Pravedna tranzicija u Srbiji: između otpora, korupcije i novih šansi – razgovor sa Biljanom Đorđević

Bilo je nekako logično da je zamolimo za razgovor o zelenim politikama u aktuelnom političkom trenutku u Srbiji. Govorila je o pravednoj zelenoj tranziciji, rešenju problema energetske zavisnosti i o planovima partije čija je kopredsednica – Zeleno-levog fronta (ZLF).

Kao i njena skupštinska obraćanja, odgovori koje nam je ponudila, pre svega, stvaraju utisak da pred sobom imamo osobu koja zna šta govori. Umesto uvijenih rešenja i floskula, dobili smo precizne analize problema i konkretna i hrabra rešenja.

Ekonomska tranzicija, započeta pre više od 30 godina, dovela je do toga da su mnogi ostali bez posla i da im se kvalitet života pogoršao. Moglo bi se, čak, reći da kod nas postoji strah od samog pojma „tranzicija”. Postoje li načini da se osigura da zelena i energetska tranzicija ne pođu takvim putem? Kako da energetska i zelena tranzicija ne dovedu do velikog broja tranzicionih gubitnika?

Biljana Đorđević: Pojam tranzicije kod nas je zaista kontaminiran iskustvom tranzicije iz komunizma u kapitalizam, koja je praćena brojnim gubitnicima tranzicije koji su ostali bez posla. To je politički upotrebljavano i zloupotrebljavano, između ostalog, i od sadašnjeg režima jer je na toj priči i navodnoj borbi protiv korupcije došao na vlast, a ovu ekonomsku tranziciju su nastavili da sprovode privatizacijama i ekstrakcijom profita iz naših javnih, prirodnih i kulturnih dobara za račun nove ekonomsko-političke kaste.

Zbog svega ovoga priča o novoj, zelenoj tranziciji, unapred se dočekuje na nož. Nije moguće da ne bude tranzicionih gubitnika tokom energetske i zelene tranzicije, ali je moguće anticipirati ko i šta tu gubi i pripremiti sigurnosnu mrežu za te ljude, od njihove prekvalifikacije, stvaranja novih poslova i olakšica za promenjen način života.

Da bi jedno društvo to uopšte moglo da radi, najpre građani moraju da uspostave konsenzus da to žele i da je to nužno, a njima se politički mora upravljati od strane onih kojima je stalo do očuvanja planete i životne sredine, odnosno do društvene pravde – ako to nemamo, tranziciju će zloupotrebiti elite na vlasti zarad profita, a kao rezultat imaćemo otpor prema energetskoj tranziciji od ljudi koji u odbrani svog načina života mogu da odu tako daleko da odbijaju da poveruju u naučne činjenice o tome zašto nam je zelena tranzicija uopšte potrebna.

Konkretnije: potrebna nam je transparentna demokratska debata o energetici i kampanja o podizanju svesti javnosti, bez prikrivanja informacija od građana. Potrebno je odrediti datum za prestanak korišćenja fosilnih goriva i planiranje investicionih projekata, i aktivnosti koje moraju da se sprovode da bismo do toga došli. Moramo razviti različite energetske scenarije – kad zatvorimo termoelektranu na ugalj, moramo znati čime je zamenjujemo i tako dalje.

U cilju izbegavanja sankcija i očuvanja energetske nezavisnosti, predlagali ste nacionalizaciju NIS-a. Šta bi nacionalizacija donela? Kakvi su vaši stavovi po pitanju nacionalizacije i drugih sfera energetskog sektora?

Sa tim predlogom Zeleno-levi front je izašao u januaru 2025. godine, kada je postalo jasno da je samo pitanje trenutka kada će SAD uvesti sankcije NIS-u. Pored toga što je to bila poruka i SAD-a – da Rusi moraju izaći iz vlasništva u NIS-u – ZLF je smatrao da Srbija mora da povrati vlasništvo nad strateški važnom kompanijom kao što je NIS. Ako kontrolu nad svojim naftnim kompanijama mogu imati Austrija, Slovenija, Portugalija, Grčka, Poljska, Mađarska, Norveška ili Finska, to onda može i Srbija. Ovo je javni resurs i treba da služi u javnom interesu, a ne da bude moneta za kupovinu inostrane podrške kako bi se opstalo na vlasti.

