Категорија: Osvrti

Kako početi tekst o problemu potencijalne eksploatacije litijuma u Srbiji, kada danas svi znaju gotovo sve o ovoj temi? Možda tvrdnjom da je litijum najlakši metal, ili frazom da je litijum nova nafta dvadeset prvog veka, ili time da je litijum prokletstvo (polu)perifernih država poput Srbije. Ipak, možda je bolje da krenemo od socioloških studija koje pokazuju da je Srbija jedna od zemalja takozvanih lidera po stepenu nepoverenja. Većina građana nema poverenja u vladu, vladine i nevladine organizacije, političke partije, medije, škole, policiju, a u porastu je i međusobno nepoverenje.

Kada nemamo poverenje u naučni metod i obrazovanje, teoretičar zavere i akademik deluju isto. Nedostatak poverenja dovodi do toga da multinacionalna kompanija, lokalni aktivista i poljoprivrednik zvuče slično. Nepoverenje dobro služi da se utiša svaki otpor, jer sigurno onaj ko se buni to radi iz uskih privatnih interesa. Kada gradite društvo bazirano na nepoverenju, lako može da dođe i do kontraefekta, pa da se planirane „velike investicije“, poput eksploatacije litijuma, odjednom okrenu protiv vas u vidu masovnih protesta i otpora javnosti.

Ali vratimo se na početak dvadeset prvog veka i otkrivanja litijuma u dolini Jadra u zapadnoj Srbiji. U to vreme više se pričalo o sličnosti novootkrivenog minerala jadarita sa kriptonitom koji čini da Supermen izgubi svoje moći, nego o potencijalnoj upotrebi litijuma. Ovaj mineral u početku je istraživačkim kompanijama bio interesantniji zbog znatnog sadržaja bora koji se koristi u različite svrhe (od medicine do poljoprivrede), dok je litijum tu bio u sekundarnoj ulozi. Tek rastom potražnje za mineralima potrebnim za “zelenu“ tranziciju poraslo je interesovanje za jadaritom. A globalno gledano, 87% litijuma se koristi za izradu baterija koje elektifikacijom privrede postaju sve potrebnije.

Znali su lokalni aktivisti da velika multinacionalna rudarska kompanija istražuje rezerve litijuma u okolini Loznice, ali nisu znali ni o kompaniji ni o tehnologiji vađenja litijuma previše. A onda su prema priči, neki lokalni aktivisti otišli u posetu ekološkim organizacijama koje su obećale da će se preko svojih mreža raspitati o toj kompaniji. Ubrzo su na mejl počele da pristižu informacije o radu te iste kompanije, a svaka vest je bila crnja i lošija od prethodne. Rudarske radnje kompanije Rio Tinto izazvale su ekološku i društvenu katastrofu na različitim mestima od Indonezije, Papua Nove Gvineje, Madagaskara, Australije, Mongolije sve do Sjedinjenih Američkih Država.

Da je vrag odneo šalu i da uskoro može da krene eksploatacija litijuma postalo je jasno lokalnim aktivistima, ali i meštanima 2020. godine. kada je kompanija počela da otkupljuje zemljište, da se zarad rudnika litijuma i bora planira izmena prostornih planova, a da se postojeća i novoplanirana infrastruktura već prilagođava planiranom rudniku. Istovremeno se širila i lažna vest kako Srbija ima 10% svetskih rezervi litijuma, kako će u budućnosti biti kao Ujedinjeni Arapski Emirati ili Katar, a da će Loznica biti novi Dubai. A zapravo, prema različitim geološkim istraživanjima, na teritoriji Srbije se nalazi tek nešto više od 1% istraženih svetskih rezervi litijuma. Čak i u samoj Evropi neke države poput Češke ili Nemačke imaju veće rezerve.

Pitanje litijuma nije samo pitanje rezervi, već i forme u kojoj se nalazi. Potpuno drugačija tehnologija potrebna je da bi se eksploatisao litijum iz vode u Nemačkoj, iz soli u Boliviji ili Čileu, ili iz čvrstog minerala u Srbiji. Inače, ovo je dobro mesto za jedan mali podsetnik iz hemije - jadarit iz zapadne Srbije po sastavu je natrijum litijum bor silikat hidroksid. Komplikovani naziv koji nam kazuje da ovakav mineral ima više sastojaka i da bi se dobili pojedinačni morate da koristiti neko sredstvo za razgradnju, a u slučaju Srbije planirana je da se koristi sumporna kiselina.

Sa prvim najavama moguće eksploatacije litijuma došla je i bojazan građana, pre svega, za zdravlje i čistu životnu sredinu. A u tom trenutku malo detalja je bilo poznato i oko potencijalne tehnologije eksploatacije i oko uticaja na životnu sredinu. Tek sa ponovnom reaktivacijom ovog projekta dobili smo više informacija kojima kompanija želi da nas uveri da nema prostora za strah i nepoverenje.

Ipak, građani, aktivisti ali veći deo stručne javnosti puni su nepoverenja. Nepoverenja koje dolazi od toga da bi za eksploataciju litijuma u dolini Jadra trebala da se koristi potpuno nova tehnologija koja do sada nije komercijalno testirana. Što znači da bi se nakon laboratorije zapravo ova tehnologija prvi put masovno koristila u dolini Jadra, a pri tome i sama kompanija nema previše iskustva u eksploataciji litijuma. Nepoverenje dolazi iz toga i što u Srbiji postoji samo tri rudarska inspektora koji ne stižu da pregledaju ni istražne bušotine koje su kontaminirale obližnje zemljište, a kako bi se tek snašli u kontroli jedne velike kompanije. Nepoverenje dolazi i odatle što je svima poznato u kakvom se stanju nalaze železnice i da svako malo iskliznu neki vagoni - kao što je bio slučaj u okolini Šapca u avgustu - a istim tim prugama bi trebale da prolaze cisterne sa sumpornom kiselinom.

Naučni rad objavljen u časopisu “Scientific Report“ naglašava da je u dolini Jadra planiran rudnik u blizini naseljenih mesta. Otvaranje rudnika dovelo bi i do uništavanja i prenamene obradivog i šumskog zemljišta za početak na površini od 533 ha, što je površina oko 700 fudbalskih igrališta, sa potencijalom daljeg širenja. Ovo predstavlja izuzetak jer se litijum obično vadi na mestima gde je naseljenost jako niska, pa čak i u tim oblastima se javlja otpor stanovništva koje ostaje bez vode usled uvećane upotrebe zarad dobijanja litijuma. A druga stvar koju ovaj naučni rad obrađuje je i mogućnost zagađenja vode, jer su već istražne radnje doprinele pogoršavanju kvaliteta, a u slučaju otvaranja rudnika došlo bi do još većeg pogoršanja kvaliteta vode od koje je zavisan veliki broj ljudi.

Iako je planirano da rudnik litijuma bude podzemni i da delovi procesa budu zatvoreni kako bi se smanjio uticaj na životnu sredinu, treba imati u vidu da svako rudarenje ostavlja neke ekološke i socijalne posledice. Možda sam rudnik bude pod zemljom, ali jalovište će biti nad zemljom, a kada jednom napravite jalovište sa opasnim materijama o njemu se morate brinuti mnogo duže nego što je operacioni vek jedne rudarske kompanije. A, podsetimo, ova kompanija ima istoriju nesaniranja štete. Primer za to je Bugenvilu, gde je kompanija rudarskim aktivnostima kontaminirala zemljište i vodu ostavljajući za sobom toksično nasleđe za lokalno stanovništvo više od trideset godina otkako je rudarenje prestalo, bez obaveze da ublaži štetu.

Sve ove stvari čine da građani širom Srbije osećaju samo još dublje nepoverenje da jedan ovakav projekat može biti urađen po socijalnim i ekološkim standardima. Kada nekome ne verujete, jako je teško ući u bilo kakavu debatu ili institucionalni proces. Zato se nepoverenje izlilo na ulice gde su građani na masovnim lokalnim protestima od Loznice, Šapca i Valjeva sve do Negotina, Vranja, Subotice i Beograda pokazali da ne žele ovakav projekat.

