Šta smo sve mogli da kupimo umesto 12 aviona

Iste nedelje u Srbiji su se dogodile dve naizgled nepovezane stvari, a zapravo neodvojive stranice jednog novčića. Sa jedne strane tokom posete francuskog predsednika Emanuela Makrona potpisan je ugovor o nabavci nadzvučnih višenamenskih borbenih aviona Rafal, sa druge strane premijer Srbije je na konferenciji za medije promovisao sniženu cenu paštete. Postavlja se pitanje da li narodu kome je potrebna jeftina pašteta zaista trebaju i preskupi avioni i da li smo mogli te novce smislenije da potrošimo.

Na konferenciji za medije Predsednik Srbije rekao je da ugovor za 12 novih aviona iznosi 2,7 milijardi evra, i da će prva rata biti 421 milion evra. Ovo je verovatno finansijski gledano i najskuplji pojedinačni ugovor za nabavku nekog oružija u istoriji Srbije. I dok pojedini stručnjaci raspravljaju da li je nabavka mogla da prođe jeftinije ili su mogli drugi avioni da se nabave, u ovom tekstu bih voleo da se pozabavim time šta je sve moglo da bude kupljeno sa tim parama.

Potpuno sam svestan da nije primenjivo poređenje cene paštete, malina i drugih prehrambenih proizvoda sa cenom aviona. Ali uzmimo na primer cenu nekih drugih prevoznih sredstava, koja usput troše i manje goriva od ovih aviona. Prema procenama projektovanim u planu nabavke Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd, za 2.7 milijarde evra moglo bi da se nabavi 7700 običnih autobusa, 5400 trolejbusa ili 4500 zglobnih trolejbusa. Ova brojka je daleko veća od ukupnog broja vozila koje poseduje GSP a koji je u 2022. bio 1184.

Čak i ako uzmemo samo sredstva namenjena za prvu ratu i ona su sasvim dovoljna da se u potpunosti obnovi vozni park GSP-a. Za 420 miliona evra kolika će biti prva rata moguće je kupiti 140 novih 33 metarskih tramvaja. Sarajevo nabavlja nove Stadler tramvaje po ceni od oko 3 miliona evra po tramvaju.

Kad smo već na šinama pređimo sa tramvajskih na one malo šire železničke. Za 420 miliona moguće je kupiti 66 stadlert flirt standradnih vozova za prigradski i regionalni prevoz. Umesto što se gradska železnica raspada i izgleda kao set za snimanje horor filma, sa novim vozovima mogli bi da se uvedu novi redovni polasci i da se unapredi komfor ljudi koji svakodnevno koriste ovaj vid prevoza.

Nadzvučni avioni koji preleću naše nebo trebali bi valjda da omoguće miran san naše dece. A možda bi mirniji san i deca i roditelji imali ako bi im bili dostupni savremeni državni vrtići. Za novac planiran za 12 aviona moglo bi da se izgradi oko 1300 vrtića. Slična cena bi bila i za izgradnju socijalnog i javnog stanovanja, a zamislite da u Srbiji postoji preko 1000 novih zgrada ove namene, život mnogih ljudi bi postao dosta lakši, a i država bi imala mehanizam da ublži rast cena stanarine i stambeno siromaštvo.

Tokom prošle godine država i lokalne samouprave su za mere energetske efikasnosti za građane obezbedile oko 15 miliona evra, što je tačno 28 puta manje nego vrednost samo prve rate za kupovinu aviona. Kada bi ovaj novac bio uložen u energetsku sanaciju, energetsku efikasnost i prelazak na obnovljive izvore energije, za čas bi se rešio problem sveprisutnih oronulih fasada, manje energije bi se trošilo, a i računi za grejanje i hlađenje bi bili značajno manji.