Mi smo sada žrtva baš tog narativa iz tranzicije, prema kojem je komunizam bio zao, pa je onda i državna imovina nešto loše, a tako je i nacionalizacija najgore moguće rešenje. Posebno je opasno to što su zbog nezapamćene zloupotrebe države od strane partija na vlasti, ali posebno Srpske napredne stranke, i građani počeli da izjednačavaju državu i SNS (jer SNS to uspešno sam radi), pa tako predlog o nacionalizaciji preispituju sa stanovišta naprednjačkih kadrova koji bi, kao i većinu javnih preduzeća, i takav državni NIS vodili katastrofalno. Ali, taj scenario nam ne dozvoljava da mislimo izvan SNS-a i toga da ćemo ih jednom smeniti, a da su država i njeni građani, pa i njihova dobra, nešto trajnije što za buduće generacije treba da sačuvamo.

Pre nekoliko godina predložili ste uvođenje poreza na ekstraprofit za energetske kompanije koje posluju u Srbiji. Šta bi se postiglo tom merom?

NIS-om smo se bavili i 2022. kada smo kao novi poslanici predali predlog Zakona o vanrednom kriznom porezu na dobit pravnih lica, što su uradile sve zemlje EU, a kako bi se oporezovali ratni profiteri, koji su se bogatili zbog rata u Ukrajini. To je već tada mogao da bude način generisanja novih prihoda, koji su se mogli iskoristiti za otkup vlasničkog udela u NIS-u, iako je konkretno naš cilj bio uspostavljanje pravedne poreske politike i pronalaženje novih izvora finansiranja u uslovima energetske i socijalne krize, i njihove pravedne redistribucije.

Problem koji je pogodio kako Srbiju tako i Evropu bio je rast cena energenata i osiromašivanje građana. Adekvatno nošenje sa ovim problemom zahtevalo je vanredne javne rashode, koji se moraju finansirati nekim novim javnim prihodima. To je bio vanredni krizni porez sa ciljem da se oporezuju pravna lica čija je uprosečena četvorogodišnja dobit uvećana za 20%, a koji se bave delatnostima, ili čiji dominantni prihod proizlazi iz bavljenja delatnostima koje su u vezi sa energentima ili ratom, ali i trgovinom oružjem odnosno kockom i klađenjem. Stopa vanrednog kriznog poreza za ekstradobit, koju smo predvideli, bila je 39%, mimo redovnog poreskog opterećenja poreza za dobit, koje je kod nas po stopi od 15%, a to znači da bi na ekstradobit plaćali porez po zbirnoj stopi od 54%.

Konkretno, tada se NIS obogatio, a mi smo kao građani maltene i kreditirali NIS jer su građani, bez obzira na uvoz jeftinije ruske nafte, plaćali najskuplje cene benzina i dizela na pumpama dok je NIS upetostručio svoju dobit.

Srbija je skoro ukinula moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana i sve češće čujemo stavove da je nuklearna energija neizbežna. Kako vi to vidite?

Zeleno-levi front je na Kongresu iz decembra 2024. godine usvojio Deklaraciju za zdravu životnu sredinu, održivu energetiku, klimatsku pravdu i održivo upravljanje prirodnim dobrima, u kojoj smo poručili da „nuklearna energija ne sme biti deo naše energetske tranzicije jer predstavlja skupo, tehnički zahtevno, klimatski sporno i resursno zavisno rešenje, koje usporava tranziciju ka obnovljivim izvorima energije i, uz to, može uvećati rizik za zdravlje ljudi, životnu sredinu i buduće generacije”. Ovaj stav u deklaraciji došao je nakon što je izmenama Zakona o energetici ukinut moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, čime je otvoren put ka korišćenju nuklearne energije u Srbiji. To se dogodilo u senci pada nadstrešnice i na sednici bez diskusije, koja je prekinuta nakon skupštinske tuče, koja je izbila zbog toga što je predsednica parlamenta odbila da na dnevni red stavi zahtev za raspravu o poverenju vladi.

