Centar za zelene politike i UG Ulice za bicikliste pozivaju vas na predavanje i razgovor sa profesorom Milošem Mladenovićem “Od grada za automobile, do funkcionalne urbane mobilnosti za SVE!”. Predavanje i razgovor će biti održani u utorak, 19. novembra od 18h u prostorijama Impact Huba u Beogradu, Makedonska 21.
Gužva i kolaps prve su asocijacije na saobraćaj u Beogradu. Na teritoriji grada Beograd u 2023. godini registrovano je 687.858 automobila, što predstavlja porast u odnosu na prethodnu godinu i nastavak trenda stalnog rasta broja automobila.
Spor, loš, skup, nepouzdan, gužva, zagađenje - samo su neke od asocijacija stanovnika Beograda kada se pomene javni prevoz. Prosečna brzina javnog prevoza u Beogradu je za 15 godina pala sa 14.78 km na 13.26 km. Vozila su stara i neodržavana. Linije su često nepovezane, dok veliki broj građana izbegava da plaća javni prevoz. Pa ipak, najveći broj putovanja u Beogradu se obavi javnim prevozom, što predstavlja dobru početnu tačku.
Sa druge strane ostali vidovi mobilnosti gotovo su zanemareni, a umesto glomaznih automobila, gradovi bi mogli da budu puni vozila koja su i do sto puta lakša i efikasnija u potrošnji goriva. Tokom predavanja biće obrađene teme zašto je saobraćaj u Beogradu spor, kako ga ubrzati, a kako promeniti i da li postoje dodirne tačke između Beograda i Helsinkija.
Dr Miloš Mladenović je vanredni profesor na Univerzitetu Alto u Helsinkiju, na odeljenju za prostorno planiranje i saobraćajno inženjerstvo. Nakon završenog Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, doktorirao je na Tehnološkom institutu u Virdžiniji, SAD.
Kako početi tekst o problemu potencijalne eksploatacije litijuma u Srbiji, kada danas svi znaju gotovo sve o ovoj temi? Možda tvrdnjom da je litijum najlakši metal, ili frazom da je litijum nova nafta dvadeset prvog veka, ili time da je litijum prokletstvo (polu)perifernih država poput Srbije. Ipak, možda je bolje da krenemo od socioloških studija koje pokazuju da je Srbija jedna od zemalja takozvanih lidera po stepenu nepoverenja. Većina građana nema poverenja u vladu, vladine i nevladine organizacije, političke partije, medije, škole, policiju, a u porastu je i međusobno nepoverenje.
Kada nemamo poverenje u naučni metod i obrazovanje, teoretičar zavere i akademik deluju isto. Nedostatak poverenja dovodi do toga da multinacionalna kompanija, lokalni aktivista i poljoprivrednik zvuče slično. Nepoverenje dobro služi da se utiša svaki otpor, jer sigurno onaj ko se buni to radi iz uskih privatnih interesa. Kada gradite društvo bazirano na nepoverenju, lako može da dođe i do kontraefekta, pa da se planirane „velike investicije“, poput eksploatacije litijuma, odjednom okrenu protiv vas u vidu masovnih protesta i otpora javnosti.
Ali vratimo se na početak dvadeset prvog veka i otkrivanja litijuma u dolini Jadra u zapadnoj Srbiji. U to vreme više se pričalo o sličnosti novootkrivenog minerala jadarita sa kriptonitom koji čini da Supermen izgubi svoje moći, nego o potencijalnoj upotrebi litijuma. Ovaj mineral u početku je istraživačkim kompanijama bio interesantniji zbog znatnog sadržaja bora koji se koristi u različite svrhe (od medicine do poljoprivrede), dok je litijum tu bio u sekundarnoj ulozi. Tek rastom potražnje za mineralima potrebnim za “zelenu“ tranziciju poraslo je interesovanje za jadaritom. A globalno gledano, 87% litijuma se koristi za izradu baterija koje elektifikacijom privrede postaju sve potrebnije.