Ovo su samo neki od primera kako je moguće utrošiti novac, a da se poveća kvalitet života građana. Niz bi mogao da se nastavi u nedogled jer smislenije je uložiti novac u izgradnju i unapređenje vodovoda, kanalizacije, sistema za preradu otpadnih voda, kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje itd nego u kupovinu aviona. Čak i kad smo kod aviona, u svetlu klimatskih promena, dok šume i deponije širom Srbije gore, možda je deo novca mogao da se izdvoji na kupovinu kanadera ili drugih sredstava za gašenje požara. Danas u Srbiji prema procenama organizacije Polekol preko milion i po ljudi stalno ili povremeno nema vodu za piće.

Odluka da se toliko para potroši na kupovinu vojnih aviona jasno pokazuje za šta je zainteresovana trenutna SNS/SPS vlast u Srbiji. Njih ne interesuje to što je u prevoz u kolapsu, što deca nemaju knjige, a dobar deo ljudi nema kanalizaciju ali ni pijaću vodu. Njih iteresuje samo kako da zadovolje stranu i domaću poslovnu i političku elitu kako bi što duže ostali na vlasti.

Predrag Momčilović
Centar za zelene politike

„Stay with the trouble!” – Održana Zelena akademija u Komiži


Predstavnici Centra za zelene politike učestvovali su na Zelenoj akademiji koja je od 24. do 28. avgusta 2024. održana u Komiži na ostrvu Vis.


Ovogodišnja akademija pod nazivom „Stay with the trouble!” inspiririsanim delom Done Heravej, okupila je oko 100 učesnika iz regije, Evrope i ostatka sveta koji su imali priliku da razgovaraju o borbi za očuvanje javnih dobara, kvalitetnim i dostupnim javnim uslugama, politici odrasta, demokratiji i municipalizmu, energetskoj tranziciji i širenju ekstraktivizma.


Matthias Schmelzer, Melanie Rieback, Tine De Moor, Bayo Akomolafe su neki od govornika koji su posvetili pažnju izgradnji novih praksi, zajednica i platformi za saradnju koji bi omogućili transformaciju sistema i ostvarivanju održivost u ovom periodu višestrukih kriza.


Posebna pažnja na akademiji je posvećena problematici novog ekstrativizma. Učesnici iz Latinske Amerike podelili su iskustva borbe protiv ekstrativizma, tokom drugog dan bilo je više reči o novim industrijskim politikama i kako utiču na ekstrativizam. Završnog dana fokus je bio na regionalnim borbama, a među sjajnim govornicima o problemu ekstrativizma u Srbiji pričao je i naš Predrag Momčilović.


Učesnici akademije su imali priliku da posete i Školu društvene autonomije (Island School of Social Autonomy: ISSA), kao i da pogledaju dokumentarac „Neptunova nevera” o prošlosti i budućnosti života lokalne zajednice na Visu.


Institut za političku ekologiju iz Zagreba organizovao je ovogodišnju Zelenu akademiju u saradnji sa Green European Foundation, Heinrich Boell Stiftungom, Rosa Luxemburg Stiftungom, Transnational Institutom, a podršku su pružile iz organizacije iz Srbije – Centar za zelene politike i Zajedničko.

Koliko je vatrometa dovoljno?

Sinoć sam nešto ranije otišao u krevet i ubrzo zaspao, negde oko pomoći iz sna me je prenuo prvo jedan pucanj, a zatim celi rafal. Trebalo mi je par sekundi da se osvestim šta se dešava i da sam u stanu, a ne na nekom ratištu, i da neko u blizini pušta vatromet.

Ovo bi ostao zaboravljeni incident da se slične stvari ne dešavaju gotovo svake večeri.

Nekada sam sa nestrpljenjem očekivao novu godinu, jer je to bilo gotovo jedino vreme u godini kada sam mogao da uživam u predivnom vatrometu. Ljubav prema vatrometu, toj složenoj igri nauke i umetnosti ostala je prisutna do danas, ali uz ogradu da je to ljubav prema velikom profi vatrometu.

S druge strane, u poslednjih par godina razvio sam animozitet prema lokalnim vatrometima koji se svakodnevno, nekada i više puta za noć spontano dešavaju.

I ovo je postala praksa gotovo svuda, bez obzira u kom gradu i delu grada da živite.

