Category: News

Mnoge roditelje dece koja idu u privatne vrtiće prošlog septembra sačekala je velika neprijatnost. Na početku školske godine javljeno im je iz uprave privatnih vrtića da će za boravak svojih mališana morati da izdvoje duplo, a u nekim slučajevima i tri puta više novca nego do tad. Za porodicu sa dvoje dece to je značilo da će morati da izdvoji između 200 i 300 evra. Kako smo došli u ovakvu situaciju?

Opšte je prihvaćeno da kvalitetno predškolsko vaspitanje i obrazovanje pozitivno utiče na razvoj deteta. To potvrđuju i naučna istraživanja koja pokazuju da je rano detinjstvo životni period najbržeg fizičkog, intelektualnog, emocionalnog i socijalnog razvoja, te da u to doba stečena iskustva i navike u značajnoj meri određuju rast i razvoj jednog pojedinca.

Uprkos značaju predškolskih ustanova za razvoj dece, nedostatak mesta u vrtićima predstavlja problem koji decenijama ostaje bez rešenja. U Srbiji je svega polovina dece upisana u vrtiće, dok se taj broj u Evropskoj uniji kreće između 85% i 100%. Kako bi se povećao obuhvat dece predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem, pojedine lokalne samouprave (prevashodno veći gradovi sa velikim prilivom stanovništva) uvele su mere subvencije boravka dece u privatnim predškolskim ustanovama.

Početak privatizacije predškolih ustanova

U Srbiji, u nadležnosti republičkog nivoa je pravni okvir za predškolsko vaspitanje, kojim su regulisani kriterijumi za kvalitet vrtića, dok je funkcionisanje, finansiranje i organizacija predškolskih ustanova u nadležnosti lokalnih samouprava, tj. opština i gradova. Svaka lokalna samouprava samostalno definiše ekonomsku cenu boravka dece u predškolskoj ustanovi. U Beogradu, a i u većini drugih gradova i opština, lokalna samouprava finansira 80% ekonomske cene boravka dece u državnim predškolskim ustanovama, dok ostatak fiansiraju roditelji.

Manjak mesta u državnim vrtićima je najizraženiji u Beogradu. Prošle godine se za oko 14.000 mesta prijavilo oko 20.000 dece. Rešenje za nedostatak kapaciteta u državnim predškolskim ustanovama lokalna samouprava je našla u uvođenju sistema vaučera, koji omogućavaju da se deca za koju nema mesta u državnim vrtićima upisuju u privatne uz subvenciju iz gradskog bužeta. Center for green politics publikovao je istraživanje u kome je upoređivao različite aspekte u poslovanju privatnih subvencionisanih vrtića i državnih vrtića.

Od uvođenja subvencija za privatne predškolske ustanove primetan je ogroman skok u broju privatnih vrtića. Naime, u odnosu na 2014. godinu broj vrtića se preko osam puta povećao. 

Ovolika ekspanzija pokazuje da je biti vlasnik privatnog vrtića od uvođenja sistema vaučera postao veoma lukrativan biznis. Samo po sebi ovo ne mora biti loša odluka, naručito ako se na ovaj način obezbeđuje kvalitetna predškolska usluga za decu. Međutim, naša analiza daje suprotne zaključke.

Roditelji plaćaju više

Glavni problem sa subvencijama za privatne vrtiće iz ugla roditelja je to što ne postoji ograničenje cena koju privatni subvencionisani vrtići mogu da naplaćuju. Državni vrtići roditelje koštaju oko 6000 dinara mesečno, a oko 22000 dinara plaća grad.

Kod subvencionisanih privatnih vrtića grad refundira roditeljima maksimalno 22.000 dinara, dok ostatak iznosa plaćaju roditelji. Privatnim vrtićima je data sloboda da odrede ukupnu cenu koja često prelazi 40.000 dinara. U ovakvom slučaju roditelji moraju da plate oko 18.000 dinara mesečno, odnosno tri puta više nego da je dete upisano u državni vrtić.

Takođe, roditelji u slučaju bolesti deteta i nedolaska u privatni vrtić plaćaju 550 dinara po danu, pa je to razlog da veliki broj dece dolazi u vrtić i kada je bolesno. U državnom vrtiću dani izostanka dece se ne naplaćuju uz lekarsku potvrdu ili rešenju o godišnjem odmoru, a bez tih dokumenata se toleriše izostanak do pet dana bez nadoknade.

