Dok u prepunom autobusu stojim licem okrenut prema prozoru, osećam da su se putnici iza mene uskomešali i da se nešto dešava. Nekako uspevam da se okrenem i perifernim vidom primetim da je u autobus ušla kontrola. Brzo vadim telefon iz džepa kako bih pre nego što dođu do mene poslao poruku i time obezbedio sebi mirniji nastavak puta. Kako se kontrola približava, vidim ljude koji se kreću ka vratima u pokušaju da izbegnu kaznu koja ih očekuje. Sećam se koliko sam puta bio u sličnoj situaciji i koliko je stresno kada se na svakoj stanici osvrćete i gledate da li je ušla kontrola, a sve bi moglo da bude drugačije kada bi javni prevoz bio besplatan za putnike.
Samo što nismo stigli na stanicu, a dva komunalna policajca okomili su se na jednu devoku koja nije imala kartu. Džaba njeno objašnjenje da je prva godina fakulteta i da je tek pre par nedelje došla iz Vranja u Beograd, komunalni milicioneri pod smešnim nazivom Beli ostaju uporni da joj napišu kaznu. Voleo bih da vidim da li bi tako uporni bili i da napišu kaznu ovom ćelavom rmpaliji koji stoji pored mene. Nas dvojicu kontrola ignoriše i kreću ka Romima koji su do malopre svirali i pevali, a sad izlaze iz autobusa trenutak pre nego što im kontrola priđe.
Ranjive grupe poput mladih, žena, Roma i svih drugih koji se ne uklapaju u standard modernog društva prvi su na udaru u javnom prevozu, pa bi njima najviše i značilo kada bi se uveo sistem besplatnog javnog prevoza za putnike. Ta mlada devojka koja je tek došla da studira najverovatnije je izdržavano lice i za nju bi u svakom sistemu javni prevoz trebalo da bude besplatan. Besplatnim javnim prevozom ova devojka bi se lakše odvezla do fakulteta, ali i do različitih kulturnih dešavanja koja su naizgled otvorena, ali da bi ste došli do njih morate platiti, makar u vidu karte za javni prevoz da biste do tog događaja i stigli.
Sa besplatnim javnim prevozom za putnike, ta devojka bi lakše mogla da poseti prijatelje koji zbog cene stanarine sve češće moraju da iznajmljuju stanove na periferiji grada, gde je jedino moguće stići automobilom ili javnim prevozom. Nemogućnost mobilnosti dovodi do sve veće usamljenosti kako starih, tako i mladih i postaje sve veća boljka savremenog doba.
Kontrola nastavlja da ispituje nekog starijeg čoveka, koji ulazi u raspravu sa njima, i čitava situacija me podseća na scenu od pre par meseci kada je rasprava sa kontrolorom umalo prerasla u fizički sukob. A novine su prepune priča kako je sa jedne ili druge strane imaginarne karte za javni prevoz izbilo nasilje koje se često završavalo šamarima ili pesnicama. Različite studije kažu da bi uvođenje sistema besplatnog javnog prevoza za putnike povoljno uticalo na smanjenje nasilja u javnom prevozu, a verovatno bi i putnici bili rasterećeniji.
Deka sa torbama na drugom kraju autobusa pokazuje svoju legitimaciju za besplatni javni prevoz, penzioneri su jedna od retkih kategorija koja ima tu legitimaciju, mada bi bilo logično da je prevoz besplatan i za sve one koji idu u neku školu ili na fakultet, za sve koji ne mogu da rade ili su iz bilo kog razloga nezaposleni. Umesto što se birokratski komplikuje i nezaposlenima traži izvod iz biroa kako bi dobili smanjenje cene karte, bilo bi svima mnogo lakše kada bi im se omogućio besplatni prevoz. U situaciji kada ste nezaposleni i kada morate da idete od mesta do mesta i tražite posao i tih 1.000 dinara, koliko trenutno košta mesečna karta, je previše.
U Bulevaru Despota Stefana ulazimo u žutu traku u kojoj vozila javnog prevoza imaju prioritet i kroz prozor vidim automobile koji ostaju načičkani u redu iza nas. Besplatni javni prevoz, zajedno sa više žutih traka, boljim linijama, tačnijim polascima i drugim unapređenjima mogao bi da predstavlja i formulu kako da bar deo ljudi iz automobila pređe u javni prevoz. A više ljudi u javnom prevozu znači i manje gužve na putevima, manje zagađenja vazduha, manje saobraćajnih nezgoda, manje buke i, naposletku, više prostora za pešake i bicikliste. Ali da bi se tako nešto desilo, potrebno je javni prevoz učiniti privlačnim, a ne prevozom „za gubitnike”, gde te sa reklame u samom prevozu podsećaju da završiš auto-školu i pređeš u automobil.