Znali su lokalni aktivisti da velika multinacionalna rudarska kompanija istražuje rezerve litijuma u okolini Loznice, ali nisu znali ni o kompaniji ni o tehnologiji vađenja litijuma previše. A onda su prema priči, neki lokalni aktivisti otišli u posetu ekološkim organizacijama koje su obećale da će se preko svojih mreža raspitati o toj kompaniji. Ubrzo su na mejl počele da pristižu informacije o radu te iste kompanije, a svaka vest je bila crnja i lošija od prethodne. Rudarske radnje kompanije Rio Tinto izazvale su ekološku i društvenu katastrofu na različitim mestima od Indonezije, Papua Nove Gvineje, Madagaskara, Australije, Mongolije sve do Sjedinjenih Američkih Država.
Da je vrag odneo šalu i da uskoro može da krene eksploatacija litijuma postalo je jasno lokalnim aktivistima, ali i meštanima 2020. godine. kada je kompanija počela da otkupljuje zemljište, da se zarad rudnika litijuma i bora planira izmena prostornih planova, a da se postojeća i novoplanirana infrastruktura već prilagođava planiranom rudniku. Istovremeno se širila i lažna vest kako Srbija ima 10% svetskih rezervi litijuma, kako će u budućnosti biti kao Ujedinjeni Arapski Emirati ili Katar, a da će Loznica biti novi Dubai. A zapravo, prema različitim geološkim istraživanjima, na teritoriji Srbije se nalazi tek nešto više od 1% istraženih svetskih rezervi litijuma. Čak i u samoj Evropi neke države poput Češke ili Nemačke imaju veće rezerve.
Pitanje litijuma nije samo pitanje rezervi, već i forme u kojoj se nalazi. Potpuno drugačija tehnologija potrebna je da bi se eksploatisao litijum iz vode u Nemačkoj, iz soli u Boliviji ili Čileu, ili iz čvrstog minerala u Srbiji. Inače, ovo je dobro mesto za jedan mali podsetnik iz hemije - jadarit iz zapadne Srbije po sastavu je natrijum litijum bor silikat hidroksid. Komplikovani naziv koji nam kazuje da ovakav mineral ima više sastojaka i da bi se dobili pojedinačni morate da koristiti neko sredstvo za razgradnju, a u slučaju Srbije planirana je da se koristi sumporna kiselina.
Sa prvim najavama moguće eksploatacije litijuma došla je i bojazan građana, pre svega, za zdravlje i čistu životnu sredinu. A u tom trenutku malo detalja je bilo poznato i oko potencijalne tehnologije eksploatacije i oko uticaja na životnu sredinu. Tek sa ponovnom reaktivacijom ovog projekta dobili smo više informacija kojima kompanija želi da nas uveri da nema prostora za strah i nepoverenje.
Ipak, građani, aktivisti ali veći deo stručne javnosti puni su nepoverenja. Nepoverenja koje dolazi od toga da bi za eksploataciju litijuma u dolini Jadra trebala da se koristi potpuno nova tehnologija koja do sada nije komercijalno testirana. Što znači da bi se nakon laboratorije zapravo ova tehnologija prvi put masovno koristila u dolini Jadra, a pri tome i sama kompanija nema previše iskustva u eksploataciji litijuma. Nepoverenje dolazi iz toga i što u Srbiji postoji samo tri rudarska inspektora koji ne stižu da pregledaju ni istražne bušotine koje su kontaminirale obližnje zemljište, a kako bi se tek snašli u kontroli jedne velike kompanije. Nepoverenje dolazi i odatle što je svima poznato u kakvom se stanju nalaze železnice i da svako malo iskliznu neki vagoni - kao što je bio slučaj u okolini Šapca u avgustu - a istim tim prugama bi trebale da prolaze cisterne sa sumpornom kiselinom.
Naučni rad objavljen u časopisu “Scientific Report“ naglašava da je u dolini Jadra planiran rudnik u blizini naseljenih mesta. Otvaranje rudnika dovelo bi i do uništavanja i prenamene obradivog i šumskog zemljišta za početak na površini od 533 ha, što je površina oko 700 fudbalskih igrališta, sa potencijalom daljeg širenja. Ovo predstavlja izuzetak jer se litijum obično vadi na mestima gde je naseljenost jako niska, pa čak i u tim oblastima se javlja otpor stanovništva koje ostaje bez vode usled uvećane upotrebe zarad dobijanja litijuma. A druga stvar koju ovaj naučni rad obrađuje je i mogućnost zagađenja vode, jer su već istražne radnje doprinele pogoršavanju kvaliteta, a u slučaju otvaranja rudnika došlo bi do još većeg pogoršanja kvaliteta vode od koje je zavisan veliki broj ljudi.