Segregacija od malih nogu

U nekim privatnim predškolskim ustanovama postoje različiti paketi usluga, tzv. socijalni paket (roditelji plaćaju cenu približnu iznosu koji bi plaćali u državnim vrtićima) i „premijum“ paket (roditelji plaćaju cenu veću od iznosa koji bi plaćali u državnim vrtićima) u kojima je mnogo širi repertoar usluga. Pored toga, pravila ponašanja za decu koja imaju „premijum” paket su značajno fleksibilnija. Ovakva praksa podstiče segregaciju i klasno svrstavaju decu od najranijeg uzrasta, a uz to se daje primer da, ako imate više novca, ista pravila za vas ne važe.

Klasna segregacija je vidljiva i kada se pogleda obuhvat upisane dece koja dolaze iz najmarginalizovanijih porodica. Naime, u 2018. godini u Srbiji samo 10,5% dece iz najsiromašnijeg dela populacije je bilo upisano u predškolske ustanove, a kod dece iz romske populacije taj broj je bio još niži, samo 6%.

Privatni vrtići skuplji za budžet grada

Ukupni izdaci za predškolsko vaspitanje u Beogradu u 2022. godini iznosili su oko 21 milijardi dinara, odnosno skoro 180 miliona evra. Posle javnog saobraćaja, ovo je druga najveća stavka u budžetu Grada. Od uvođenja subvencija za boravak dece u privatnim vrtićima, iznos za subvencije je porastao sa 172 miliona dinara na 5 milijardi dinara.

Troškovi državnog vrtića po detetu su značajno manji. Iako bi na papiru trebalo da su cene iste, trošak Grada po detetu značajno se razlikuje. Na osnovu naše analize, došli smo do podatka da su u 2021. godini izdaci po detetu u državnim vrtićima bili za 38% manji nego subvencije u privatnim vrtićima.

Kvalitet predškolske usluge

Tokom rada na istraživanju jedna majka je podelila sa nama svoje loše iskustvo sa jednim beogradskim privatnim vrtićem, koji pripada lancu od nekoliko vrtića iste privatne predškolske ustanove.

Prezentacija i promocija vrtića je bila veoma dobra, pominjala se individualizacija u radu sa decom i Montesori sistem. Roditelji su videli odličan prostor, prezentovan im je jelovnik i dodatne aktivnosti, npr. učenje engleskog jezika od druge, a nemačkog od četvrte godine, gimnastika, muzičke aktivnosti i sl.

Od svega prezentovanog jedino su usluge higijene i ishrane bile u skladu sa očekivanjima roditelja na osnovu prezentacije. Kvalitet rada sa decom zavisio je isključivo od pojedinačnih vaspitačica koje su se veoma često smenjivale, tako da je, kako je vreme prolazilo, bio sve lošiji. U ovom vrtiću više se pažnje poklanja slici o kvalitetu jer su vaspitačice bile u obavezi da popunjavaju radne listove koji su deo dečjeg portfolija, ukoliko deca to nisu uradila. Inače, sadržaj portfolija u ovom vrtiću čine uglavnom šabloni koje vaspitačice seku, a deca ih lepe na odgovarajuće mesto. U realnosti, kvalitet rada je znatno lošiji od onoga kako je predstavljen na papiru.

Iako prosvetna inspekcija, koja je zadužena za praćenje zakonitosti rada, dolazi u privatne vrtiće, ne postoji stvarna kontrola kvaliteta rada privatnih vrtića. Do sada u Beogradu nijedna privatna predškolska ustanova nije vrednovana od strane spoljašnjih evaluatora Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Radni uslovi u privatnim i državnim vrtićima

Jedna od ušteda koje privatni vrtići ostvaruju u odnosu na državne je visina novčanih sredstava koje izdvajaju za radne uslove svojih zaposlenih.

Radno vreme zaposlenog u ustanovi regulisano je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kroz četrdesetočasovnu radnu nedelju. Od toga 30 sati je predviđeno za neposredni vaspitno-obrazovni rad sa decom u predškolskoj ustanovi, a ostatak radnog vremena za pripremu, vođenje dokumentacije, stručno usavršavanje i druge poslove.