Predrag Momčilović

Photo by Shavr IK on Unsplash

Tekst je orginalno objavljen u septembarskom broju časopisa Liceulice

Iste nedelje u Srbiji su se dogodile dve naizgled nepovezane stvari, a zapravo neodvojive stranice jednog novčića. Sa jedne strane tokom posete francuskog predsednika Emanuela Makrona potpisan je ugovor o nabavci nadzvučnih višenamenskih borbenih aviona Rafal, sa druge strane premijer Srbije je na konferenciji za medije promovisao sniženu cenu paštete. Postavlja se pitanje da li narodu kome je potrebna jeftina pašteta zaista trebaju i preskupi avioni i da li smo mogli te novce smislenije da potrošimo.

Na konferenciji za medije Predsednik Srbije rekao je da ugovor za 12 novih aviona iznosi 2,7 milijardi evra, i da će prva rata biti 421 milion evra. Ovo je verovatno finansijski gledano i najskuplji pojedinačni ugovor za nabavku nekog oružija u istoriji Srbije. I dok pojedini stručnjaci raspravljaju da li je nabavka mogla da prođe jeftinije ili su mogli drugi avioni da se nabave, u ovom tekstu bih voleo da se pozabavim time šta je sve moglo da bude kupljeno sa tim parama.

Potpuno sam svestan da nije primenjivo poređenje cene paštete, malina i drugih prehrambenih proizvoda sa cenom aviona. Ali uzmimo na primer cenu nekih drugih prevoznih sredstava, koja usput troše i manje goriva od ovih aviona. Prema procenama projektovanim u planu nabavke Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd, za 2.7 milijarde evra moglo bi da se nabavi 7700 običnih autobusa, 5400 trolejbusa ili 4500 zglobnih trolejbusa. Ova brojka je daleko veća od ukupnog broja vozila koje poseduje GSP a koji je u 2022. bio 1184.

Čak i ako uzmemo samo sredstva namenjena za prvu ratu i ona su sasvim dovoljna da se u potpunosti obnovi vozni park GSP-a. Za 420 miliona evra kolika će biti prva rata moguće je kupiti 140 novih 33 metarskih tramvaja. Sarajevo nabavlja nove Stadler tramvaje po ceni od oko 3 miliona evra po tramvaju.

Kad smo već na šinama pređimo sa tramvajskih na one malo šire železničke. Za 420 miliona moguće je kupiti 66 stadlert flirt standradnih vozova za prigradski i regionalni prevoz. Umesto što se gradska železnica raspada i izgleda kao set za snimanje horor filma, sa novim vozovima mogli bi da se uvedu novi redovni polasci i da se unapredi komfor ljudi koji svakodnevno koriste ovaj vid prevoza.

Nadzvučni avioni koji preleću naše nebo trebali bi valjda da omoguće miran san naše dece. A možda bi mirniji san i deca i roditelji imali ako bi im bili dostupni savremeni državni vrtići. Za novac planiran za 12 aviona moglo bi da se izgradi oko 1300 vrtića. Slična cena bi bila i za izgradnju socijalnog i javnog stanovanja, a zamislite da u Srbiji postoji preko 1000 novih zgrada ove namene, život mnogih ljudi bi postao dosta lakši, a i država bi imala mehanizam da ublži rast cena stanarine i stambeno siromaštvo.

Tokom prošle godine država i lokalne samouprave su za mere energetske efikasnosti za građane obezbedile oko 15 miliona evra, što je tačno 28 puta manje nego vrednost samo prve rate za kupovinu aviona. Kada bi ovaj novac bio uložen u energetsku sanaciju, energetsku efikasnost i prelazak na obnovljive izvore energije, za čas bi se rešio problem sveprisutnih oronulih fasada, manje energije bi se trošilo, a i računi za grejanje i hlađenje bi bili značajno manji.

Ovo su samo neki od primera kako je moguće utrošiti novac, a da se poveća kvalitet života građana. Niz bi mogao da se nastavi u nedogled jer smislenije je uložiti novac u izgradnju i unapređenje vodovoda, kanalizacije, sistema za preradu otpadnih voda, kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje itd nego u kupovinu aviona. Čak i kad smo kod aviona, u svetlu klimatskih promena, dok šume i deponije širom Srbije gore, možda je deo novca mogao da se izdvoji na kupovinu kanadera ili drugih sredstava za gašenje požara. Danas u Srbiji prema procenama organizacije Polekol preko milion i po ljudi stalno ili povremeno nema vodu za piće.

Odluka da se toliko para potroši na kupovinu vojnih aviona jasno pokazuje za šta je zainteresovana trenutna SNS/SPS vlast u Srbiji. Njih ne interesuje to što je u prevoz u kolapsu, što deca nemaju knjige, a dobar deo ljudi nema kanalizaciju ali ni pijaću vodu. Njih iteresuje samo kako da zadovolje stranu i domaću poslovnu i političku elitu kako bi što duže ostali na vlasti.

Predrag Momčilović
Centar za zelene politike

Sinoć sam nešto ranije otišao u krevet i ubrzo zaspao, negde oko pomoći iz sna me je prenuo prvo jedan pucanj, a zatim celi rafal. Trebalo mi je par sekundi da se osvestim šta se dešava i da sam u stanu, a ne na nekom ratištu, i da neko u blizini pušta vatromet.

Ovo bi ostao zaboravljeni incident da se slične stvari ne dešavaju gotovo svake večeri.

Nekada sam sa nestrpljenjem očekivao novu godinu, jer je to bilo gotovo jedino vreme u godini kada sam mogao da uživam u predivnom vatrometu. Ljubav prema vatrometu, toj složenoj igri nauke i umetnosti ostala je prisutna do danas, ali uz ogradu da je to ljubav prema velikom profi vatrometu.

S druge strane, u poslednjih par godina razvio sam animozitet prema lokalnim vatrometima koji se svakodnevno, nekada i više puta za noć spontano dešavaju.

I ovo je postala praksa gotovo svuda, bez obzira u kom gradu i delu grada da živite.

Vatrometima i drugim pirotehničkim sredstvima se proslavljaju rođendani, svadbe, krštenja i sve moguće proslave, puštaju se tokom koncerata, utakmica i njima se obeležavaju praznici.

Toliko se danas često puštaju da ponekad deluje da se koriste i bez posebnog razloga.

Iako bi svaki vatromet trebao da se prijavi policiji i vatrogasnoj jedinici, ovo se najčešće ne dešava.

Vatrometi bi trebali da se organizuju u kontrolisanim uslovima kako bi omogućili uživanje bez štetnih posledica. Nestručno rukovanje, često pijanih ljudi može voditi u katastrofu.

A širom sveta dešavale su se katastrofe usled pogrešnog korišćenja vatrometa, dolazilo je do izbijanja velikih požara, pogađanja drugih ljudi, brojnih povreda i smrtnih slučajeva.

Zakonom o javnom redu i miru navodi se da je paljenje pirotehničkih proizvoda koje narušavaju javni red i mir, kao i sigurnost građana kažnjivo zakonom.

Za ovo delo predviđena je novčana kazna između 50.000 i 100.000 dinara ili rad u javnom interesu od 40 do 120 časova.

Pošto ovo delo spada u prekršajna, nije moguće naći tačan broj ljudi koji su zbog vatrometa platili kaznu.

Osim moguće kazne pre puštanja vatrometa treba razmišljati i o drugim ljudima, ali i životinjama koje žive u gradu.

Mnogi ljudi a posebno deca plaše se vatrometa i eksplozija koje se dešavaju prilikom istog.

Nekim ljudima ovo pokreće sećanja na bombardovanje ili duga traumatična životna iskustva.

Mace i kuce koje žive u gradu posebno se plaše eksplozija vatrometa i svakodnevni vatromet njima je traumatično iskustvo.

Osim uticaja na ljude i životinje, vatrometi mogu da imaju i uticaj na životnu sredinu.

Ovaj uticaj nije previše veliki pa ipak može doprineti klimatskim promenama, uključujući ugljen-dioksid nastao sagorevanje, ali i zagađenju vazduha usled stvaranja ugljen-monoksid, azot-oksida, sumpor-dioksid i suspendovanih čestica.