Iako je planirano da rudnik litijuma bude podzemni i da delovi procesa budu zatvoreni kako bi se smanjio uticaj na životnu sredinu, treba imati u vidu da svako rudarenje ostavlja neke ekološke i socijalne posledice. Možda sam rudnik bude pod zemljom, ali jalovište će biti nad zemljom, a kada jednom napravite jalovište sa opasnim materijama o njemu se morate brinuti mnogo duže nego što je operacioni vek jedne rudarske kompanije. A, podsetimo, ova kompanija ima istoriju nesaniranja štete. Primer za to je Bugenvilu, gde je kompanija rudarskim aktivnostima kontaminirala zemljište i vodu ostavljajući za sobom toksično nasleđe za lokalno stanovništvo više od trideset godina otkako je rudarenje prestalo, bez obaveze da ublaži štetu.
Sve ove stvari čine da građani širom Srbije osećaju samo još dublje nepoverenje da jedan ovakav projekat može biti urađen po socijalnim i ekološkim standardima. Kada nekome ne verujete, jako je teško ući u bilo kakavu debatu ili institucionalni proces. Zato se nepoverenje izlilo na ulice gde su građani na masovnim lokalnim protestima od Loznice, Šapca i Valjeva sve do Negotina, Vranja, Subotice i Beograda pokazali da ne žele ovakav projekat.
Pravo na mobilnost i slobodu kretanja trebalo bi da predstavlja osnovno ljudsko pravo dostupno svima. U gradovima, gde nije moguće jednostavno pešačiti od tačke A do tačke B, već se ta distanca mora preći određenim vozilom, ovo pravo je često ugroženo i ostvaruju ga samo oni koji mogu da plate, bilo da je u pitanju gorivo i privatni automobil ili cena karte za javni prevoz. U ovoj publikaciji analizirali smo perspektive za uvođenje javno subvencionisanog, odnosno za putnike besplatnog javnog prevoza u Beogradu. Pokušali smo da sagledamo prednosti prelaska na ovakav sistem javnog prevoza, ali i potencijalne negativne posledice, koje bi besplatni javni prevoz doneo.
Iste nedelje u Srbiji su se dogodile dve naizgled nepovezane stvari, a zapravo neodvojive stranice jednog novčića. Sa jedne strane tokom posete francuskog predsednika Emanuela Makrona potpisan je ugovor o nabavci nadzvučnih višenamenskih borbenih aviona Rafal, sa druge strane premijer Srbije je na konferenciji za medije promovisao sniženu cenu paštete. Postavlja se pitanje da li narodu kome je potrebna jeftina pašteta zaista trebaju i preskupi avioni i da li smo mogli te novce smislenije da potrošimo.
Na konferenciji za medije Predsednik Srbije rekao je da ugovor za 12 novih aviona iznosi 2,7 milijardi evra, i da će prva rata biti 421 milion evra. Ovo je verovatno finansijski gledano i najskuplji pojedinačni ugovor za nabavku nekog oružija u istoriji Srbije. I dok pojedini stručnjaci raspravljaju da li je nabavka mogla da prođe jeftinije ili su mogli drugi avioni da se nabave, u ovom tekstu bih voleo da se pozabavim time šta je sve moglo da bude kupljeno sa tim parama.
Potpuno sam svestan da nije primenjivo poređenje cene paštete, malina i drugih prehrambenih proizvoda sa cenom aviona. Ali uzmimo na primer cenu nekih drugih prevoznih sredstava, koja usput troše i manje goriva od ovih aviona. Prema procenama projektovanim u planu nabavke Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd, za 2.7 milijarde evra moglo bi da se nabavi 7700 običnih autobusa, 5400 trolejbusa ili 4500 zglobnih trolejbusa. Ova brojka je daleko veća od ukupnog broja vozila koje poseduje GSP a koji je u 2022. bio 1184.