Neposredni rad se decom u privatnim vrtićima često prelazi zakonsku normu, naročito kada je neko od drugih vaspitača odsutan, radi se bez pauze, tj. sa decom se provodi osam sati i više, ali se ne dobija nadoknada za prekovremeni rad u novcu, niti u vidu slobodnih dana. Vreme namenjeno za pripremu za rad vaspitači u državnim vrtićima provode uglavnom kod kuće, dok je u privatnim vrtićima vaspitačica najčešće u obavezi da celokupno radno vreme provodi u ustanovi.

Najčešće je plata veća u državnom vrtiću, s tim da postoje i privatni vrtići koji plaćaju osoblje više nego u državnim ustanovama. Zdravstveno osiguranje nije uvek obezbeđeno, pa je odlazak na bolovanje skoro nemoguć, odnosno zaposleni se podstiču da u slučaju lakših bolesti (prehlada i slično) koriste slobodne dane.

Graditi nove državne vrtiće

Na osnovu svega navedenog, jasno je da su državni vrtići u prednosti u svim kategorijama. S jedne strane, privatne predškolske ustanove skuplje su i za roditelje i za grad, a s druge strane obezbeđuju niži kvalitet usluga. Pored toga, kako bi privatni vlasnici ostvarili što veći profit, plate i uslovi rada u privatnim vrtićima su u većini privatnih vrtića lošiji. Subvencionisanje privatnih vrtića jedino dovodi do toga da u Beogradu danas nastaju lanci privatnih vrtića.

Ono što bi predstavljalo dugoročno rešenje za ovaj problem jeste izgradnja novih državnih vrtića. U publikaciji „Predškolsko vaspitanje i obrazovanje u Republici Srbiji“ ističemo da kada bi grad počeo da gradi 12.000 novih mesta u periodu od 10 godina, zbog jeftinijih operativnih troškova, uštedeo bi preko 2 milijarde dinara, a roditelji ne bi morali da brinu da li će njihovo dete biti upisano u vrtić i koliko će morati da plate.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina

Država Srbija na predškolsko obrazovanje troši samo 0,65% BDP-a. Tek 50% dece je u Srbiji obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem

• Država ne prati adekvatno kvalitet rada vrtića što vrlo često dovodi do toga da sva deca nemaju jednake mogućnosti za učenje i razvijanje
• Posao vaspitačica i vaspitača u vrtićima je često nesiguran, loše plaćen i postoji velika preopterećenost jer se rad odvija u velikim grupama

Grad Beograd treba da obezbedi vrtić svakom detetu. Samo prošle godine se za 14 000 mesta u vrtićima prijavilo 20 000 dece. Vrtić treba deci da pruži prostor za istraživanje i učenje, ali u državnim vrtićima se zbog prebukiranosti to ne postiže. Sa druge strane u privatnim vrtićima svaki program zahteva dodatne novčane izdatke od roditelja.

• Umesto subvencionisanja privatnih vrtića grad treba da ulaže u obnavljanje i izgradnju novih državnih vrtića koji su dostupni svima.
• Grad mora da prati kvalitet rada vrtića tako da on bude jednak i zadovoljavajući u svakom vrtiću
• Plata zaposlenih koji brinu o našoj deci u vrtićima treba da iznosi bar prosečnu zaradu u Srbiji a ne minimalac

Svako ko brine o našoj deci treba da radi u dostojanstvenim i normalnim uslovim. Svaki prostor za decu mora da bude siguran i opremljen. Nijedan roditelj ne treba da strahuje da li svom detetu može da priušti vrtić, jer:

Svako dete ima pravo na vrtić u kojem ima jednake mogućnosti da istražuje, raste i razvija se.

Obično se na pomen zelene politike prvo pomisli na ekologiju i zaštitu životne sredine, koje predstavljaju važan, ali ipak samo deo šire zelene politike. Ekološka mudrost, zaštita životne sredine, borba protiv klimatskih promena, unapređenje biodiverziteta i geodiverziteta stub su zelene politike, ali bez socijalnih i ekonomskih aspekta jedan stub ne može biti održivi oslonac.