A pojedini sastojci vatrometa kada padnu u vodu mogu da dovedu do zagađenja vode, a time i tla.

Da li ovo znači da treba da odustanemo od vatrometa i u svakodnevnom sivilu izgubimo i to malo boje.

Moj odgovor je NE. Ali umesto što se država i grad povlače iz organizacije novogodišnjih vatrometa i prepuštaju to privatnim licima i kompanijama, potrebno je da se ponovo preuzme kontrola.

Umesto što se grad Beograd pretvarao da neće biti vatrometa za doček nove 2024. godine i prepustio organizaciju vatrometa Beogradu na vodi i hiljadama privatnih lica, bolje bi bilo da je ova informacija pošteno komunicirana prema građanima.

Upotrebu vatrometa treba regulisati tako da se ona primenjuje u specijalnim prilikama i društvenim okolnostima kada je velikoj većini građana to prihvatljivo, a ne kada se pojedincima prohte.

Osim toga u svetu se već istražuju različiti metodi kako ostvariti efekat vatrometa bez pucnjave i negativnih posledica po životnu sredinu. Sve više se eksperimentiše i organizuju se bešumni vatrometi ili festivali svetla koji postižu sličan efekat bez nasilnih elemenata.

Radost gledanja prekrasnog vatrometa mora ostati dostupna svima, ali to je potrebno ograničiti na posebne prilike.

Jer i najlepši vatromet gubi draž ako se svakodnevno ponavlja, ipak nije svaki dan nova godina, a posebno ako se svakodnevno ponavlja u vidu pucnjave i par ispaljenih raketica koje jedva možete i da vidite ali vas zato probude iz sna.

Predrag Momčilović

Pre par večeri sa prijateljem sam šetao gradom i taman smo krenuli kući prelazeći pešački prelaz preko Takovske ulice kod republičke skupštine imali smo šta i da vidimo. Neposredno iza skupštine na fasadi jedne od zgrada postavljena je nova ogromna led reklama, čija svetla u potpunosti dominiraju urbanim pejzažom i lako odvlače pažnju pa gotovo da zaboravite gde ste i krenuli.

Novopostavljena led reklama na zgradi na uglu Kosovske i Takovske ulice dominira svojom veličinom koja ide barem desetak metara u širinu i dvadesetak metara u visinu.

Od svetla ove reklame sve ostalo pada u drugi plan, pa i zgrada skupštine koja je zaštićena kao spomenik kulture. Simptomatično je što je baš na ovoj lokaciji u samom centru grada postavljena ova džinovska reklama i dosta govori o tendencijama urbanog razvoja.

Najnoviji led reklama samo je vrhunac trenda koji je u Beogradu i Srbiji prisutan već godinama.

Trend monetizacije javnog prostora i javne infrastrukture koji pojedincima donosi korist, a većini stanovništva samo zagađenje.

Vizuelno i svetlosno zagađenje iako im se ne pridaje pažnja kao zagađenju vazduha ili vode, takođe su zagađenja i negativno utiču na ljudsko psihofizičko zdravlje ljudi, a dovode do izmene životnog ciklusa životinja koje žive u gradovima.

Gradovi su sami po sebi veliki izvor svetlosti, a bilbordi i reklame samo još dodatno tu svetlost pojačavaju.

Odavno u većim gradovima nije moguće videti zvezde usled svetlosnog zagađenja, ali sad gotovo da nije moguće videti ni zgrade u pozadini od bilborda ili treptećih reklama za kladionice.

Svetlosno zagađenja utiče na kvalitet sna stanovnika grad, a i na životni ciklus životinja poput insekata, slepih miševa i ptica koje sa nama dele ovaj grad, a na čije se postojanje često zaboravlja.

Uz to ovakve svetleće reklame koriste velike količine energije i time doprinose i zagađenju i emisijama gasova sa efektom staklene bašte.

Osim svetlosnog tu je i vizuelno zagađenje grada svim tim led i neonskim reklamama i bilbordima koji vas čekaju pored puta.

Za razliku od nekih drugih oblika reklamiranja koje možda i možete izbeći, instalacijom adblokera na kompjuteru ili izbegavanjem pojedinih TV programa ili časopisa, ove reklame ne možete izbeći.

Često se koristi izgovor da se one nalaze na privatnom vlasništvu ili da donose prihod gradu, ali zapravo ove reklame samo parazitiraju od javne infrastrukture.

Pa se najčešće nalaze pored prometnih saobraćajnica čijoj izgradnji nisu doprinele, a što je saobraćajnica prometnija to je i najam veći.

Dominacija reklama koje se nalaze na svakom ćošku grada jasan je pokazatelj da kreatori urbanih politika ne žele da grad bude dobar za sve njegove građane i građanke, već da žele sve stanovnike da pretvore u potrošače.

Po mogućstvu poslušne potrošače koji preko dana idu na posao u slobodno vreme kupuju i ne bune se.

Tako sa ove reklame vas pozivaju da kupite prečišćivače vazduha i zaštitite sebe i porodicu.

Umesto na borbu da čist vazduh bude osnovno ljudsko pravo, reklama vas poziva na kupovinu čime čist vazduh postaje roba, a vi samo potrošač.

A da li može drugačije? Pa moguće je i sve više gradova širom sveta ulazi u borbu i zabranjuje reklamiranje u javnom prostoru.

A istraživanja iz ovih gradova kažu da su građani zadovoljni ovom odlukom i da žive srećnije. Zamislite kada bi u Beogradu na mestu svakog bilborda bilo po jedno drvo, a umesto reklama koje samo naružuje fasade, zeleni zidovi, grad bi bio mnogo lepše, čistije i srećnije mesto za život.

Predrag Momčilović

Izveštaj o kvalitetu vazduha za 2022. godinu

Ove godine, sa početkom grejne sezone stigao je i Godišnji izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji za 2022. godinu. Pomalo je stigao i kao iznenađenje jer smo prošle godine morali da ga čekamo skoro do decembra. Novi izveštaj samo potvrđuje poznato stanje, a to je da je vazduh zagađen gotovo svuda gde se vrši merenje.

Prethodnih nekoliko dana građani su na različitim aplikacijama i portalima mogli da vide da se koncentracija suspendovanih PM čestica u gradovima Srbije povećava, pa Izveštaj za prošlu godinu dolazi taman na vreme da nas podseti šta smo to udisali i da nas pripremi na to šta nas čeka ove zime.

Za početak treba pohvaliti Agenciju za zaštitu životne sredine na proširivanju sistema merenja kvaliteta vazduha. Pa ove godine imamo rekordni broj merenja i mnogo više referentnih podataka koji nam nažalost pokazuju da je vazduh lošeg kvaliteta u svim delovima Srbije i da je potrebno što pre preduzeti konkretne korake za unapređenje njegovog kvaliteta. U nekim mestima i dalje nedostaju automatske merne stanice i možda je prvi kandidat za unapređenje Leskovac gde indikativna merenja pokazuju da je udeo prekoračenja zagađujućih čestica PM10 u vazduhu bio čak u 65% merenja.

PM čestice koje ubijaju

Prolazeći kroz izveštaj vidimo da se razlike nisu velike u odnosu na prethodnu godinu. Na pojedinim mernim stanicama bilo je nešto više dana kada je prekoračena dnevna vrednost PM čestice u pitanju, na nekim drugim nekoliko dana manje u odnosu na 2021. godinu.

Krenimo redom, ono što je nepromenjeno je da je u Valjevu, kao i prethodne godine registrovano najviše dana tokom kojih su prekoračene granične dnevne vrednosti za PM10 čestice, što je ove godine 178 dana, u odnosu na 174 koliko je bilo prošle godine. Ovo znači da je u Valjevu gotovo svaki drugi dan izmereno zagađenje vazduha, a prema kriterijuma za ocenjivanje kvaliteta ne bi smelo da bude preko 35 dana sa dnevnim prekoračenjem zagađenja PM10 česticama.