Čak i ako uzmemo samo sredstva namenjena za prvu ratu i ona su sasvim dovoljna da se u potpunosti obnovi vozni park GSP-a. Za 420 miliona evra kolika će biti prva rata moguće je kupiti 140 novih 33 metarskih tramvaja. Sarajevo nabavlja nove Stadler tramvaje po ceni od oko 3 miliona evra po tramvaju.
Kad smo već na šinama pređimo sa tramvajskih na one malo šire železničke. Za 420 miliona moguće je kupiti 66 stadlert flirt standradnih vozova za prigradski i regionalni prevoz. Umesto što se gradska železnica raspada i izgleda kao set za snimanje horor filma, sa novim vozovima mogli bi da se uvedu novi redovni polasci i da se unapredi komfor ljudi koji svakodnevno koriste ovaj vid prevoza.
Nadzvučni avioni koji preleću naše nebo trebali bi valjda da omoguće miran san naše dece. A možda bi mirniji san i deca i roditelji imali ako bi im bili dostupni savremeni državni vrtići. Za novac planiran za 12 aviona moglo bi da se izgradi oko 1300 vrtića. Slična cena bi bila i za izgradnju socijalnog i javnog stanovanja, a zamislite da u Srbiji postoji preko 1000 novih zgrada ove namene, život mnogih ljudi bi postao dosta lakši, a i država bi imala mehanizam da ublži rast cena stanarine i stambeno siromaštvo.
Tokom prošle godine država i lokalne samouprave su za mere energetske efikasnosti za građane obezbedile oko 15 miliona evra, što je tačno 28 puta manje nego vrednost samo prve rate za kupovinu aviona. Kada bi ovaj novac bio uložen u energetsku sanaciju, energetsku efikasnost i prelazak na obnovljive izvore energije, za čas bi se rešio problem sveprisutnih oronulih fasada, manje energije bi se trošilo, a i računi za grejanje i hlađenje bi bili značajno manji.
Ovo su samo neki od primera kako je moguće utrošiti novac, a da se poveća kvalitet života građana. Niz bi mogao da se nastavi u nedogled jer smislenije je uložiti novac u izgradnju i unapređenje vodovoda, kanalizacije, sistema za preradu otpadnih voda, kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje itd nego u kupovinu aviona. Čak i kad smo kod aviona, u svetlu klimatskih promena, dok šume i deponije širom Srbije gore, možda je deo novca mogao da se izdvoji na kupovinu kanadera ili drugih sredstava za gašenje požara. Danas u Srbiji prema procenama organizacije Polekol preko milion i po ljudi stalno ili povremeno nema vodu za piće.
Odluka da se toliko para potroši na kupovinu vojnih aviona jasno pokazuje za šta je zainteresovana trenutna SNS/SPS vlast u Srbiji. Njih ne interesuje to što je u prevoz u kolapsu, što deca nemaju knjige, a dobar deo ljudi nema kanalizaciju ali ni pijaću vodu. Njih iteresuje samo kako da zadovolje stranu i domaću poslovnu i političku elitu kako bi što duže ostali na vlasti.
Sinoć sam nešto ranije otišao u krevet i ubrzo zaspao, negde oko pomoći iz sna me je prenuo prvo jedan pucanj, a zatim celi rafal. Trebalo mi je par sekundi da se osvestim šta se dešava i da sam u stanu, a ne na nekom ratištu, i da neko u blizini pušta vatromet.
Ovo bi ostao zaboravljeni incident da se slične stvari ne dešavaju gotovo svake večeri.
Nekada sam sa nestrpljenjem očekivao novu godinu, jer je to bilo gotovo jedino vreme u godini kada sam mogao da uživam u predivnom vatrometu. Ljubav prema vatrometu, toj složenoj igri nauke i umetnosti ostala je prisutna do danas, ali uz ogradu da je to ljubav prema velikom profi vatrometu.
S druge strane, u poslednjih par godina razvio sam animozitet prema lokalnim vatrometima koji se svakodnevno, nekada i više puta za noć spontano dešavaju.
I ovo je postala praksa gotovo svuda, bez obzira u kom gradu i delu grada da živite.