Svi ekološki problemi sa kojima se danas susrećemo produkt su društvenog uređenja baziranog na stalnoj eksploataciji rada i prirodnih resursa, vođenog ideologijom bezgraničnog rasta. Danas se susrećemo sa ekološkim problemima koji su veći nego bilo kada u istoriji, klimatske promene možda su i najveća pretnja sa kojom se do sada ljudsko društvo suočilo. Uprkos eksponencijalnom materijalnom rastu koji je trebao da donese opšte blagostanje, još uvek nije rešeno pitanje gladi u svetu, dok nejednakosti prete da postanu rekordne, gde mali broj najbogatijih poseduje većinu globalnog bogatstva.

Zelene politike vidimo kao potencijal za socio-ekološko-ekonomsku transformaciju društva tako da postane održivije sa manje društvenih razlika. Ostajanje unutar biofizičkih granica uz zadovoljavanje osnovih socio-ekonomskih potreba svih stanovnika na planeti osnov su zelene politike.

Da bi se ova transformacija desila potrebno je društveno organizovanje bazirano na vrednostima saradnje i podrške, umesto kompeticije i saplitanja. Saradnja i solidarnost jedna su od osnovnih vrednosti zelene politike i na takav način želimo da gradimo Centar za zelene politike ali i društvo u celosti.

Kako bi se svačiji glas čuo i kako bi svako mogao da učestvuje, demokratiju vidimo kao osnov društvenog organizovanja. Demokratiju vidimo mnogo šire od samih izbora koji jesu važni ali nisu i jedini oblik demokratije koji treba praktikovati. Želimo da demokratiju praktikujemo u komšiluku, na radnom mestu, u sportskom klubu i u svim drugim prostorima i institucijama.

Zelenu politiku vidimo kao način da se dođe do toga da se usluge i roba proizvode zarad zadovoljenja potreba svih članova društva, na ekološki prihvatljiv način, a ne isključivo zarad profita. Ovakav način proizvodnje doveo bi do uvećanja slobodnog vremena uz podelu poslova. Više slobodnog vremena doprinelo bi boljem psihičkom i fizičkom zdravlju svih, uz cvetanje različitosti i kreativnosti.

Društvo u kome su zelene politike dominantne je drušvo u kome je briga na prvom mestu a ne profit. To je društvo u kome se najviše cene one oblasti koje doprinose boljitku svih članova. To je društvo gde svi imaju dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, gde su kultura i sport neprofitni i dostupni svima, gde se obrazovanje ceni i dostupno je svima bez obzira na godine, pol, rasu i klasu itd. U našoj viziji zelenih politika mobilnost najšire moguće shvaćena mora biti omogućena svima, ali i održiva tako da ne ugrožava životnu sredinu i tuđe slobode. 

Svesni smo da zelene politike nije moguće implementirati u samo jednom, gradu, regionu ili državi. Jer kao što reke ne poznaju granice tako ni problemi sa kojima se susrećemo nisu samo lokalni već je za njihovo prevazilaženje potrebna saradnja sa svima koji se bore za slične ciljeve i imaju sličnu viziju budućnosti. Zato su međunarodna saradnja i internacionalizam neophodani kako bi napravili globalno održivo društvo.

Na kraju kako bi do promene došlo i kako bi zelene politike postale realnost potrebno je udruženo delovanje različitih društvenih grupa od udruženja građana, pojedinaca, akademije, sindikata, strukovnih udruženja do političkih partija i svih onih koji veruju da možemo živeti mnogo bolje u društvu jednakosti koje je u skladu sa ekološkim granicama.

U Srbiji dno nikako nije apsolutna kategorija, čim ga dotaknete, ono se pomeri dublje. Takva je situacija i sa kvalitetom vazduha. Taman kada pomislite da ne može da bude zagađeniji dođe zima i pokaže da može. Ovo potvrđuje i sveže objavljeni izveštaj o kvalitetu vazduha za 2021. godinu, iza kojeg stoji Agencija za zaštitu životne sredine.

Pre nego što krenemo sa analizom podataka iz Godišnjeg izveštaja o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji za 2021. godinu vredi napomenuti da ovaj izveštaj dobijamo nakon više od jedanaest meseci čekanja. Tako da građanji tek sada mogu da saznaju nešto više o kvalitetu vazduha koji su udisali pre više od godinu dana.