Više od 100 dana sa prekoračenom dnevnom vrednošću za PM10 čestice registrovano je i u Popovcu – 136 dana, Novom Pazaru – 135 dana, Užicu – 115 dana, Smederevu – 120 dana, Kraljevu – 112 dana, Beogradu (Zemun) – 104 dana, Pirotu – 103 dana. Više od sto dana registrovano je i u Zaječaru i Kragujevcu, ali je raspoloživost podataka sa ovih stanica manja od 90% koliko je potrebno da bi se podaci smatrali validnim. Najveće registrovane dnevne koncentracije PM10 zabeležene su na stanici Beograd Ovča – 516 µg/m3 i na stanici Zaječar 326 µg/m3, što je 12 i 8 puta više od dozvoljene dnevne vrednosti.

Od 53 mernih stanica koje imaju valdine podatke za koncentraciju PM10 čestica, na 15 su prekoračene srednje godišnje vrednosti a na čak 44 su prekoračen broj dana sa zagađujućim vrednostima. To znači da su suspendovane čestice glavni zagađivač i da je vazduh treće kategorije, odnosno, zagađen na preko 85% mernih mesta, od Subotice na severu do Niša na jugu i od Užica na zapadu do Bora na istoku Srbije.

Godišnje vrednosti za PM2.5 prekoračene su na 18 stanica na kojima se vrši kontinualno merenje, od 40 koliko ih ukupno ima.

Što se tiče ocene kvaliteta vazduha, praksa se nije promenila, u zonama Srbija i Vojvodina vazduh je ocenjen prvom kategorijom, odnosno čist ili neznatno zagađen, dok je u skoro svim gradovima i aglomeracijama, vazduh dobio ocenu treće kategorije, odnosno prekomerno zagađen vazduh.

Interesantno je i to da, kada se pogleda tabela ocena kvaliteta vazduha za 2022. godinu, gde su navedene sve stanice na kojima se vrše merenja, samo njih 10 se nalaze u oblastima sa vazduhom prve kategorije, od toga se samo na 4 vrši merenje i PM10 i PM2.5 čestica, ili jedne od te dve grupe čestica, čije merenje je najčešće uzrok za prelazak u treću kategoriju. Takođe, jedna od te četiri stanice na kojima se mere koncentracije PM10 i PM2.5 čestica, a nalazi se u prvoj kategoriji, je i stanica Kamenički vis, za koju su nas prethodne godine na portalu Klima 101 podsetili, da to nije tipična merna stanica, već merna stanica namenski postavljena u „čisto” okruženje, u saradnji sa stručnjacima iz Evrope, na nadmorskoj visini od preko 800 metara i na udaljenosti od najmanje 30 km od najbližeg izvora zagađenja. Ova stanica treba da bude pokazatelj tzv. osnovnog zagađenja u Srbiji. Tako dolazimo do toga da je na samo tri stanice, koje mere koncentraciju PM čestica, vazduh bio prve kategorije.

Drugi polutanti

Osim suspendovanih PM10 i PM2.5 čestica vazduh je u pojedinim gradovima bio zagađen i drugim polutantima. Iako se znatno smanjilo tokom 2022. godine ipak je u Boru došlo do par prekoračenja dnevnih graničnih vrednosti sumpor dioksida, dok su satne vrednosti prekoračene na stanicama Bor Gradski park 39 sati i u Obrenovcu 11 sati.

Granične vrednosti azot dioksida, koji u najvećoj meri dolazi iz drumskog saobraćaja bile su prekoračene na mernim stanicama Bulevar Despota Stefana i Mostar u Beogradu, a desio se i po jedan dan sa prekoračenjem u Novom Pazaru i Nišu. Raduje trend smanjivanja zagađenja vazduha azot dioksidom u odnosu na 2021. godinu u nadi da će se ovaj trend nastaviti.

Ono što ne raduje građane je pojava prizemnog ozona tokom letnjih meseci. Dok nas stratosferski ozon čuva od opasnog sunčevog zračenja, prizemni ilti troposferski ozon toksičan je za ljude. Tokom 2022. godine, prekoračenja maksimalne osmosatne vrednosti, 120μg/m3, zabeležena su na svim stanicam, osim na stanici u Lazarevcu. Većina prekoračenja su se desila tokom letnjih meseci što dodatno zabrinjava jer sada osim zimskog zagađenja sve više je prisutno i ono letnje koje u kombinaciji sa tropskim temperaturama predstavlja dodatni problem.

Lazarevac je možda izbegao zagađenje prizemnim ozonom ali je zato zabeleženo prekoračenje srednje godišnje vrednosti benzo(a)pirena u frakcijama suspendovanih čestica što predstavlja novu vrstu problema.

Veliki problem za sve one sa alergijama predstavljaju i koncentracija polena, najznačajnijeg biološkog alergena u vazduhu a i ove granične vrednosti su bivale prekoračene u pojedini delovima godine i na nekim stanicama u zavisnosti koliko se blizu nalaze od izvora polena. 

Šta je sve novo u izveštaju o kvalitetu vazduha

Pored svega ovoga ima nekoliko novina u Izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, u odnosu na prethodne izveštaje. Naime ove godine su prikazani infografici, na kojima možemo videti kretanje zagađenja vazduha PM čestica u periodu od 1990. godine do 2023.

Tu je i infografik koji prikazuje nivo zagađenja u Srbiji, u poređenju sa zemljama malo šireg regiona:

Pored toga, u ovogodišnjem izveštaju nije prikazana mapa Srbije sa kategorijama zagađenja vazduha po zonama i aglomeracijama, već samo po stanicama, gde je zagađenje u stvari prikazano u vidu ljubičastih tačkica, tu i tamo.

Teško je oteti se utisku da sve ove novine, u stvari, imaju cilj da smanje značaj zagađenog vazduha koji svake godine udišemo i pokažu nam da to u stvari nije toliko strašno koliko zapravo mislimo.

Čini se da su se ove godine i autori izveštaja jako potrudili da pokažu kako je zagađenje vazduha nešto niže nego prethodnih godina i to su potkrepili brojnim graficima. Pa ipak nisu nigde pomenuli da je zagađenje nešto niže pre svega zahvaljujući klimatskim uslovima i da je 2022. godina druga najtoplija u Srbiji od 1951. godine, u Beogradu druga najtoplija od 1888. Zima 2022/2023. je treća najtoplija u Srbiji, dok Oktobar, Novembar i Decembar 2022. spadaju u deset najtoplijih od 1951. Topla zima doprinela je manjem korišćenju energenata za grejanje i time uticala da vazduh bude nešto manje zagađen.

Sve u svemu novi Izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji ne donosi nam velike novosti jer je dosada već svima jasno da je vazduh često zagađen i da se slabo šta preduzima da se ovo zagađenje smanji. U decembru prošle godine je konačno usvojen i Program zaštite vazduha, od kog se očekuje da bude vodeći strateški dokument. Međutim, sve dok za ovaj Program nema dovoljno opredeljenih sredstava i jasan plan implementacije on će ostati samo slovo na papiru.

Na kraju, deluje da uprkos tome što je zagađenje vazduha jedan od najvećih problema i to ne samo ekoloških nego i društvenih, malo šta se preduzima da se ova situacija promeni. Izgleda da trenutna vlast nije zainteresovana za bavljenje problemima građana koji su kompleksni i za koje je potrebno više godina ako ne i decenija da bi se rešili, jer bavljenje ovakvim problemima ne donosi lake političke poene, već zahteva ozbiljan rad i konsultacije sa ekspertima i građanima.

Superćelijska oluja postala je za samo par dana nova trending reč na području Balkana. Nakon što je više olujnih nepogoda pogodilo region i ostavilo katastrofalne posledice od Slovenije preko Hrvatske do Srbije svi su odjednom postali meteorološki stručnjaci. Nažalost umesto na naučnim činjenicama i očiglednom uticaju klimatskih promena na vremenske prilike, deo diskusije baziran je na kvazi dokazima i teorijama zavere o kontroli vremena, HARP uređajima i negiranju klimatskih promena. Ovakvo razvodnjavanje diskusije potpuno odgovara političkim elitama na Balkanu jer umesto objašnjenja zašto gotovo ništa ne preduzimaju u adaptaciji na klimatske promene, uvek mogu da se pozovu na višu silu jer zaboga protiv prirode se ne može.