Tako krupna dalekosežna odluka doneta je maltene bez znanja o tome ogromnog broja građana – čak i oni koji misle da je nuklearna energija rešenje za energetski miks, ne podržavaju ovakav način. U trenucima kada je pala nadstrešnica i osećamo se nebezbedno zbog nekompetentne rekonstrukcije, kao tehnološki jako udaljeni od nuklearnih tehnologija i bez kadra, mi otvaramo put ka nuklearnim elektranama koje nose ozbiljne rizike. Nuklearni otpad je problem koji još nijedna zemlja nije adekvatno rešila i morali bismo da plaćamo i za to kao što bismo morali da kupujemo uranijum.

Drugim rečima, da citiram profesora Nikolu Rajakovića koji kaže da, kad potpišemo s nekim ugovor o gradnji nuklearne elektrane i kupovini uranijuma, mi postajemo od njega energetski i šire zavisni u narednih 100 godina u svakom pogledu: u pogledu tehnologije, održavanja, uvoza goriva, skladištenja radioaktivnog otpada i njegovog procesiranja. Dakle, iz jedne zavisnosti ulazimo u drugu. Treba težiti da to izbegnemo po svaku cenu. 

Kako bi se Srbija uskladila sa Pariskim sporazumom i smanjila emisije gasova sa efektom staklene bašte, moraće da zatvori svoje termoelektrane na ugalj. Neizostavno, mnogi će u tom procesu ostati bez posla. Kako bi izgledao vaš plan za radnike koji su trenutno zaposleni u industriji fosilnih goriva? Šta vidite kao alternativne izvore proizvodnje električne energije?

Potrebno je da se tim radnicima pruže različiti vidovi podrške, od ponude zelenih poslova do prekvalifikacije. Isto tako, istakla bih da klimatske promene pogađaju najranjivije slojeve društva, te da je naša borba za klimu, istovremeno, i borba za socijalnu pravdu i jednakost. Dakle, potrebno je planirati podršku za sve njih.

Ono što je bitno naglasiti jeste da mi o ovome i dalje pričamo kao o pitanju izbora, ali uskoro nećemo imati izbora – uglja je sve manje i sve je lošijeg kvaliteta. Jedino što ima smisla jeste da se to menja razvojnim modelom, baziranim na projektima izgradnje novih obnovljivih izvora energije, projektima skladištenja energije i projektima razvoja mreže.

Moramo podsticati pojedince i lokalne zajednice da proizvode i upravljaju svojom energijom kroz energetske zadruge, energetske zajednice i mehanizam prozjumera. U svemu ovome važno je odbraniti ovu priču od prakse koja je poznata kao greenwashing, odnosno kvaziozelenjavanja ekonomskih praksi i zloupotrebe ekoloških politika, koje sprovode velike kompanije da bi sačuvale svoj dominantni položaj i lažirale ekološke politike.

Kad se u javnosti govori o zelenim partijama, postoji percepcija da se one stalno nečemu protive – uglju, nafti, nuklearnoj energiji. Za šta se ZLF zalaže? Kako bi, po vašem mišljenju, trebalo da izgleda energetska slika Srbije?

ZLF se zalaže za zdravo okruženje i zaštitu prirode i njenih resursa koje moramo štititi od prekomernog iskorišćavanja. Visoki ekološki standardi i pravedna energetska tranzicija jesu uslov da udišemo čist vazduh, imamo vodu za piće, jedemo zdravu hranu, uživamo u okruženju i krećemo se do željenog mesta.

Istovremeno, energetski sektor bio je žrtva koruptivnog modela upravljanja, tako da je neophodna reforma energetskog sektora. Zbog toga su potrebna veća i dobro planirana ulaganja u ekološki prihvatljive oblike energije i povećanje energetske efikasnosti u privredi i domaćinstvima, dekarbonizacija industrije i saobraćaja, poljoprivreda koja je održiva i ugljenično neutralna.