Vatrometima i drugim pirotehničkim sredstvima se proslavljaju rođendani, svadbe, krštenja i sve moguće proslave, puštaju se tokom koncerata, utakmica i njima se obeležavaju praznici.
Toliko se danas često puštaju da ponekad deluje da se koriste i bez posebnog razloga.
Iako bi svaki vatromet trebao da se prijavi policiji i vatrogasnoj jedinici, ovo se najčešće ne dešava.
Vatrometi bi trebali da se organizuju u kontrolisanim uslovima kako bi omogućili uživanje bez štetnih posledica. Nestručno rukovanje, često pijanih ljudi može voditi u katastrofu.
A širom sveta dešavale su se katastrofe usled pogrešnog korišćenja vatrometa, dolazilo je do izbijanja velikih požara, pogađanja drugih ljudi, brojnih povreda i smrtnih slučajeva.
Zakonom o javnom redu i miru navodi se da je paljenje pirotehničkih proizvoda koje narušavaju javni red i mir, kao i sigurnost građana kažnjivo zakonom.
Za ovo delo predviđena je novčana kazna između 50.000 i 100.000 dinara ili rad u javnom interesu od 40 do 120 časova.
Pošto ovo delo spada u prekršajna, nije moguće naći tačan broj ljudi koji su zbog vatrometa platili kaznu.
Osim moguće kazne pre puštanja vatrometa treba razmišljati i o drugim ljudima, ali i životinjama koje žive u gradu.
Mnogi ljudi a posebno deca plaše se vatrometa i eksplozija koje se dešavaju prilikom istog.
Nekim ljudima ovo pokreće sećanja na bombardovanje ili duga traumatična životna iskustva.
Mace i kuce koje žive u gradu posebno se plaše eksplozija vatrometa i svakodnevni vatromet njima je traumatično iskustvo.
Osim uticaja na ljude i životinje, vatrometi mogu da imaju i uticaj na životnu sredinu.
Ovaj uticaj nije previše veliki pa ipak može doprineti klimatskim promenama, uključujući ugljen-dioksid nastao sagorevanje, ali i zagađenju vazduha usled stvaranja ugljen-monoksid, azot-oksida, sumpor-dioksid i suspendovanih čestica.
A pojedini sastojci vatrometa kada padnu u vodu mogu da dovedu do zagađenja vode, a time i tla.
Da li ovo znači da treba da odustanemo od vatrometa i u svakodnevnom sivilu izgubimo i to malo boje.
Moj odgovor je NE. Ali umesto što se država i grad povlače iz organizacije novogodišnjih vatrometa i prepuštaju to privatnim licima i kompanijama, potrebno je da se ponovo preuzme kontrola.
Umesto što se grad Beograd pretvarao da neće biti vatrometa za doček nove 2024. godine i prepustio organizaciju vatrometa Beogradu na vodi i hiljadama privatnih lica, bolje bi bilo da je ova informacija pošteno komunicirana prema građanima.
Upotrebu vatrometa treba regulisati tako da se ona primenjuje u specijalnim prilikama i društvenim okolnostima kada je velikoj većini građana to prihvatljivo, a ne kada se pojedincima prohte.
Osim toga u svetu se već istražuju različiti metodi kako ostvariti efekat vatrometa bez pucnjave i negativnih posledica po životnu sredinu. Sve više se eksperimentiše i organizuju se bešumni vatrometi ili festivali svetla koji postižu sličan efekat bez nasilnih elemenata.
Radost gledanja prekrasnog vatrometa mora ostati dostupna svima, ali to je potrebno ograničiti na posebne prilike.
Jer i najlepši vatromet gubi draž ako se svakodnevno ponavlja, ipak nije svaki dan nova godina, a posebno ako se svakodnevno ponavlja u vidu pucnjave i par ispaljenih raketica koje jedva možete i da vidite ali vas zato probude iz sna.
Publikacija "O zelenoj ideji, i zelenim politikama" nudi pregled osnovnih zelenih vrednosti i politika, uz opis odnosa ovih politika sa drugim bliskim idejama. Dat je prikaz nekih od najvećih globalnih izazova današnjice i kako zelene politike mogu doprineti rešavanju ovih izazova. Publikacija nas zove da uskočimo u zečju rupu i otkrijemo čitav prostor neslućenih mogućnosti. Dekolonizujemo maštu. Održiv i pravedan svet tada postaje moguć.