Vatrometima i drugim pirotehničkim sredstvima se proslavljaju rođendani, svadbe, krštenja i sve moguće proslave, puštaju se tokom koncerata, utakmica i njima se obeležavaju praznici.

Toliko se danas često puštaju da ponekad deluje da se koriste i bez posebnog razloga.

Iako bi svaki vatromet trebao da se prijavi policiji i vatrogasnoj jedinici, ovo se najčešće ne dešava.

Vatrometi bi trebali da se organizuju u kontrolisanim uslovima kako bi omogućili uživanje bez štetnih posledica. Nestručno rukovanje, često pijanih ljudi može voditi u katastrofu.

A širom sveta dešavale su se katastrofe usled pogrešnog korišćenja vatrometa, dolazilo je do izbijanja velikih požara, pogađanja drugih ljudi, brojnih povreda i smrtnih slučajeva.

Zakonom o javnom redu i miru navodi se da je paljenje pirotehničkih proizvoda koje narušavaju javni red i mir, kao i sigurnost građana kažnjivo zakonom.

Za ovo delo predviđena je novčana kazna između 50.000 i 100.000 dinara ili rad u javnom interesu od 40 do 120 časova.

Pošto ovo delo spada u prekršajna, nije moguće naći tačan broj ljudi koji su zbog vatrometa platili kaznu.

Osim moguće kazne pre puštanja vatrometa treba razmišljati i o drugim ljudima, ali i životinjama koje žive u gradu.

Mnogi ljudi a posebno deca plaše se vatrometa i eksplozija koje se dešavaju prilikom istog.

Nekim ljudima ovo pokreće sećanja na bombardovanje ili duga traumatična životna iskustva.

Mace i kuce koje žive u gradu posebno se plaše eksplozija vatrometa i svakodnevni vatromet njima je traumatično iskustvo.

Osim uticaja na ljude i životinje, vatrometi mogu da imaju i uticaj na životnu sredinu.

Ovaj uticaj nije previše veliki pa ipak može doprineti klimatskim promenama, uključujući ugljen-dioksid nastao sagorevanje, ali i zagađenju vazduha usled stvaranja ugljen-monoksid, azot-oksida, sumpor-dioksid i suspendovanih čestica.

A pojedini sastojci vatrometa kada padnu u vodu mogu da dovedu do zagađenja vode, a time i tla.

Da li ovo znači da treba da odustanemo od vatrometa i u svakodnevnom sivilu izgubimo i to malo boje.

Moj odgovor je NE. Ali umesto što se država i grad povlače iz organizacije novogodišnjih vatrometa i prepuštaju to privatnim licima i kompanijama, potrebno je da se ponovo preuzme kontrola.

Umesto što se grad Beograd pretvarao da neće biti vatrometa za doček nove 2024. godine i prepustio organizaciju vatrometa Beogradu na vodi i hiljadama privatnih lica, bolje bi bilo da je ova informacija pošteno komunicirana prema građanima.

Upotrebu vatrometa treba regulisati tako da se ona primenjuje u specijalnim prilikama i društvenim okolnostima kada je velikoj većini građana to prihvatljivo, a ne kada se pojedincima prohte.

Osim toga u svetu se već istražuju različiti metodi kako ostvariti efekat vatrometa bez pucnjave i negativnih posledica po životnu sredinu. Sve više se eksperimentiše i organizuju se bešumni vatrometi ili festivali svetla koji postižu sličan efekat bez nasilnih elemenata.

Radost gledanja prekrasnog vatrometa mora ostati dostupna svima, ali to je potrebno ograničiti na posebne prilike.

Jer i najlepši vatromet gubi draž ako se svakodnevno ponavlja, ipak nije svaki dan nova godina, a posebno ako se svakodnevno ponavlja u vidu pucnjave i par ispaljenih raketica koje jedva možete i da vidite ali vas zato probude iz sna.