Superćelijske oluje su meteorološki fenomen koji se razlikuje od običnih oluja po svom organizovanom karakteru, a često ih prate ekstremno snažni vetrovi i velike količine padavina. Prema Nacionalnoj meteorološkoj službi Sjedinjenih Američkih Država, superćelijske oluje su najopasniji oblici oluja i mogu proizvesti intenzivne vrtloge, uključujući dugotrajne i snažne tornade, kao i veliku gradonosnu kišu.

Velike oluje koje su tokom protekle nedelje protutnjale Balkanom iako regionalnog karaktera deo su šire planetarne meteorološke šeme. A meteorološki podaci nam pokazuju da je ovaj mesec na globalnom nivou najtopliji od kada se vrše merenja, iako je na Balkanu tokom juna bilo nešto prijatnije. Jun 2023. godine je 0,16 °C topliji od prethodnog rekordera – juna 2019. godine. Takođe zabeležen je još jedan novi rekord pa je nedelja od 3. do 9. jula najtoplija nedelja na planetarnom nivou ikada. Dok je svetska meteorološka organizacija potvrdila da je krenuo da se razvija novi El Ninjo koji može učiniti da 2023. i 2024. godina budu još toplije nego prethodne rekordne godine.

Nakon prilično kišovitog juna dok su Severna Evropa i Severna Amerika doslovno gorele, vrućina je došla i na Balkan. Temperature su brzo počele da dostižu vrhove termometara, a par dana je temperatura bila i blizu 40 °C. Ovako toplo i relativno stabilno vreme napravilo je preduslov za oluje koje su se desile. U kombinaciji sa hladnim vazduhom koji se spustio sa Alpa došlo je do kreiranja oluja koje su donele jake vetrove od preko 100 km na sat, obilne padavine i to ne samo kišne već i gradonosne i snažnu grmljavinu uz električna pražnjenja.

Superćelijske oluje su protutnjale Balkanom i odnele više života uz pričinjenu veliku materijalnu štetu. Više ljudi je poginulo u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, a zabeležena su i čupanja stabala, rušenje kranova i letenje krovova u više gradova. Dok su se medijski izveštaji uglavnom fokusirali na Ljubljanu, Zagreb, Novi Sad i Beograd, katastrofalno su prošla i sela, gde je osim materijalne štete na objektima, došlo i do uništavanja poljoprivredne proizvodnje usled čupanja čitavih zasada i snažnih gradonosnih padavina, a u nekim selima u blizini Kraljeva led je bio veličine ljudske šake.

Posledice (ne)reagovanja

Prva superćelijska oluja koja se 19. jula spustila sa Alpa poprilično je iznenadila i zatekla nadležne službe u Sloveniji i Hrvatskoj što se može delimično opravdati brzinom kreiranja i razornošću oluje. Opravdanje je mnogo teže za nereagovanje nadležnih u Srbiji. Uprkos tome što je Republički hidrometeorološki zavod Srbije izdao upozorenje i što se znalo sa kakvim nevremenom se suočavaju Slovenija i Hrvatska informisanje građana u Srbiji je izostalo.

Kako većina građana ne posećuje svakodnevno veb stranicu Republičkog hidrometeorološkog zavoda a samo su retke televizije izvestile o nadolazećem nevremenu, puno građana i građanki zateklo se na ulici kada je oluja počela. Iznenadili su ih crni oblaci i jak vetar koji je lomio drveće, nosio tende i sve ostalo što mu se našlo na putu. Ovakvo nevreme je stvorilo paniku jer su se građani osetili potpuno nezaštićeno i prepušteno sami sebi.

Lični brojevi telefona građana često se koriste u najrazličitije svrhe od političkog marketinga do komercijalnog plasiranja proizvoda, ali ovog puta niko nije dobio poruku da stiže oluja. Dok su građani tokom marta i aprila 2020. godine dobijali apokaliptične poruke da nikako ne izlaze iz stana i da Srbiji sledi italijanski korona scenario, ovog puta se niko nije setio da im pošalje poruku da ostanu kod kuće ili da nađu zaštitu od nadolazeće oluje.

Takođe posledice dugogodišnjeg nereagovanja i neadaptiranja na promene klimatskih uslova doprinele su da nastala materijalna šteta bude još veća. Uprkos tome što su medijski naslovi sutradan bili bombastični i tvrdili kako niko nije mogao da predvidi snagu i veličinu oluje, klimatski modeli kažu suprotno. Prema klimatskim modelima odavno je poznato da će oluje koje pogađaju Balkan biti sve snažnije i sve češće i da će se javljati nove nepogode koje su do sada bile nepostojeće ili retke na ovim prostorima. To potvrđuju svedočenja i snimci vrtloga nalik tornadu u nastajanju u Vojvodini.

Medijski senzacionalizam i teorije zavere

“Najgora oluja prošla Srbiju!”, “METEOROLOG IZDAO STRAŠNO UPOZORENJE”, “HAOS Oluja protutnjala Srbijom”, “Odbrojavamo do nove superćelijske oluje: meterolog otkriva kad tačno stiže razorno nevreme i čini se da je trenutak nikad gori”, “Preživesmo”. Ovo su samo neke od mnogobrojnih vesti sa medijskih portala u Srbiji. Nakon što su uvideli da su građani zainteresovani za informisanje o oluji koji ih je zadesila, usledilo je pravo medijsko bomardovanje gde su se utrkivali u korišćenju velikih slova, retraumatizaciji ljudi i predviđanju novih velikih oluja.

Umesto da spuste loptu i probaju da na naučno popularni način objasne ljudima zašto je superćelijska oluja nastala, šta su uzroci i šta mogu da urade, mediji su se svojski potrudili da zarad više klikova što više uplaše i retraumatizuju građane.

Kroz medijske naslove često provejava i narativ da je ova oluja van naših domašaja i da se tu samo bog pita, te da ljudi ne mogu da utiču na vremenske neprilike. Narativ da se protiv prirode ne može odgovara nadležnima kako bi sprao svu njihovu krivicu, jer ukoliko nije moguće boriti se protiv sila prirode onda niko nije ni kriv. Mada kada se seče drveće i vetrozaštitni pojasevi, kada se betonira zemljište i gradi na ruži vetrova tada je izgleda moguće ići protiv prirode.

Retki su mediji koji su napravili poveznicu između klimatskih promena i oluja. Rastom globalne temperature definitivno se očekuje i više vremenskih nepogoda, što je posledica prostog zakona fizike. Što je viša temperatura vazduha to je veća i njegova sposobnost da skladišti veće količine vodene pare a sva ta vlaga negde mora da se izluči, tako da sve dok rastu temperature i superoluje će biti sve češće.

Tamo gde mediji staju nastavljaju različiti teoretičari zavere nudeći kvazi argumente ili čak češće potpune izmišljotine kako bi iskoristili zbunjenost i strah građana.

Tako je ova oluja umesto da učvrsti potrebu za borbom protiv i adaptacijom na klimatske promene pokrenula još jedan talas nepoverenja da klimatske promene postoje. Kao razlog oluje pominju se razlitičite teorije o kontroli meteroloških prilika. One mogu biti u zavisnosti od preferencija američke, ruske, masonske itd. Te agencije i udruženja kontrolišu vreme u cilju ostvarivanja svetske dominacije, a korišćenje HARP antena i zaprašivanje iz aviona samo su deo ovog plana.

U pokušaju da potkrepe svoja izlaganja naučnim činjenicama teoretičari zavere u Srbiji se često pozivaju na knjigu “Hemijski tragovi, HAARP i potpuna dominacija na planeti Zemlji” koju je napisala jedna od superstarova teorije zavere Elana Frilend a koju je preveo i izdao Mašinski fakultet u Beogradu, a na čijoj je promociji govorio i sam dekan fakulteta. Ovakav potez jedne naučno-obrzovne ustanove dao je nove argumente teoretičarima zavere i diskusiju o klimatskim promenama odveo u potpuno drugom smeru koji je očigledno ćorsokak. Kao i svaka teorija zavere i ova je puna rupa pa srpski nacionalisti i teoretičari zavere ne mogu da popune tu prazninu kako je to oluja pogodila i Sloveniju i Hrvatsku ako je gnev svetskih moćnika usmeren na Srbiju ili ašto je oluja morala da prođe i kroz Srbiju ako je to testiranje Putinovog tajnog oružja.

