije gore, možda je deo novca mogao da se izdvoji na kupovinu kanadera ili drugih sredstava za gašenje požara. Danas u Srbiji prema procenama organizacije Polekol preko milion i po ljudi stalno ili povremeno nema vodu za piće.

Odluka da se toliko para potroši na kupovinu vojnih aviona jasno pokazuje za šta je zainteresovana trenutna SNS/SPS vlast u Srbiji. Njih ne interesuje to što je u prevoz u kolapsu, što deca nemaju knjige, a dobar deo ljudi nema kanalizaciju ali ni pijaću vodu. Njih iteresuje samo kako da zadovolje stranu i domaću poslovnu i političku elitu kako bi što duže ostali na vlasti.

Predrag Momčilović
Centar za zelene politike

Sinoć sam nešto ranije otišao u krevet i ubrzo zaspao, negde oko pomoći iz sna me je prenuo prvo jedan pucanj, a zatim celi rafal. Trebalo mi je par sekundi da se osvestim šta se dešava i da sam u stanu, a ne na nekom ratištu, i da neko u blizini pušta vatromet.

Ovo bi ostao zaboravljeni incident da se slične stvari ne dešavaju gotovo svake večeri.

Nekada sam sa nestrpljenjem očekivao novu godinu, jer je to bilo gotovo jedino vreme u godini kada sam mogao da uživam u predivnom vatrometu. Ljubav prema vatrometu, toj složenoj igri nauke i umetnosti ostala je prisutna do danas, ali uz ogradu da je to ljubav prema velikom profi vatrometu.

S druge strane, u poslednjih par godina razvio sam animozitet prema lokalnim vatrometima koji se svakodnevno, nekada i više puta za noć spontano dešavaju.

I ovo je postala praksa gotovo svuda, bez obzira u kom gradu i delu grada da živite.

Vatrometima i drugim pirotehničkim sredstvima se proslavljaju rođendani, svadbe, krštenja i sve moguće proslave, puštaju se tokom koncerata, utakmica i njima se obeležavaju praznici.

Toliko se danas često puštaju da ponekad deluje da se koriste i bez posebnog razloga.

Iako bi svaki vatromet trebao da se prijavi policiji i vatrogasnoj jedinici, ovo se najčešće ne dešava.

Vatrometi bi trebali da se organizuju u kontrolisanim uslovima kako bi omogućili uživanje bez štetnih posledica. Nestručno rukovanje, često pijanih ljudi može voditi u katastrofu.

A širom sveta dešavale su se katastrofe usled pogrešnog korišćenja vatrometa, dolazilo je do izbijanja velikih požara, pogađanja drugih ljudi, brojnih povreda i smrtnih slučajeva.

Zakonom o javnom redu i miru navodi se da je paljenje pirotehničkih proizvoda koje narušavaju javni red i mir, kao i sigurnost građana kažnjivo zakonom.

Za ovo delo predviđena je novčana kazna između 50.000 i 100.000 dinara ili rad u javnom interesu od 40 do 120 časova.

Pošto ovo delo spada u prekršajna, nije moguće naći tačan broj ljudi koji su zbog vatrometa platili kaznu.

Osim moguće kazne pre puštanja vatrometa treba razmišljati i o drugim ljudima, ali i životinjama koje žive u gradu.

Mnogi ljudi a posebno deca plaše se vatrometa i eksplozija koje se dešavaju prilikom istog.

Nekim ljudima ovo pokreće sećanja na bombardovanje ili duga traumatična životna iskustva.

Mace i kuce koje žive u gradu posebno se plaše eksplozija vatrometa i svakodnevni vatromet njima je traumatično iskustvo.

Osim uticaja na ljude i životinje, vatrometi mogu da imaju i uticaj na životnu sredinu.

Ovaj uticaj nije previše veliki pa ipak može doprineti klimatskim promenama, uključujući ugljen-dioksid nastao sagorevanje, ali i zagađenju vazduha usled stvaranja ugljen-monoksid, azot-oksida, sumpor-dioksid i suspendovanih čestica.

A pojedini sastojci vatrometa kada padnu u vodu mogu da dovedu do zagađenja vode, a time i tla.

Da li ovo znači da treba da odustanemo od vatrometa i u svakodnevnom sivilu izgubimo i to malo boje.

Moj odgovor je NE. Ali umesto što se država i grad povlače iz organizacije novogodišnjih vatrometa i prepuštaju to privatnim licima i kompanijama, potrebno je da se ponovo preuzme kontrola.

Umesto što se grad Beograd pretvarao da neće biti vatrometa za doček nove 2024. godine i prepustio organizaciju vatrometa Beogradu na vodi i hiljadama privatnih lica, bolje bi bilo da je ova informacija pošteno komunicirana prema građanima.

Upotrebu vatrometa treba regulisati tako da se ona primenjuje u specijalnim prilikama i društvenim okolnostima kada je velikoj većini građana to prihvatljivo, a ne kada se pojedincima prohte.

Osim toga u svetu se već istražuju različiti metodi kako ostvariti efekat vatrometa bez pucnjave i negativnih posledica po životnu sredinu. Sve više se eksperimentiše i organizuju se bešumni vatrometi ili festivali svetla koji postižu sličan efekat bez nasilnih elemenata.

Radost gledanja prekrasnog vatrometa mora ostati dostupna svima, ali to je potrebno ograničiti na posebne prilike.

Jer i najlepši vatromet gubi draž ako se svakodnevno ponavlja, ipak nije svaki dan nova godina, a posebno ako se svakodnevno ponavlja u vidu pucnjave i par ispaljenih raketica koje jedva možete i da vidite ali vas zato probude iz sna.