Predrag Momčilović

Beograd među reklamama i bilbordima

Pre par večeri sa prijateljem sam šetao gradom i taman smo krenuli kući prelazeći pešački prelaz preko Takovske ulice kod republičke skupštine imali smo šta i da vidimo. Neposredno iza skupštine na fasadi jedne od zgrada postavljena je nova ogromna led reklama, čija svetla u potpunosti dominiraju urbanim pejzažom i lako odvlače pažnju pa gotovo da zaboravite gde ste i krenuli.

Novopostavljena led reklama na zgradi na uglu Kosovske i Takovske ulice dominira svojom veličinom koja ide barem desetak metara u širinu i dvadesetak metara u visinu.

Od svetla ove reklame sve ostalo pada u drugi plan, pa i zgrada skupštine koja je zaštićena kao spomenik kulture. Simptomatično je što je baš na ovoj lokaciji u samom centru grada postavljena ova džinovska reklama i dosta govori o tendencijama urbanog razvoja.

Najnoviji led reklama samo je vrhunac trenda koji je u Beogradu i Srbiji prisutan već godinama.

Trend monetizacije javnog prostora i javne infrastrukture koji pojedincima donosi korist, a većini stanovništva samo zagađenje.

Vizuelno i svetlosno zagađenje iako im se ne pridaje pažnja kao zagađenju vazduha ili vode, takođe su zagađenja i negativno utiču na ljudsko psihofizičko zdravlje ljudi, a dovode do izmene životnog ciklusa životinja koje žive u gradovima.

Gradovi su sami po sebi veliki izvor svetlosti, a bilbordi i reklame samo još dodatno tu svetlost pojačavaju.

Odavno u većim gradovima nije moguće videti zvezde usled svetlosnog zagađenja, ali sad gotovo da nije moguće videti ni zgrade u pozadini od bilborda ili treptećih reklama za kladionice.

Svetlosno zagađenja utiče na kvalitet sna stanovnika grad, a i na životni ciklus životinja poput insekata, slepih miševa i ptica koje sa nama dele ovaj grad, a na čije se postojanje često zaboravlja.

Uz to ovakve svetleće reklame koriste velike količine energije i time doprinose i zagađenju i emisijama gasova sa efektom staklene bašte.

Osim svetlosnog tu je i vizuelno zagađenje grada svim tim led i neonskim reklamama i bilbordima koji vas čekaju pored puta.

Za razliku od nekih drugih oblika reklamiranja koje možda i možete izbeći, instalacijom adblokera na kompjuteru ili izbegavanjem pojedinih TV programa ili časopisa, ove reklame ne možete izbeći.

Često se koristi izgovor da se one nalaze na privatnom vlasništvu ili da donose prihod gradu, ali zapravo ove reklame samo parazitiraju od javne infrastrukture.

Pa se najčešće nalaze pored prometnih saobraćajnica čijoj izgradnji nisu doprinele, a što je saobraćajnica prometnija to je i najam veći.

Dominacija reklama koje se nalaze na svakom ćošku grada jasan je pokazatelj da kreatori urbanih politika ne žele da grad bude dobar za sve njegove građane i građanke, već da žele sve stanovnike da pretvore u potrošače.

Po mogućstvu poslušne potrošače koji preko dana idu na posao u slobodno vreme kupuju i ne bune se.

Tako sa ove reklame vas pozivaju da kupite prečišćivače vazduha i zaštitite sebe i porodicu.

Umesto na borbu da čist vazduh bude osnovno ljudsko pravo, reklama vas poziva na kupovinu čime čist vazduh postaje roba, a vi samo potrošač.

A da li može drugačije? Pa moguće je i sve više gradova širom sveta ulazi u borbu i zabranjuje reklamiranje u javnom prostoru.

A istraživanja iz ovih gradova kažu da su građani zadovoljni ovom odlukom i da žive srećnije. Zamislite kada bi u Beogradu na mestu svakog bilborda bilo po jedno drvo, a umesto reklama koje samo naružuje fasade, zeleni zidovi, grad bi bio mnogo lepše, čistije i srećnije mesto za život.

Predrag Momčilović

Kako do funkcionalnog, priuštivog i održivog prevoza u Beogradu?