I dok se na mrežama vodi debata šta je uzrok i kako su nastale superćelijske oluje, ostaje u zapećku da se malo toga radi na sprečavanju klimatskih promena, da se statistike friziraju i fabrikuju, a da adaptacija ostaje na par posađenih palmi u jednom parku u Beogradu. Utešno ostaje da su barem svi sada naučili novu reč a to je superćelijska oluja. Možda to bude i zamajac da u budućnosti dođe do napretka u informisanju o njima i stvaranju klime u kojoj će biti manje šansi da se one stalno ponavljaju.

Mnoge roditelje dece koja idu u privatne vrtiće prošlog septembra sačekala je velika neprijatnost. Na početku školske godine javljeno im je iz uprave privatnih vrtića da će za boravak svojih mališana morati da izdvoje duplo, a u nekim slučajevima i tri puta više novca nego do tad. Za porodicu sa dvoje dece to je značilo da će morati da izdvoji između 200 i 300 evra. Kako smo došli u ovakvu situaciju?

Opšte je prihvaćeno da kvalitetno predškolsko vaspitanje i obrazovanje pozitivno utiče na razvoj deteta. To potvrđuju i naučna istraživanja koja pokazuju da je rano detinjstvo životni period najbržeg fizičkog, intelektualnog, emocionalnog i socijalnog razvoja, te da u to doba stečena iskustva i navike u značajnoj meri određuju rast i razvoj jednog pojedinca.

Uprkos značaju predškolskih ustanova za razvoj dece, nedostatak mesta u vrtićima predstavlja problem koji decenijama ostaje bez rešenja. U Srbiji je svega polovina dece upisana u vrtiće, dok se taj broj u Evropskoj uniji kreće između 85% i 100%. Kako bi se povećao obuhvat dece predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem, pojedine lokalne samouprave (prevashodno veći gradovi sa velikim prilivom stanovništva) uvele su mere subvencije boravka dece u privatnim predškolskim ustanovama.

Početak privatizacije predškolih ustanova

U Srbiji, u nadležnosti republičkog nivoa je pravni okvir za predškolsko vaspitanje, kojim su regulisani kriterijumi za kvalitet vrtića, dok je funkcionisanje, finansiranje i organizacija predškolskih ustanova u nadležnosti lokalnih samouprava, tj. opština i gradova. Svaka lokalna samouprava samostalno definiše ekonomsku cenu boravka dece u predškolskoj ustanovi. U Beogradu, a i u većini drugih gradova i opština, lokalna samouprava finansira 80% ekonomske cene boravka dece u državnim predškolskim ustanovama, dok ostatak fiansiraju roditelji.

Manjak mesta u državnim vrtićima je najizraženiji u Beogradu. Prošle godine se za oko 14.000 mesta prijavilo oko 20.000 dece. Rešenje za nedostatak kapaciteta u državnim predškolskim ustanovama lokalna samouprava je našla u uvođenju sistema vaučera, koji omogućavaju da se deca za koju nema mesta u državnim vrtićima upisuju u privatne uz subvenciju iz gradskog bužeta. Centar za zelene politike publikovao je istraživanje u kome je upoređivao različite aspekte u poslovanju privatnih subvencionisanih vrtića i državnih vrtića.

Od uvođenja subvencija za privatne predškolske ustanove primetan je ogroman skok u broju privatnih vrtića. Naime, u odnosu na 2014. godinu broj vrtića se preko osam puta povećao. 

Ovolika ekspanzija pokazuje da je biti vlasnik privatnog vrtića od uvođenja sistema vaučera postao veoma lukrativan biznis. Samo po sebi ovo ne mora biti loša odluka, naručito ako se na ovaj način obezbeđuje kvalitetna predškolska usluga za decu. Međutim, naša analiza daje suprotne zaključke.

Roditelji plaćaju više

Glavni problem sa subvencijama za privatne vrtiće iz ugla roditelja je to što ne postoji ograničenje cena koju privatni subvencionisani vrtići mogu da naplaćuju. Državni vrtići roditelje koštaju oko 6000 dinara mesečno, a oko 22000 dinara plaća grad.

Kod subvencionisanih privatnih vrtića grad refundira roditeljima maksimalno 22.000 dinara, dok ostatak iznosa plaćaju roditelji. Privatnim vrtićima je data sloboda da odrede ukupnu cenu koja često prelazi 40.000 dinara. U ovakvom slučaju roditelji moraju da plate oko 18.000 dinara mesečno, odnosno tri puta više nego da je dete upisano u državni vrtić.

Takođe, roditelji u slučaju bolesti deteta i nedolaska u privatni vrtić plaćaju 550 dinara po danu, pa je to razlog da veliki broj dece dolazi u vrtić i kada je bolesno. U državnom vrtiću dani izostanka dece se ne naplaćuju uz lekarsku potvrdu ili rešenju o godišnjem odmoru, a bez tih dokumenata se toleriše izostanak do pet dana bez nadoknade.

Segregacija od malih nogu

U nekim privatnim predškolskim ustanovama postoje različiti paketi usluga, tzv. socijalni paket (roditelji plaćaju cenu približnu iznosu koji bi plaćali u državnim vrtićima) i „premijum“ paket (roditelji plaćaju cenu veću od iznosa koji bi plaćali u državnim vrtićima) u kojima je mnogo širi repertoar usluga. Pored toga, pravila ponašanja za decu koja imaju „premijum” paket su značajno fleksibilnija. Ovakva praksa podstiče segregaciju i klasno svrstavaju decu od najranijeg uzrasta, a uz to se daje primer da, ako imate više novca, ista pravila za vas ne važe.

Klasna segregacija je vidljiva i kada se pogleda obuhvat upisane dece koja dolaze iz najmarginalizovanijih porodica. Naime, u 2018. godini u Srbiji samo 10,5% dece iz najsiromašnijeg dela populacije je bilo upisano u predškolske ustanove, a kod dece iz romske populacije taj broj je bio još niži, samo 6%.

Privatni vrtići skuplji za budžet grada

Ukupni izdaci za predškolsko vaspitanje u Beogradu u 2022. godini iznosili su oko 21 milijardi dinara, odnosno skoro 180 miliona evra. Posle javnog saobraćaja, ovo je druga najveća stavka u budžetu Grada. Od uvođenja subvencija za boravak dece u privatnim vrtićima, iznos za subvencije je porastao sa 172 miliona dinara na 5 milijardi dinara.

Troškovi državnog vrtića po detetu su značajno manji. Iako bi na papiru trebalo da su cene iste, trošak Grada po detetu značajno se razlikuje. Na osnovu naše analize, došli smo do podatka da su u 2021. godini izdaci po detetu u državnim vrtićima bili za 38% manji nego subvencije u privatnim vrtićima.

Kvalitet predškolske usluge

Tokom rada na istraživanju jedna majka je podelila sa nama svoje loše iskustvo sa jednim beogradskim privatnim vrtićem, koji pripada lancu od nekoliko vrtića iste privatne predškolske ustanove.

Prezentacija i promocija vrtića je bila veoma dobra, pominjala se individualizacija u radu sa decom i Montesori sistem. Roditelji su videli odličan prostor, prezentovan im je jelovnik i dodatne aktivnosti, npr. učenje engleskog jezika od druge, a nemačkog od četvrte godine, gimnastika, muzičke aktivnosti i sl.

Od svega prezentovanog jedino su usluge higijene i ishrane bile u skladu sa očekivanjima roditelja na osnovu prezentacije. Kvalitet rada sa decom zavisio je isključivo od pojedinačnih vaspitačica koje su se veoma često smenjivale, tako da je, kako je vreme prolazilo, bio sve lošiji. U ovom vrtiću više se pažnje poklanja slici o kvalitetu jer su vaspitačice bile u obavezi da popunjavaju radne listove koji su deo dečjeg portfolija, ukoliko deca to nisu uradila. Inače, sadržaj portfolija u ovom vrtiću čine uglavnom šabloni koje vaspitačice seku, a deca ih lepe na odgovarajuće mesto. U realnosti, kvalitet rada je znatno lošiji od onoga kako je predstavljen na papiru.