Mi se, pre svega, zalažemo za diverzifikaciju energetskih izvora, odnosno veću iskorišćenost solarne energije, kao i energije iz vetra. Kad nam se nudi nuklearka kao rešenje za ugalj, zaboravlja se da je to jako skupo rešenje na koje treba dosta dugo da čekamo, za koje nemamo kadrove i znanje, a sa kojim idu i veliki rizici, dok nam treba znatno manje vremena da izgradimo solarnu elektranu. Više solarnih panela i vetroparkova je povoljnije i brže izgraditi, a tako smo energetski nezavisni. 

Od svog nastanka, ZLF je pokušavao da teme zelene politike i energetske tranzicije gurne u prvi plan. U današnjoj političkoj klimi u Srbiji deluje da su se te teme ponovo našle u drugom planu. Kako ponovo osvestiti važnost tih tema?

Trenutno, u uslovima protesta koji traju duže od godinu dana zbog pada nadstrešnice i sistemske korupcije, deluje da osim smene režima ništa drugo ne može biti tema i bilo je momenata kada je bila stvorena takva atmosfera da se ni o čemu drugom i nije smelo govoriti jer se to percipiralo kao skretanje pažnje.

Skretanje pažnje je instrument vlasti, ali mi kao parlamentarna partija i postojimo da damo glas marginalizovanima, da se zalažemo za politike koje drugi nemaju hrabrosti, a možda ni vizionarstva, da kandiduju. Zato nisam saglasna sa time da neko – bila to vlast  ili studentski pokret, kao trenutno najsnažniji izazivač vlasti, jedini ima pravo da inicira šta će biti politička tema. Na to imaju prava svi građani i svi politički akteri jer, nažalost, napadi na naša prava i naša dobra konstantni su i ne prestaju dok se mi borimo za smenu vlasti i transformaciju društva.

Studenti su pravdoljubivi i imaju različita interesovanja, a svakako se i sami međusobno razlikuju. Trebaće im vremena da, ako ikada budu u sadašnjoj formi organizovanja u mogućnosti da iznesu stavove po svim društveno-političkim pitanjima. Zbog toga se ljudi i organizuju u političke partije ako dele iste vrednosti i stavove o načinima rešavanja ključnih društvenih, ekonomskih i političkih pitanja. Nama je izuzetno važno da zagovaramo one politike u koje verujemo i da radimo na način na koji to oduvek radimo, a to znači da u svakoj našoj odluci, od planiranja grada do zdravlja stanovništva, mislimo o svemu ovome, da su zelene politike organski deo svake konkretne mere i javne politike. Nažalost, nemamo uvek, a možda i prečesto, prostora da sve te stavove objasnimo i komuniciramo u javnosti, ali zato nam je važno da, kad god i gde god možemo, to i činimo. 

Individualna ložišta u Srbiji prvenstveno koriste tzv. prljave energente. Kako prevazići taj problem? Šta je politika ZLF-a po tom pitanju?

Još kao Ne davimo Beograd u našoj Inicijativi za čist vazduh predložili smo set kratkoročnih i dugoročnih mera za čist vazduh. Jedna od dugoročnih mera jeste i smanjenje zagađenja iz individualnih ložišta, standardizacija uređaja za loženje, standardizacija dostupnih goriva.

Konkretno, predvideli smo kreiranje fonda za zamenu grejnih uređaja preko kojeg će se pomoći građanima da zamene neefikasne uređaje efikasnijim. Prioritetni korisnici ovog fonda bili bi građani i građanke u najzagađenijim naseljima i oni sa nižim primanjima. Sredstva za finansiranje fonda obezbedila bi se iz naknada za energetsku efikasnost i naknada za zagađivanje životne sredine.

Postoje najave o trasformaciji JP Srbijašume u akcionarsko društvo. Šta bi mogle biti posledice toga i šta je rešenje? Kako doći do povećanja broja zelenih površina u uslovima investitorskog urbanizma?