Centar za zelene politike vas poziva na panel diskusiju i razgovor o tome kako učiniti javni prevoz u Beogradu funkcionalnijim, priuštivijim i održivijim. Panel će biti održan u nedelju, 10. decembra od 17h u prostorijama Impact Huba u Beogradu, Makedonska 21.

Spor, loš, skup, nepouzdan, gužva, zagađenje - samo su neke od asocijacija stanovnika Beograda kada se pomene javni prevoz. Prosečna brzina javnog prevoza u Beogradu je za 15 godina pala sa 14.78 km na 13.26 km. Vozila su stara i neodržavana, sa prosečnom starošću autobusa od preko 10 godina, a tramvaja i preko 30 godina. Linije su često nepovezane, dok veliki broj građana zbog visoke cene prevoza izbegava da plaća javni prevoz. Pa ipak, najveći broj putovanja u Beogradu se obavi javnim prevozom, što predstavlja dobru početnu tačku.

U susret lokalnim izborima, koji se održavaju 17. decembra, na panelu ćemo razgovarati o tome kako unaprediti javni prevoz u Beogradu. Iznećemo predloge o mogućnostima za nove žute trake, nove tramvajske linije, a gde nam je potrebno uvođenje novih vidova javnog prevoza. Na panelu će biti prezentovan i model potpuno javno subvencionisanog prevoza u Beogradu. Takođe, pričaćemo i o iskustvima drugih gradova i kako su rešavali saobraćajna pitanja.

Ova debata se realizuje se u sklopu saradnje sa Fondacijom Hainrih Bel.

Na panelu će govoriti:

Dobrica Veselinović – Nosilac liste "Srbija protiv nasilja" na lokalnim izborima u Beogradu
Zoran Bukvić – Zeleno levi front koordinator grupe za saobraćaj
Dr Miloš Mladenović - vanredni profesor na Univerzitetu Aalto u Helsinkiju, na odeljenju za saobraćajno inženjerstvo

Moderator: Predrag Momčilović – Centar za zelene politike

Više mernih mesta = više zagađenja

Izveštaj o kvalitetu vazduha za 2022. godinu

Ove godine, sa početkom grejne sezone stigao je i Godišnji izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji za 2022. godinu. Pomalo je stigao i kao iznenađenje jer smo prošle godine morali da ga čekamo skoro do decembra. Novi izveštaj samo potvrđuje poznato stanje, a to je da je vazduh zagađen gotovo svuda gde se vrši merenje.

Prethodnih nekoliko dana građani su na različitim aplikacijama i portalima mogli da vide da se koncentracija suspendovanih PM čestica u gradovima Srbije povećava, pa Izveštaj za prošlu godinu dolazi taman na vreme da nas podseti šta smo to udisali i da nas pripremi na to šta nas čeka ove zime.

Za početak treba pohvaliti Agenciju za zaštitu životne sredine na proširivanju sistema merenja kvaliteta vazduha. Pa ove godine imamo rekordni broj merenja i mnogo više referentnih podataka koji nam nažalost pokazuju da je vazduh lošeg kvaliteta u svim delovima Srbije i da je potrebno što pre preduzeti konkretne korake za unapređenje njegovog kvaliteta. U nekim mestima i dalje nedostaju automatske merne stanice i možda je prvi kandidat za unapređenje Leskovac gde indikativna merenja pokazuju da je udeo prekoračenja zagađujućih čestica PM10 u vazduhu bio čak u 65% merenja.

PM čestice koje ubijaju

Prolazeći kroz izveštaj vidimo da se razlike nisu velike u odnosu na prethodnu godinu. Na pojedinim mernim stanicama bilo je nešto više dana kada je prekoračena dnevna vrednost PM čestice u pitanju, na nekim drugim nekoliko dana manje u odnosu na 2021. godinu.