Iako prosvetna inspekcija, koja je zadužena za praćenje zakonitosti rada, dolazi u privatne vrtiće, ne postoji stvarna kontrola kvaliteta rada privatnih vrtića. Do sada u Beogradu nijedna privatna predškolska ustanova nije vrednovana od strane spoljašnjih evaluatora Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Radni uslovi u privatnim i državnim vrtićima

Jedna od ušteda koje privatni vrtići ostvaruju u odnosu na državne je visina novčanih sredstava koje izdvajaju za radne uslove svojih zaposlenih.

Radno vreme zaposlenog u ustanovi regulisano je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kroz četrdesetočasovnu radnu nedelju. Od toga 30 sati je predviđeno za neposredni vaspitno-obrazovni rad sa decom u predškolskoj ustanovi, a ostatak radnog vremena za pripremu, vođenje dokumentacije, stručno usavršavanje i druge poslove.

Neposredni rad se decom u privatnim vrtićima često prelazi zakonsku normu, naročito kada je neko od drugih vaspitača odsutan, radi se bez pauze, tj. sa decom se provodi osam sati i više, ali se ne dobija nadoknada za prekovremeni rad u novcu, niti u vidu slobodnih dana. Vreme namenjeno za pripremu za rad vaspitači u državnim vrtićima provode uglavnom kod kuće, dok je u privatnim vrtićima vaspitačica najčešće u obavezi da celokupno radno vreme provodi u ustanovi.

Najčešće je plata veća u državnom vrtiću, s tim da postoje i privatni vrtići koji plaćaju osoblje više nego u državnim ustanovama. Zdravstveno osiguranje nije uvek obezbeđeno, pa je odlazak na bolovanje skoro nemoguć, odnosno zaposleni se podstiču da u slučaju lakših bolesti (prehlada i slično) koriste slobodne dane.

Graditi nove državne vrtiće

Na osnovu svega navedenog, jasno je da su državni vrtići u prednosti u svim kategorijama. S jedne strane, privatne predškolske ustanove skuplje su i za roditelje i za grad, a s druge strane obezbeđuju niži kvalitet usluga. Pored toga, kako bi privatni vlasnici ostvarili što veći profit, plate i uslovi rada u privatnim vrtićima su u većini privatnih vrtića lošiji. Subvencionisanje privatnih vrtića jedino dovodi do toga da u Beogradu danas nastaju lanci privatnih vrtića.

Ono što bi predstavljalo dugoročno rešenje za ovaj problem jeste izgradnja novih državnih vrtića. U publikaciji „Predškolsko vaspitanje i obrazovanje u Republici Srbiji“ ističemo da kada bi grad počeo da gradi 12.000 novih mesta u periodu od 10 godina, zbog jeftinijih operativnih troškova, uštedeo bi preko 2 milijarde dinara, a roditelji ne bi morali da brinu da li će njihovo dete biti upisano u vrtić i koliko će morati da plate.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina

Obično se na pomen zelene politike prvo pomisli na ekologiju i zaštitu životne sredine, koje predstavljaju važan, ali ipak samo deo šire zelene politike. Ekološka mudrost, zaštita životne sredine, borba protiv klimatskih promena, unapređenje biodiverziteta i geodiverziteta stub su zelene politike, ali bez socijalnih i ekonomskih aspekta jedan stub ne može biti održivi oslonac.

Svi ekološki problemi sa kojima se danas susrećemo produkt su društvenog uređenja baziranog na stalnoj eksploataciji rada i prirodnih resursa, vođenog ideologijom bezgraničnog rasta. Danas se susrećemo sa ekološkim problemima koji su veći nego bilo kada u istoriji, klimatske promene možda su i najveća pretnja sa kojom se do sada ljudsko društvo suočilo. Uprkos eksponencijalnom materijalnom rastu koji je trebao da donese opšte blagostanje, još uvek nije rešeno pitanje gladi u svetu, dok nejednakosti prete da postanu rekordne, gde mali broj najbogatijih poseduje većinu globalnog bogatstva.

Zelene politike vidimo kao potencijal za socio-ekološko-ekonomsku transformaciju društva tako da postane održivije sa manje društvenih razlika. Ostajanje unutar biofizičkih granica uz zadovoljavanje osnovih socio-ekonomskih potreba svih stanovnika na planeti osnov su zelene politike.

Da bi se ova transformacija desila potrebno je društveno organizovanje bazirano na vrednostima saradnje i podrške, umesto kompeticije i saplitanja. Saradnja i solidarnost jedna su od osnovnih vrednosti zelene politike i na takav način želimo da gradimo Centar za zelene politike ali i društvo u celosti.

Kako bi se svačiji glas čuo i kako bi svako mogao da učestvuje, demokratiju vidimo kao osnov društvenog organizovanja. Demokratiju vidimo mnogo šire od samih izbora koji jesu važni ali nisu i jedini oblik demokratije koji treba praktikovati. Želimo da demokratiju praktikujemo u komšiluku, na radnom mestu, u sportskom klubu i u svim drugim prostorima i institucijama.

Zelenu politiku vidimo kao način da se dođe do toga da se usluge i roba proizvode zarad zadovoljenja potreba svih članova društva, na ekološki prihvatljiv način, a ne isključivo zarad profita. Ovakav način proizvodnje doveo bi do uvećanja slobodnog vremena uz podelu poslova. Više slobodnog vremena doprinelo bi boljem psihičkom i fizičkom zdravlju svih, uz cvetanje različitosti i kreativnosti.

Društvo u kome su zelene politike dominantne je drušvo u kome je briga na prvom mestu a ne profit. To je društvo u kome se najviše cene one oblasti koje doprinose boljitku svih članova. To je društvo gde svi imaju dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, gde su kultura i sport neprofitni i dostupni svima, gde se obrazovanje ceni i dostupno je svima bez obzira na godine, pol, rasu i klasu itd. U našoj viziji zelenih politika mobilnost najšire moguće shvaćena mora biti omogućena svima, ali i održiva tako da ne ugrožava životnu sredinu i tuđe slobode. 

Svesni smo da zelene politike nije moguće implementirati u samo jednom, gradu, regionu ili državi. Jer kao što reke ne poznaju granice tako ni problemi sa kojima se susrećemo nisu samo lokalni već je za njihovo prevazilaženje potrebna saradnja sa svima koji se bore za slične ciljeve i imaju sličnu viziju budućnosti. Zato su međunarodna saradnja i internacionalizam neophodani kako bi napravili globalno održivo društvo.

Na kraju kako bi do promene došlo i kako bi zelene politike postale realnost potrebno je udruženo delovanje različitih društvenih grupa od udruženja građana, pojedinaca, akademije, sindikata, strukovnih udruženja do političkih partija i svih onih koji veruju da možemo živeti mnogo bolje u društvu jednakosti koje je u skladu sa ekološkim granicama.

U Srbiji dno nikako nije apsolutna kategorija, čim ga dotaknete, ono se pomeri dublje. Takva je situacija i sa kvalitetom vazduha. Taman kada pomislite da ne može da bude zagađeniji dođe zima i pokaže da može. Ovo potvrđuje i sveže objavljeni izveštaj o kvalitetu vazduha za 2021. godinu, iza kojeg stoji Agencija za zaštitu životne sredine.

Pre nego što krenemo sa analizom podataka iz Godišnjeg izveštaja o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji za 2021. godinu vredi napomenuti da ovaj izveštaj dobijamo nakon više od jedanaest meseci čekanja. Tako da građanji tek sada mogu da saznaju nešto više o kvalitetu vazduha koji su udisali pre više od godinu dana.

Izvori zagađenja i generalni kvalitet vazduha u Srbiji

Zakon o zaštiti vazduha i Uredba o određivanju zona i aglomeracija propisuju da se na teritoriji Republike Srbije kvalitet vazduha meri u tri zone i osam aglomeracija. Isti zakon prema nivou zagađenosti određuje tri kategorije: prva kategorija – čist ili neznatno zagađen vazduh; druga kategorija – umereno zagađen i treća kategorija – prekomerno zagađen vazduh gde su prekoračene granične vrednosti za jednu ili više zagađujućih materija.