Da me čuje neko sad od putnika u prevozu kako pričam o mogućem besplatnom javnom prevozu, verovatno bi rekli: šta lupetaš, to nigde ne postoji!? A zapravo više gradova je uvelo ovakav sistem i, gle čuda, nisu propali – čak je prevoz postao još bolji, a građani zadovoljniji. Pionir besplatnog javnog prevoza za stanovnike je svakako Talin, glavni grad Estonije. Oni su još pre više od deset godina uveli ovaj sistem i različite studije kažu da napredak postoji, iako je COVID bio poguban za javni prevoz širom sveta i da se broj putnika tek sad vraća na period pre pandemije.
Luksemburg je postao prva država sa potpuno besplatnim javnim prevozom za sve, bilo da su to stanovnici države ili turisti. A to su uradili kako bi barem malo smanjili zavisnost od automobila. Postoji preko 100 gradova širom sveta koji su uveli besplatni javni prevoz za putnike, pa čak i Jagodina ima nešto slično, mada za svega par linija. Neki veliki gradovi poput Sao Paola eksperimentišu tako što uvode besplatni javni prevoz pojedinim danima. Skoplje je ovu meru uvodilo u trenucima velike zagađenosti vazduha, što je situacija više nego poznata stanovnicima Beograda i drugih gradova širom Srbije.
Već vidim kako bi mi baka koja sedi nasuprot mene rekla kako ne postoji ništa besplatno i kako sve mora da se plati. Delimično bi i bila u pravu, jer naravno da funkcionisanje besplatnog javnog prevoza mora neko da plati. Ali ko bi to bio, ako nisu putnici?
U svim velikim gradovima javni prevoz je manje ili više subvencionisan i plaćaju ga svi kroz poreze i druge dažbine. Kao što svi stanari zgrade plaćaju za održavanje lifta, a ne koriste ga svi jednako, tako bi javni prevoz mogao da funkcioniše. Od naplate karata je 2023. godine pokriveno manje od 20% troškova funkcionisanja javnog prevoza u Beogradu. Ostatak pokriva grad Beograd iz svog budžeta.
U Beogradu je već godinama široko rasprostranjeno takozvano „švercovanje” ili neplaćanje karte za javni prevoz. Ova pojava česta je u svim gradovima koji imaju javni prevoz, a prema izjavi gradonačelnika Beograda iz 2022. godine, broj ljudi koji plaća javni prevoz ne prelazi 15-20%. Neplaćanje javnog gradskog prevoza odraz je revolta građana različitim faktorima – od cene karte, kvaliteta prevoza, opšte nemaštine, do nezadovoljstva celokupnim sistemom, ali i zbog odsustva osećaja za to da javni prevoz „mora da se plati”. Ovakva pozicija Beograda, gde mali broj građana plaća javni prevoz, možda predstavlja dobru polaznu tačku da se pređe na potpuno javno subvencionisani prevoz, koji bi bio besplatan za sve kategorije građana.
Ukoliko bi se uveo sistem da poslodavci moraju namenski da uplate novac za svakog zaposlenog u fonda za javni prevoz, u tom fondu bi moglo da se skupi između 130 i 180 miliona evra, što je daleko više od onoga što se danas dobije naplatom karata (oko 50 miliona evra prema podacima za 2023. godinu). Ako bi se deo finansiranja pribavio i kroz naknade od parkiranja ili taksi za gužve, moglo bi se skupiti dovoljno novca da grad manje subvencioniše javni transport, a da on bude besplatan i kvalitetniji kroz ulaganja u nova vozila i optimizaciju sistema. Sve ovo su argumenti koji se nalaze u publikaciji „Perspektive besplatnog javnog prevoza u Beogradu” koju je objavio Centar za zelene politike.
Polako se približavam svojoj stanici i već razmišljam kako bih brže stigao na odredište da sam išao biciklom; još ne bih platio kartu. Jedna od bojazni koja postoji u vezi sa ovom temom – da bi uvođenje besplatnog javnog prevoza za putnike uticalo da ljudi manje pešače ili voze biciklu i ne predstavlja realan problem jer je broj biciklista u Beogradu dosta mali, dok broj putovanja koja se obave javnim prevozom ide preko 45% i besplatni prevoz bi olakšao život velikog broja ljudi.
Dok na stanici gledam sistem linija javnog prevoza, još jednom se podsećam kako je javni prevoz jedan od najkompleksnijih sistema u gradu. Farbanje autobusa iz „soc crvenog” u „nemanjićko plavo” neće rešiti probleme javnog prevoza. Takav sistem se ne popravlja nijednim magičnim rešenjem, pa bilo ono i besplatni javni prevoz, ali ovaj predlog može da ga učini barem malo boljim, a u kombinaciji sa drugim rešenjima moguće je dugoročno unaprediti kvalitet javnog prevoza.
Autor: Predrag Momčilović
Dizajn: Jelena Jaćimović
Tekst je orginalno objavljen na sajtu Oblakoder