Krenimo redom, ono što je nepromenjeno je da je u Valjevu, kao i prethodne godine registrovano najviše dana tokom kojih su prekoračene granične dnevne vrednosti za PM10 čestice, što je ove godine 178 dana, u odnosu na 174 koliko je bilo prošle godine. Ovo znači da je u Valjevu gotovo svaki drugi dan izmereno zagađenje vazduha, a prema kriterijuma za ocenjivanje kvaliteta ne bi smelo da bude preko 35 dana sa dnevnim prekoračenjem zagađenja PM10 česticama.

Više od 100 dana sa prekoračenom dnevnom vrednošću za PM10 čestice registrovano je i u Popovcu – 136 dana, Novom Pazaru – 135 dana, Užicu – 115 dana, Smederevu – 120 dana, Kraljevu – 112 dana, Beogradu (Zemun) – 104 dana, Pirotu – 103 dana. Više od sto dana registrovano je i u Zaječaru i Kragujevcu, ali je raspoloživost podataka sa ovih stanica manja od 90% koliko je potrebno da bi se podaci smatrali validnim. Najveće registrovane dnevne koncentracije PM10 zabeležene su na stanici Beograd Ovča – 516 µg/m3 i na stanici Zaječar 326 µg/m3, što je 12 i 8 puta više od dozvoljene dnevne vrednosti.

Od 53 mernih stanica koje imaju valdine podatke za koncentraciju PM10 čestica, na 15 su prekoračene srednje godišnje vrednosti a na čak 44 su prekoračen broj dana sa zagađujućim vrednostima. To znači da su suspendovane čestice glavni zagađivač i da je vazduh treće kategorije, odnosno, zagađen na preko 85% mernih mesta, od Subotice na severu do Niša na jugu i od Užica na zapadu do Bora na istoku Srbije.

Godišnje vrednosti za PM2.5 prekoračene su na 18 stanica na kojima se vrši kontinualno merenje, od 40 koliko ih ukupno ima.

Što se tiče ocene kvaliteta vazduha, praksa se nije promenila, u zonama Srbija i Vojvodina vazduh je ocenjen prvom kategorijom, odnosno čist ili neznatno zagađen, dok je u skoro svim gradovima i aglomeracijama, vazduh dobio ocenu treće kategorije, odnosno prekomerno zagađen vazduh.

Interesantno je i to da, kada se pogleda tabela ocena kvaliteta vazduha za 2022. godinu, gde su navedene sve stanice na kojima se vrše merenja, samo njih 10 se nalaze u oblastima sa vazduhom prve kategorije, od toga se samo na 4 vrši merenje i PM10 i PM2.5 čestica, ili jedne od te dve grupe čestica, čije merenje je najčešće uzrok za prelazak u treću kategoriju. Takođe, jedna od te četiri stanice na kojima se mere koncentracije PM10 i PM2.5 čestica, a nalazi se u prvoj kategoriji, je i stanica Kamenički vis, za koju su nas prethodne godine na portalu Klima 101 podsetili, da to nije tipična merna stanica, već merna stanica namenski postavljena u „čisto” okruženje, u saradnji sa stručnjacima iz Evrope, na nadmorskoj visini od preko 800 metara i na udaljenosti od najmanje 30 km od najbližeg izvora zagađenja. Ova stanica treba da bude pokazatelj tzv. osnovnog zagađenja u Srbiji. Tako dolazimo do toga da je na samo tri stanice, koje mere koncentraciju PM čestica, vazduh bio prve kategorije.

Drugi polutanti

Osim suspendovanih PM10 i PM2.5 čestica vazduh je u pojedinim gradovima bio zagađen i drugim polutantima. Iako se znatno smanjilo tokom 2022. godine ipak je u Boru došlo do par prekoračenja dnevnih graničnih vrednosti sumpor dioksida, dok su satne vrednosti prekoračene na stanicama Bor Gradski park 39 sati i u Obrenovcu 11 sati.

Granične vrednosti azot dioksida, koji u najvećoj meri dolazi iz drumskog saobraćaja bile su prekoračene na mernim stanicama Bulevar Despota Stefana i Mostar u Beogradu, a desio se i po jedan dan sa prekoračenjem u Novom Pazaru i Nišu. Raduje trend smanjivanja zagađenja vazduha azot dioksidom u odnosu na 2021. godinu u nadi da će se ovaj trend nastaviti.