Već ovde dolazimo do malog paradoksa, a to je da je u svih osam aglomeracija vazduh bio treće kategorije dok je u zonama Srbije i Vojvodine koje obuhvataju i ove aglomeracije kvalitet vazduha bio prve kategorije. Razlog ovom neslaganju je taj što Agencija za zaštitu životne sredine ukoliko nema mernih stanica i dostupnih podataka računa da je vazduh prve kategorije, dok je realnost radikalno drugačija. Gotovo na svakom mernom mestu gde se meri dovoljan broj zagađivača registrovano je prekoračenje zagađenja.

Kvalitet vazduha u svih osam gradskih aglomeracija pokazuje tendenciju pogoršanja kako vreme prolazi da bi u 2021. godini došli do toga da je vazduh svuda treće kategorije. Ovaj podatak pokazuje da se ne radi ni blizu dovoljno kako bi se unapredio kvalitet vazduha, već suprotno tome vazduh postaje sve zagađeniji kako vreme prolazi.

Kao glavni izvori zagađenja navedeni su za sumporove okside – energetika, za azotove okside – energetika i saobraćaj, a za suspendovane čestice – toplane snage manje od 50 MW i individualno grejanje. Prema podacima iz izveštaja tokom 2021. godine značajno se povećao udeo emisija suspendovanih čestica iz individualnog grejanja u odnosu na 2020. godinu ali razlozi nisu navedeni pa ostaje nepoznato šta je moglo da dovede do skoka od oko 15% iz ovog izvora uz smanjenje udela emisija iz svih drugih izvora.

Ukoliko se uzme u obzir ovaj podatak o izvorima emisija zagađenja onda mere poput subvencionisanja kupovine hibridnih i električnih automobila izgledaju još promašenijim jer prema izveštaju tek 5% emisija suspendovanih čestica dolazi iz drumskog saobraćaja. Uprkos tome Ministarstvo zaštite životne sredine odobrilo je dodatna sredstva za subvencije za električna i hibridna vozila. Prvobitno je bilo odobreno 150 miliona dinara, a pre par nedelja su odobrena dodatna sredstva.

Stanje kvaliteta vazduha po gradovima

Valjevo je ostalo ubedljivi šampion zagađenog vazduha i tokom 2021. godine. Kvalitet vazduha ne samo da je bio loš već je postao još gori, pa je za razliku od 145 dana sa prekomernim dnevnim zagađenjenjem PM10 česticama tokom 2020. godine, Valjevo sada stiglo do rekordnih 174 dana. Dok je maksimalna dnevna vrednost išla do 317 µg/m³, što je preko šest puta više od dnevne dozvoljene vrednosti.

Osim Valjeva vazduh je preko sto dana bio zagađen suspendovanim česticama i u Novom Pazaru 151 dana, Zaječaru 140 dana, Smederevu 146 dana, Popovcu 128 dana, Kosjeriću 102 dana. Svega na par mesta je broj dana sa prekomernim zagađenjem PM10 čestica bio manji od maksimuma koji propisuje zakon o kvalitetu vazduha. Prekoračenje dnevnih graničnih vrednosti zagađenja detektovano je na svim mernim stanicama, a na većini je ono bilo preko 35 dana godišnje što prema Uredbi o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha definiše zagađen vazduh. Ovi podaci još jednom potvrđuju da su suspendovane čestice PM10 i PM2.5 najznačajniji zagađivač vazduha u Srbiji.

Osim suspendovanim česticama vazduh je na pojedinim lokacijama zagađen i sumporovim ili azotovim oksidima. Naše termoelektrane najveći su emiteri sumporovih oksida, a nakon njih na red dolazi industrija pre svega vezana za topljenje metala. Tako i ove godine Bor ostaje crna tačka Srbije kada je u pitanju zagađenje sumpor-dioksidom, gde je na jednoj stanici došlo 19 puta do prekoračenja dnevnih vrednosti i 156 puta satnih vrednosti. Novi sistem za odsumporavanje delimično je doprineo da se smanji zagađenje vazduha u Boru, a očekuje se da će se modernizaciom topionice kvalitet vazduha dodatno popraviti. Ipak ostaje pitanje u kojim kapacitetima će modernizovana topionica raditi jer ukoliko se proizvodnja značajno poveća doći će i do povećanja zagađenja.

Dok zagađenje sumpor-dioksidom uglavnom dolazi iz energetike i industrije, zagađenje azot-dioksidom uglavnom je uzrokrovano drumskim saobraćajem i energetikom. Merna stanica u Beogradu u ulici Despota Stefana tokom 2021. godine zabeležila je prekoračenje godišnjih dozvoljenih vrednosti, 33 dana sa prekoračenjem dnevnih vrednosti i čak 178 prekoračenja satnih vrednosti, što je značano lošije u odnosu na 2020. godinu.

Osim uobičajnih zagađivača pojedina mesta su bila barem na dnevnom nivou zagađena i teškim metalima, poput olova, arsena, kadmijuma. Takođe je došlo do prekoračenja dozvoljenih vrednosti benzo(a)pirena na više mesta. Zagađenje se obično vezuje za hladniji deo godine ali ono je prisutno i tokom toplijih dana kada dominira zagađenje prizemnim ozonom. Tokom 2021. godine, prekoračenja maksimalne osmosatne vrednosti, 120 μg/m³, zabeležena su na većini stanica.

Zbirno gledano podaci iz Izveštaja pokazuju da kvalitet vazduha u Srbiji tokom 2021. godine nije bio bolji nego prethodnih godina, već nasuprot na većini mernih stanica detektovani su viši nivoi zagađenja.

Beograde, Beograde i tvoje su zagađene ulice

Na jednom od gostovanja na televiziji gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić izjavio je da ne zna zašto je vazduh sada zagađen a poslednje četri godine nije bio zagađen. Izgleda da gradonačelnik ne živi u istoj realnosti kao i građani Beograda koji se već godinama žale na zagađenje vazduha. Pa čak i da ne veruje građanima gradonačelnik bi trebao da veruje vladinim agencijama kada objave izveštaje koji kažu da je vazduh u Beogradu u zadnjih pet godina zagađen.

Vazduh je u Beogradu tokom 2021. godine u 33% vremena bio zagađen, dok je 67% vremena bio nezagađen. Budući da je nemoguće tokom zagađenog dela godine zadržati dah, građani Beograda su osuđeni da trećinu vremena udišu vazduh koji doprinosi narušavanju njihovog zdravlja.

U tih 67% nezagađenog vazduha spada i onaj sa klasifikacijom „prihvatljiv“, kakav je bio polovinom tog perioda. Predstavljanjem prihvatljivog vazduha kao čistog vrši se jedna opasna normalizacija i umanjivanje problema, jer prihvatljivo nikako ne može da bude sinonim za čisto. Prihvatljivo može biti samo prelazno rešenje ka nečemu boljem i nikako ne sme da postane novo normalno.

Deluje da su se autori izveštaja o kvalitetu vazduha potrudili da nam na vizuelnom nivou učine zagađenje prihvatljivijim i da tako normalizuju stanje i nateraju nas da se pomirimo sa životom u kome je trećinu vremena vazduh zagađen. Na grafiku ispod su predstavljene pitice sa procentom zagađenog i nezagađenog vazduha na različitim mernim mestima u Beogradu. Ovakav način prikazivanja zagađenja vazduha je problematičan jer neupućenom oku može da deluje da je super što je zeleni deo uglavnom veći. A istina je da crveni deo uopšte ne bi trebao da se pojavljuje, i da je odgovornost vlasti da građani stalno dišu čist vazduh, a ne samo u 41% vremena kao što je slučaj u Velikim Crljenima nadomak Lazarevca.

Na kraju Izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji za 2021. godinu nije doneo ništa radikalno novo samo je potvrdio ono što građani odavno znaju, a to je da je vazduh gotovo svuda zagađen. Sada ostaje da se vidi zašto mere koje bi trebalo da se preduzmu izostaju ili ne daju rezultata i koji je dugoročni plan za unapređenje kvaliteta vazduha.

Predrag Momčilović

Tekst je orginalno objavljen na portalu Mašina.