Izvori zagađenja i generalni kvalitet vazduha u Srbiji

Zakon o zaštiti vazduha i Uredba o određivanju zona i aglomeracija propisuju da se na teritoriji Republike Srbije kvalitet vazduha meri u tri zone i osam aglomeracija. Isti zakon prema nivou zagađenosti određuje tri kategorije: prva kategorija – čist ili neznatno zagađen vazduh; druga kategorija – umereno zagađen i treća kategorija – prekomerno zagađen vazduh gde su prekoračene granične vrednosti za jednu ili više zagađujućih materija.

Već ovde dolazimo do malog paradoksa, a to je da je u svih osam aglomeracija vazduh bio treće kategorije dok je u zonama Srbije i Vojvodine koje obuhvataju i ove aglomeracije kvalitet vazduha bio prve kategorije. Razlog ovom neslaganju je taj što Agencija za zaštitu životne sredine ukoliko nema mernih stanica i dostupnih podataka računa da je vazduh prve kategorije, dok je realnost radikalno drugačija. Gotovo na svakom mernom mestu gde se meri dovoljan broj zagađivača registrovano je prekoračenje zagađenja.

Kvalitet vazduha u svih osam gradskih aglomeracija pokazuje tendenciju pogoršanja kako vreme prolazi da bi u 2021. godini došli do toga da je vazduh svuda treće kategorije. Ovaj podatak pokazuje da se ne radi ni blizu dovoljno kako bi se unapredio kvalitet vazduha, već suprotno tome vazduh postaje sve zagađeniji kako vreme prolazi.

Kao glavni izvori zagađenja navedeni su za sumporove okside – energetika, za azotove okside – energetika i saobraćaj, a za suspendovane čestice – toplane snage manje od 50 MW i individualno grejanje. Prema podacima iz izveštaja tokom 2021. godine značajno se povećao udeo emisija suspendovanih čestica iz individualnog grejanja u odnosu na 2020. godinu ali razlozi nisu navedeni pa ostaje nepoznato šta je moglo da dovede do skoka od oko 15% iz ovog izvora uz smanjenje udela emisija iz svih drugih izvora.

Ukoliko se uzme u obzir ovaj podatak o izvorima emisija zagađenja onda mere poput subvencionisanja kupovine hibridnih i električnih automobila izgledaju još promašenijim jer prema izveštaju tek 5% emisija suspendovanih čestica dolazi iz drumskog saobraćaja. Uprkos tome Ministarstvo zaštite životne sredine odobrilo je dodatna sredstva za subvencije za električna i hibridna vozila. Prvobitno je bilo odobreno 150 miliona dinara, a pre par nedelja su odobrena dodatna sredstva.

Stanje kvaliteta vazduha po gradovima

Valjevo je ostalo ubedljivi šampion zagađenog vazduha i tokom 2021. godine. Kvalitet vazduha ne samo da je bio loš već je postao još gori, pa je za razliku od 145 dana sa prekomernim dnevnim zagađenjenjem PM10 česticama tokom 2020. godine, Valjevo sada stiglo do rekordnih 174 dana. Dok je maksimalna dnevna vrednost išla do 317 µg/m³, što je preko šest puta više od dnevne dozvoljene vrednosti.

Osim Valjeva vazduh je preko sto dana bio zagađen suspendovanim česticama i u Novom Pazaru 151 dana, Zaječaru 140 dana, Smederevu 146 dana, Popovcu 128 dana, Kosjeriću 102 dana. Svega na par mesta je broj dana sa prekomernim zagađenjem PM10 čestica bio manji od maksimuma koji propisuje zakon o kvalitetu vazduha. Prekoračenje dnevnih graničnih vrednosti zagađenja detektovano je na svim mernim stanicama, a na većini je ono bilo preko 35 dana godišnje što prema Uredbi o uslovima za monitoring i zahtevima kvaliteta vazduha definiše zagađen vazduh. Ovi podaci još jednom potvrđuju da su suspendovane čestice PM10 i PM2.5 najznačajniji zagađivač vazduha u Srbiji.

Osim suspendovanim česticama vazduh je na pojedinim lokacijama zagađen i sumporovim ili azotovim oksidima. Naše termoelektrane najveći su emiteri sumporovih oksida, a nakon njih na red dolazi industrija pre svega vezana za topljenje metala. Tako i ove godine Bor ostaje crna tačka Srbije kada je u pitanju zagađenje sumpor-dioksidom, gde je na jednoj stanici došlo 19 puta do prekoračenja dnevnih vrednosti i 156 puta satnih vrednosti. Novi sistem za odsumporavanje delimično je doprineo da se smanji zagađenje vazduha u Boru, a očekuje se da će se modernizaciom topionice kvalitet vazduha dodatno popraviti. Ipak ostaje pitanje u kojim kapacitetima će modernizovana topionica raditi jer ukoliko se proizvodnja značajno poveća doći će i do povećanja zagađenja.