Još pre dve godine donet je novi Zakon o upravljanju privrednim društvima koja su u vlasništvu Republike Srbije, koji nalaže da do te transformacije dođe. Nažalost, kako to često biva, zbog višemesečnih protesta Srbija protiv nasilja i neodgovaranja vlasti na zahteve protesta, ta sednica skupštine na kojoj je usvojen zakon je bila održana uz protest opozicije koja je pokušala opstrukciju parlamenta, što je s jedne strane nekada legitiman i nužan metod delovanja opozicije u hibridnom režimu, ali isto tako smanjuje mogućnost da do javnosti dođe informacija o tome šta se dešava u vezi sa ostalim zakonima, koji su na dnevnom redu sednice.

Tako šira javnost nije uopšte saznala za taj zakon i onda je ovog leta nastupila panika u vezi sa tim kada je zakon počeo da se sprovodi. Priča je ilustrativna o tome zašto je Narodna skupština važna, a kako je javnost sistematski potcenjuje i to sve, suštinski, na mimiku režima jer režimu je u najvećem interesu da ovu instituciju obesmisli.

Ja sam i pre usvajanja zakona govorila u parlamentu o tome da je usvajanje zakona rizik zato što mi ovoj vlasti ne verujemo i nemamo razloga da joj verujemo da neće prodavati našu imovinu zarad pljačke i opstanka na vlasti. Ipak, sam zakon je rezultat usklađivanja sa evropskim propisima, i kao takav ne vodi nužno strahovima koje imamo – centralno pitanje za nas jeste da li naš režim vodi računa o javnom interesu ili samo o partijskom. I, nažalost, odgovor je ovo drugo.

Suština je da nam je potrebna promena režima, ali i promena prioriteta: ako znamo da je Srbija jedna od najmanje pošumljenih zemalja u celoj Evropi, a biodiverzitet i geodiverzitet su na udaru usled degradirajućih projekata izgradnje mini hidroelektrana, neodrživog rudarenja kao i velikih infrastrukturnih projekata, da se masovno i nelegalno gradi na zaštićenim područjima, neophodno je da se jasno postave drugačiji politički ciljevi kojima će se ovo sprečiti, zaštititi šume, vode, poljoprivredna i javna dobra od dalje eksploatacije i neplanske izgradnje, kao i angažovati veći broj inspektora.

Takođe, ono što je nama oduvek bilo važno jeste da se pri urbanističkom planiranju, planiranju saobraćaja, energetike i poljoprivrede stvara zelena infrastruktura, koja će ublažavati posledice klimatskih promena. 

Da li je plan o pretvaranju JP Srbijašume u akcionarsko društvo uvod u potencijalnu privatizaciju EPS-a?

Mi se plašimo poslednjeg čina pljačkaške privatizacije u Republici Srbiji. Pomenuti Zakon o upravljanju privrednim društvima koja su u vlasništvu Republike Srbije je pratio promenu forme koja je već bila započeta u EPS-u. Ta promena forme može voditi privatizaciji, ali privatizacija je bila moguća i bez tog zakona, kao što se i dešavala.

Ovo se tiče brojnih privrednih društava u vlasništvu Srbije, poput Jugoimport – SDPR, nacionalnih parkova Kopaonik, Đerdap, Tara, Fruška gora, Šar planina, Štrpce, zatim Službenog glasnika, Pošta Srbije, Srbijašuma, Javno-vodoprivrednog preduzeća Srbijavode Beograd, Srbijagasa, Puteva Srbije, Skijališta Srbije, Zavoda za udžbenike, tu su i JP Nuklearni objekti Srbije, Vinča i tako dalje.

Da ponovim, nije zakon sam po sebi opasan, u njemu naravno ima problema, ali sam po sebi ne vodi nužno privatizaciji, no opasni su ljudi koju su zauzeli našu zemlju i sve njene institucije i sa njima na čelu zemlje svaki zakon može biti opasan, kao što ih postojanje dobrog zakona ne sprečava da ga krše.

Biljana Đorđević je kopredsednica Zeleno-levog fronta i docentkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

Intervju vodio: Ivan Radisavljević

Ilustracija: Nataša Milošević