Obično se na pomen zelene politike prvo pomisli na ekologiju i zaštitu životne sredine, koje predstavljaju važan, ali ipak samo deo šire zelene politike. Ekološka mudrost, zaštita životne sredine, borba protiv klimatskih promena, unapređenje biodiverziteta i geodiverziteta stub su zelene politike, ali bez socijalnih i ekonomskih aspekta jedan stub ne može biti održivi oslonac.
Svi ekološki problemi sa kojima se danas susrećemo produkt su društvenog uređenja baziranog na stalnoj eksploataciji rada i prirodnih resursa, vođenog ideologijom bezgraničnog rasta. Danas se susrećemo sa ekološkim problemima koji su veći nego bilo kada u istoriji, klimatske promene možda su i najveća pretnja sa kojom se do sada ljudsko društvo suočilo. Uprkos eksponencijalnom materijalnom rastu koji je trebao da donese opšte blagostanje, još uvek nije rešeno pitanje gladi u svetu, dok nejednakosti prete da postanu rekordne, gde mali broj najbogatijih poseduje većinu globalnog bogatstva.
Zelene politike vidimo kao potencijal za socio-ekološko-ekonomsku transformaciju društva tako da postane održivije sa manje društvenih razlika. Ostajanje unutar biofizičkih granica uz zadovoljavanje osnovih socio-ekonomskih potreba svih stanovnika na planeti osnov su zelene politike.
Da bi se ova transformacija desila potrebno je društveno organizovanje bazirano na vrednostima saradnje i podrške, umesto kompeticije i saplitanja. Saradnja i solidarnost jedna su od osnovnih vrednosti zelene politike i na takav način želimo da gradimo Centar za zelene politike ali i društvo u celosti.
Kako bi se svačiji glas čuo i kako bi svako mogao da učestvuje, demokratiju vidimo kao osnov društvenog organizovanja. Demokratiju vidimo mnogo šire od samih izbora koji jesu važni ali nisu i jedini oblik demokratije koji treba praktikovati. Želimo da demokratiju praktikujemo u komšiluku, na radnom mestu, u sportskom klubu i u svim drugim prostorima i institucijama.
Zelenu politiku vidimo kao način da se dođe do toga da se usluge i roba proizvode zarad zadovoljenja potreba svih članova društva, na ekološki prihvatljiv način, a ne isključivo zarad profita. Ovakav način proizvodnje doveo bi do uvećanja slobodnog vremena uz podelu poslova. Više slobodnog vremena doprinelo bi boljem psihičkom i fizičkom zdravlju svih, uz cvetanje različitosti i kreativnosti.
Društvo u kome su zelene politike dominantne je drušvo u kome je briga na prvom mestu a ne profit. To je društvo u kome se najviše cene one oblasti koje doprinose boljitku svih članova. To je društvo gde svi imaju dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, gde su kultura i sport neprofitni i dostupni svima, gde se obrazovanje ceni i dostupno je svima bez obzira na godine, pol, rasu i klasu itd. U našoj viziji zelenih politika mobilnost najšire moguće shvaćena mora biti omogućena svima, ali i održiva tako da ne ugrožava životnu sredinu i tuđe slobode.
Svesni smo da zelene politike nije moguće implementirati u samo jednom, gradu, regionu ili državi. Jer kao što reke ne poznaju granice tako ni problemi sa kojima se susrećemo nisu samo lokalni već je za njihovo prevazilaženje potrebna saradnja sa svima koji se bore za slične ciljeve i imaju sličnu viziju budućnosti. Zato su međunarodna saradnja i internacionalizam neophodani kako bi napravili globalno održivo društvo.
Na kraju kako bi do promene došlo i kako bi zelene politike postale realnost potrebno je udruženo delovanje različitih društvenih grupa od udruženja građana, pojedinaca, akademije, sindikata, strukovnih udruženja do političkih partija i svih onih koji veruju da možemo živeti mnogo bolje u društvu jednakosti koje je u skladu sa ekološkim granicama.