Dok zagađenje sumpor-dioksidom uglavnom dolazi iz energetike i industrije, zagađenje azot-dioksidom uglavnom je uzrokrovano drumskim saobraćajem i energetikom. Merna stanica u Beogradu u ulici Despota Stefana tokom 2021. godine zabeležila je prekoračenje godišnjih dozvoljenih vrednosti, 33 dana sa prekoračenjem dnevnih vrednosti i čak 178 prekoračenja satnih vrednosti, što je značano lošije u odnosu na 2020. godinu.

Osim uobičajnih zagađivača pojedina mesta su bila barem na dnevnom nivou zagađena i teškim metalima, poput olova, arsena, kadmijuma. Takođe je došlo do prekoračenja dozvoljenih vrednosti benzo(a)pirena na više mesta. Zagađenje se obično vezuje za hladniji deo godine ali ono je prisutno i tokom toplijih dana kada dominira zagađenje prizemnim ozonom. Tokom 2021. godine, prekoračenja maksimalne osmosatne vrednosti, 120 μg/m³, zabeležena su na većini stanica.

Zbirno gledano podaci iz Izveštaja pokazuju da kvalitet vazduha u Srbiji tokom 2021. godine nije bio bolji nego prethodnih godina, već nasuprot na većini mernih stanica detektovani su viši nivoi zagađenja.

Beograde, Beograde i tvoje su zagađene ulice

Na jednom od gostovanja na televiziji gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić izjavio je da ne zna zašto je vazduh sada zagađen a poslednje četri godine nije bio zagađen. Izgleda da gradonačelnik ne živi u istoj realnosti kao i građani Beograda koji se već godinama žale na zagađenje vazduha. Pa čak i da ne veruje građanima gradonačelnik bi trebao da veruje vladinim agencijama kada objave izveštaje koji kažu da je vazduh u Beogradu u zadnjih pet godina zagađen.

Vazduh je u Beogradu tokom 2021. godine u 33% vremena bio zagađen, dok je 67% vremena bio nezagađen. Budući da je nemoguće tokom zagađenog dela godine zadržati dah, građani Beograda su osuđeni da trećinu vremena udišu vazduh koji doprinosi narušavanju njihovog zdravlja.

U tih 67% nezagađenog vazduha spada i onaj sa klasifikacijom „prihvatljiv“, kakav je bio polovinom tog perioda. Predstavljanjem prihvatljivog vazduha kao čistog vrši se jedna opasna normalizacija i umanjivanje problema, jer prihvatljivo nikako ne može da bude sinonim za čisto. Prihvatljivo može biti samo prelazno rešenje ka nečemu boljem i nikako ne sme da postane novo normalno.

Deluje da su se autori izveštaja o kvalitetu vazduha potrudili da nam na vizuelnom nivou učine zagađenje prihvatljivijim i da tako normalizuju stanje i nateraju nas da se pomirimo sa životom u kome je trećinu vremena vazduh zagađen. Na grafiku ispod su predstavljene pitice sa procentom zagađenog i nezagađenog vazduha na različitim mernim mestima u Beogradu. Ovakav način prikazivanja zagađenja vazduha je problematičan jer neupućenom oku može da deluje da je super što je zeleni deo uglavnom veći. A istina je da crveni deo uopšte ne bi trebao da se pojavljuje, i da je odgovornost vlasti da građani stalno dišu čist vazduh, a ne samo u 41% vremena kao što je slučaj u Velikim Crljenima nadomak Lazarevca.

Na kraju Izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji za 2021. godinu nije doneo ništa radikalno novo samo je potvrdio ono što građani odavno znaju, a to je da je vazduh gotovo svuda zagađen. Sada ostaje da se vidi zašto mere koje bi trebalo da se preduzmu izostaju ili ne daju rezultata i koji je dugoročni plan za unapređenje kvaliteta vazduha.

Predrag Momčilović

Tekst je orginalno objavljen na portalu Mašina.