Predrag Momčilović

Država Srbija na predškolsko obrazovanje troši samo 0,65% BDP-a. Tek 50% dece je u Srbiji obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem

• Država ne prati adekvatno kvalitet rada vrtića što vrlo često dovodi do toga da sva deca nemaju jednake mogućnosti za učenje i razvijanje
• Posao vaspitačica i vaspitača u vrtićima je često nesiguran, loše plaćen i postoji velika preopterećenost jer se rad odvija u velikim grupama

Grad Beograd treba da obezbedi vrtić svakom detetu. Samo prošle godine se za 14 000 mesta u vrtićima prijavilo 20 000 dece. Vrtić treba deci da pruži prostor za istraživanje i učenje, ali u državnim vrtićima se zbog prebukiranosti to ne postiže. Sa druge strane u privatnim vrtićima svaki program zahteva dodatne novčane izdatke od roditelja.

• Umesto subvencionisanja privatnih vrtića grad treba da ulaže u obnavljanje i izgradnju novih državnih vrtića koji su dostupni svima.
• Grad mora da prati kvalitet rada vrtića tako da on bude jednak i zadovoljavajući u svakom vrtiću
• Plata zaposlenih koji brinu o našoj deci u vrtićima treba da iznosi bar prosečnu zaradu u Srbiji a ne minimalac

Svako ko brine o našoj deci treba da radi u dostojanstvenim i normalnim uslovim. Svaki prostor za decu mora da bude siguran i opremljen. Nijedan roditelj ne treba da strahuje da li svom detetu može da priušti vrtić, jer:

Svako dete ima pravo na vrtić u kojem ima jednake mogućnosti da istražuje, raste i razvija se.

Obično se na pomen zelene politike prvo pomisli na ekologiju i zaštitu životne sredine, koje predstavljaju važan, ali ipak samo deo šire zelene politike. Ekološka mudrost, zaštita životne sredine, borba protiv klimatskih promena, unapređenje biodiverziteta i geodiverziteta stub su zelene politike, ali bez socijalnih i ekonomskih aspekta jedan stub ne može biti održivi oslonac.

Svi ekološki problemi sa kojima se danas susrećemo produkt su društvenog uređenja baziranog na stalnoj eksploataciji rada i prirodnih resursa, vođenog ideologijom bezgraničnog rasta. Danas se susrećemo sa ekološkim problemima koji su veći nego bilo kada u istoriji, klimatske promene možda su i najveća pretnja sa kojom se do sada ljudsko društvo suočilo. Uprkos eksponencijalnom materijalnom rastu koji je trebao da donese opšte blagostanje, još uvek nije rešeno pitanje gladi u svetu, dok nejednakosti prete da postanu rekordne, gde mali broj najbogatijih poseduje većinu globalnog bogatstva.

Zelene politike vidimo kao potencijal za socio-ekološko-ekonomsku transformaciju društva tako da postane održivije sa manje društvenih razlika. Ostajanje unutar biofizičkih granica uz zadovoljavanje osnovih socio-ekonomskih potreba svih stanovnika na planeti osnov su zelene politike.

Da bi se ova transformacija desila potrebno je društveno organizovanje bazirano na vrednostima saradnje i podrške, umesto kompeticije i saplitanja. Saradnja i solidarnost jedna su od osnovnih vrednosti zelene politike i na takav način želimo da gradimo Centar za zelene politike ali i društvo u celosti.

Kako bi se svačiji glas čuo i kako bi svako mogao da učestvuje, demokratiju vidimo kao osnov društvenog organizovanja. Demokratiju vidimo mnogo šire od samih izbora koji jesu važni ali nisu i jedini oblik demokratije koji treba praktikovati. Želimo da demokratiju praktikujemo u komšiluku, na radnom mestu, u sportskom klubu i u svim drugim prostorima i institucijama.

Zelenu politiku vidimo kao način da se dođe do toga da se usluge i roba proizvode zarad zadovoljenja potreba svih članova društva, na ekološki prihvatljiv način, a ne isključivo zarad profita. Ovakav način proizvodnje doveo bi do uvećanja slobodnog vremena uz podelu poslova. Više slobodnog vremena doprinelo bi boljem psihičkom i fizičkom zdravlju svih, uz cvetanje različitosti i kreativnosti.

Društvo u kome su zelene politike dominantne je drušvo u kome je briga na prvom mestu a ne profit. To je društvo u kome se najviše cene one oblasti koje doprinose boljitku svih članova. To je društvo gde svi imaju dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, gde su kultura i sport neprofitni i dostupni svima, gde se obrazovanje ceni i dostupno je svima bez obzira na godine, pol, rasu i klasu itd. U našoj viziji zelenih politika mobilnost najšire moguće shvaćena mora biti omogućena svima, ali i održiva tako da ne ugrožava životnu sredinu i tuđe slobode. 

Svesni smo da zelene politike nije moguće implementirati u samo jednom, gradu, regionu ili državi. Jer kao što reke ne poznaju granice tako ni problemi sa kojima se susrećemo nisu samo lokalni već je za njihovo prevazilaženje potrebna saradnja sa svima koji se bore za slične ciljeve i imaju sličnu viziju budućnosti. Zato su međunarodna saradnja i internacionalizam neophodani kako bi napravili globalno održivo društvo.

Na kraju kako bi do promene došlo i kako bi zelene politike postale realnost potrebno je udruženo delovanje različitih društvenih grupa od udruženja građana, pojedinaca, akademije, sindikata, strukovnih udruženja do političkih partija i svih onih koji veruju da možemo živeti mnogo bolje u društvu jednakosti koje je u skladu sa ekološkim granicama.