Ono što ne raduje građane je pojava prizemnog ozona tokom letnjih meseci. Dok nas stratosferski ozon čuva od opasnog sunčevog zračenja, prizemni ilti troposferski ozon toksičan je za ljude. Tokom 2022. godine, prekoračenja maksimalne osmosatne vrednosti, 120μg/m3, zabeležena su na svim stanicam, osim na stanici u Lazarevcu. Većina prekoračenja su se desila tokom letnjih meseci što dodatno zabrinjava jer sada osim zimskog zagađenja sve više je prisutno i ono letnje koje u kombinaciji sa tropskim temperaturama predstavlja dodatni problem.

Lazarevac je možda izbegao zagađenje prizemnim ozonom ali je zato zabeleženo prekoračenje srednje godišnje vrednosti benzo(a)pirena u frakcijama suspendovanih čestica što predstavlja novu vrstu problema.

Veliki problem za sve one sa alergijama predstavljaju i koncentracija polena, najznačajnijeg biološkog alergena u vazduhu a i ove granične vrednosti su bivale prekoračene u pojedini delovima godine i na nekim stanicama u zavisnosti koliko se blizu nalaze od izvora polena. 

Šta je sve novo u izveštaju o kvalitetu vazduha

Pored svega ovoga ima nekoliko novina u Izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, u odnosu na prethodne izveštaje. Naime ove godine su prikazani infografici, na kojima možemo videti kretanje zagađenja vazduha PM čestica u periodu od 1990. godine do 2023.

Tu je i infografik koji prikazuje nivo zagađenja u Srbiji, u poređenju sa zemljama malo šireg regiona:

Pored toga, u ovogodišnjem izveštaju nije prikazana mapa Srbije sa kategorijama zagađenja vazduha po zonama i aglomeracijama, već samo po stanicama, gde je zagađenje u stvari prikazano u vidu ljubičastih tačkica, tu i tamo.

Teško je oteti se utisku da sve ove novine, u stvari, imaju cilj da smanje značaj zagađenog vazduha koji svake godine udišemo i pokažu nam da to u stvari nije toliko strašno koliko zapravo mislimo.

Čini se da su se ove godine i autori izveštaja jako potrudili da pokažu kako je zagađenje vazduha nešto niže nego prethodnih godina i to su potkrepili brojnim graficima. Pa ipak nisu nigde pomenuli da je zagađenje nešto niže pre svega zahvaljujući klimatskim uslovima i da je 2022. godina druga najtoplija u Srbiji od 1951. godine, u Beogradu druga najtoplija od 1888. Zima 2022/2023. je treća najtoplija u Srbiji, dok Oktobar, Novembar i Decembar 2022. spadaju u deset najtoplijih od 1951. Topla zima doprinela je manjem korišćenju energenata za grejanje i time uticala da vazduh bude nešto manje zagađen.

Sve u svemu novi Izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji ne donosi nam velike novosti jer je dosada već svima jasno da je vazduh često zagađen i da se slabo šta preduzima da se ovo zagađenje smanji. U decembru prošle godine je konačno usvojen i Program zaštite vazduha, od kog se očekuje da bude vodeći strateški dokument. Međutim, sve dok za ovaj Program nema dovoljno opredeljenih sredstava i jasan plan implementacije on će ostati samo slovo na papiru.

Na kraju, deluje da uprkos tome što je zagađenje vazduha jedan od najvećih problema i to ne samo ekoloških nego i društvenih, malo šta se preduzima da se ova situacija promeni. Izgleda da trenutna vlast nije zainteresovana za bavljenje problemima građana koji su kompleksni i za koje je potrebno više godina ako ne i decenija da bi se rešili, jer bavljenje ovakvim problemima ne donosi lake političke poene, već zahteva ozbiljan rad i konsultacije sa ekspertima i građanima.