Pravda za Trotija

Nisam bahat, ne zauzimam mnogo prostora, ne dimim, ne pravim buku, ni gužvu. Sa mnom nema parkiranja, ni čekanja. Mali sam, praktičan i tih. Pokušavam da ljude prevezem brzo, jednostavno i bezbedno, bez velike drame.

Čujem razne predrasude o sebi – da sam razmažen, opasan ili samo igračka kojoj nije mesto u saobraćaju. U poslednje vreme na mene gledaju drugačije. Nije to onaj radoznali pogled od pre, kada sam bio novina i obećanje. Sada u njemu ima nelagode. Kao da sam postao još jedna stvar na koju u saobraćaju mora da se pazi, a ne neko ko pomaže.

Na ulicama često imam utisak da je sva pažnja na motornom saobraćaju, dok se potrebe i bezbednost nas, ranjivijih učesnika – dece, pešaka, osoba sa invaliditetom, starijih ljudi, roditelja sa decom, biciklista i mene – malog električnog trotineta, lako zanemare.

Vozači automobila često zaboravljaju da bih, da me nema, bio još jedno vozilo u već predugoj koloni i da manje automobila znači manje zastoja i stresa za naše sugrađane. Problem nije u meni, već u prostoru koji nije dovoljno prilagođen svima nama.

Trotoari mog grada su prepuni, a kolovozi prebrzi. Zato se često osećam kao da sam stalno između svih, ni potpuno prihvaćen, ni potpuno odbačen.

Oko mene se digla velika prašina kada su stigla nova pravila Zakona o bezbednosti saobraćaja iz 2024. godine. Odjednom sam morao da imam identifikacionu nalepnicu, da ne izlazim na ulicu bez kacige i svetloodbojnog prsluka, da ne vozim po trotoarima i da ne koristim slušalice tokom vožnje.

I tako, svaki izlazak na ulicu se pretvorio u malu pravnu vežbu. Kažu – sve zbog bezbednosti. Ali, rupe na putu su i dalje iste. Biciklističke staze su još uvek kratke, nepovezane i zaboravljene između parkiranih automobila. Kaciga i prsluk ne rešavaju moj glavni problem – brze ulice, loše staze i mešanje sa automobilima, već samo prebacuju odgovornost na mene, kao da je bezbednost stvar opreme, a ne prostora. A kada se obavezna oprema nagomila, a kazne umnože, ljudi me jednostavno ostave i vrate se automobilima, u gužvu iz koje sam i nastao.

Postajem im komplikovan. Sve češće me doživljavaju kao nešto što je više ograničeno nego zaštićeno, kao učesnika u saobraćaju čije prisustvo pokušavaju da smanje, umesto da razumeju.

Ja nisam pretnja, već predlog i nova pravila me ne štite, već obeshrabruju! Njihov fokus je više na kontroli i naplati, nego na brizi za bezbednost, i to je nepravedno. Pitam se da li je cilj da nam svima bude bolje ili da gnjave one koji nas voze?

Draga Nađa

Draga Nađa, upoznali smo se 2021. godine u prestonici jedne od saobraćajno najnebezbednijih zemalja u Evropi. Tvoji mama i tata su se pomalo brinuli, a ti si me dočekala sa osmehom i punim poverenjem da ćemo biti super tandem. Odmah si me prihvatila kao svog gradskog saveznika. Bio sam pun entuzijazma, uveren da mogu da ti olakšam i ulepšam kretanje kroz svakodnevicu. 

Rekla si da te vožnja sa mnom čini živom, u prostoru koji je često zarobljen saobraćajnim gužvama i čekanjem.

Ja sam tvojih pola sata više sna ujutru. Izbegnuta nervoza i gužva posle posla. Vetar posle napornog dana i put do prodavnice koji miriše na lipu, ne na auspuh. Podsetnik da kretanje može biti tiho i radosno. Osećaj brzine, zabave, dečje bezbrižnosti i lakoće postojanja.

Zajedno se krećemo brzo, bez mnogo planiranja, odbacujući stres i nepredvidive gužve, sa osećajem da grad na trenutke pripada samo nama. Nekad nam ni odredište nije važno, važna je vožnja. Beograd nije samo naš prostor kretanja, već ponekad i beg od svakodnevice. Putovali smo i dalje, do Novog Sada i Budimpešte, gradova koji mi više prijaju jer su ravniji, mirniji i imaju više biciklističkih staza i prostora za one poput mene. Još samo čekam da me jednog dana povedeš i u to Sarajevo.

Razumeš me i zahvalna si mi. Nisi imala potrebu da me menjaš, osim što si me pažljivo odabranim stikerima pretvorila u svog, dajući mi karakter. Baš mnogo volim Partizan, Hotel Jugoslavija i Izražavam zabrinutost su mi, ipak, omiljeni. Prihvatio sam ih kao tvoj šareni način da pokažeš da nisam samo prevozno sredstvo.

Možda sam samo mali trotinet među velikim automobilima i još većim gužvama, ali sa tobom sam postao deo jednog lepšeg načina kretanja kroz grad. Hvala ti što si u meni videla mnogo više od dva točka i baterije.

Dragi Troti

Dragi Troti, hvala ti što si me naučio da grad može da bude manji nego što izgleda. Da i put do prodavnice nekad može da bude mala avantura. Da balans nije samo fizička veština, a da se neke misli najbolje razbistre u vožnji. Da je transport sreća koja dolazi tiho i ne zagađuje. Da je grad mnogo jednostavniji i razigraniji kada ga ne posmatraš iz kolone. 

Žao mi je što si uz mene saznao da Beograd nema milosti prema vozilima na dva točka. Da ljudi umeju da najviše trube kada najmanje žure. Da rupe na putu mogu biti krateri, a ivičnjaci planine. Da te ulice često ne vide i da je grad pun staza koje počinju niotkuda i završavaju se nigde. Problem nije u tebi, već u onima koji misle da treba da izdaju kazne, a ne da poprave put. 

Naučio si me da ne mora svaka vožnja da ima cilj. Da sloboda nije brzina, nego mogućnost da krenem kad poželim. 

Hvala ti na vremenu koje si mi sačuvao i vremenu koje si mi poklonio, jer smo zajedno brže stizali. Hvala ti za sve naše razgovore u lepršavoj tišini.

Grad koji diše

Ja sam jednostavno rešenje u haotičnom gradu i želim uređen i siguran prostor. Potrebne su mi bolje staze, povezane i bezbedne, zakrpljene rupe, sporije zone, kultura deljenja prostora, a ne kultura kažnjavanja. I zakoni koji podstiču, a ne samo da prete.

Hej, zakonodavci, pa sigurno nisam opasniji bez papira, nego u ulici koja nije bezbedna!

Ne želim da završim zaboravljen zato što ljudima postajem komplikovan. Ako me kaznama nateraju da odustanem, pobedila je gužva. Pobedili su buka i zagađenje. Pobedilo je staro pravilo da je auto jedini način.

Neću da moj grad budućnosti bude grad automobila. Želim zdraviji, lakši i bezbedniji grad koji diše.

I zato, umesto da se pitam da li je problem u meni ili u prostoru, pitaću sve vas: hoćemo li praviti bolje ulice ili samo dodavati prepreke? Da li želimo grad za kretanje ili sistem za kažnjavanje? 

Nađa Maslar je kulturološkinja aktivna u oblasti komunikacija, digitalnog marketinga i izdavaštva, sa posebnim interesovanjem za jugoslovenski kulturni prostor i savremenu kulturu. Zanimaju je tačke susreta svakodnevice, urbanih fenomena i novih medijskih formi.