O čemu ne razmišljate kada razmišljate o gradovima (ako ste normalni)

Nas normalne? Da, dobro ste pročitali. Takozvana Normalna osoba, u smislu: telesno normalna, neka zamišljena, prosečna, neoštećena, telesno sposobna osoba, neki statistički oblik osobe koji se rodio iz algoritama, proračuna, grafikona ili proste procene planera, inženjera, arhitekata, ne znam već koga, osnovna je jedinica urbanog vremena. Gradovi, ulice, zgrade i javni prostori najčešće se kroje po meri Normalnih, za koje se tvrdi da su ionako većina, a ne po meri nas, za koje se tvrdi da smo ionako manjina. Nas, i sad već neki od vas pogađaju o čemu je reč i kakvu sam asistenciju tražio na aerodromu, nas – osoba sa invaliditetom.

U ovom tekstu ću vas uputiti u svoje vlastito iskustvo osobe sa invaliditetom u nekim gradovima u kojima sam živeo ili boravio. Sa idejom da vam možda otkrijem drugačiju perspektivu: o čemu ne razmišljate kad razmišljate o kretanju kroz grad, a mi, ipak, moramo. 

To „mi“ je, naravno, takođe jedna apstrakcija. Ako je Normalna osoba zamišljen statistički proizvod u koji se retko ko zaista uklapa, to je i Osoba sa invaliditetom. I nas onesposobljenih, onemogućenih, oštećenih, sa većim i manjim invaliditetom ima, takođe, raznih. Vozimo, da ne kažem: korisnici smo kolica, ili nas u njima voze, hodamo sa štakama, štapovima, hodalicama, ortozama, imamo mišićne i nervne slabosti, duševna oštećenja, poremećaje pamćenja, percepcije, ozbiljne traume, tugu i strah koji nas parališu, slabije vidimo, čujemo, govorimo, ravnoteža nam nije jača strana, gravitacija radi protiv nas… (Kao što vidite, ima nas telesno i duševno onemogućenih: iako ću u tekstu govoriti pre svega o telesnim preprekama za kretanje kroz grad, ni one duševne ne smeju se zanemariti.) Petina stanovništva na svetu upada u tu kategoriju, a 75% ovih, ponovo, je l’, zamišljenih, Statističkih osoba, u životu će se susresti sa invaliditetom – svojim ili nekog od svojih bližnjih. Nakon što su to izračunale Ujedinjene nacije i Svetska zdravstvena organizacija, činjenica da se gradovi i dalje uglavnom grade po ideologiji ejblizma (eng. ableism) iliti: normalokratije, sposobnizma, normalnologistike, koji god kreativni neologizam da smislimo za taj engleski termin, čak i nije toliko šokantna – poražavajući je uvid da ni u bogatim zemljama nema više gradova koji se, ipak, grade i menjaju tako da budu dostupni i prilagođeni da se po njima vozite kolicima, kljakate, ćopate, klatite, pratite taktilnu ili zvučnu signalizaciju, i povremeno se odmorite ili odete u javni WC. 

Sad vam je možda jasnije zašto imam toliko aplikacija i poseban folder za mobilnost. Kao osoba sa invaliditetom koja ima spastičnu paraparezu, u mom slučaju: slabost obe noge sa grčem mišića, tehnologija mi omogućava da prođem jeftinije – u parama, nervima i mišićnom zamoru. Volim da se krećem, da putujem, imam potrebu, i ličnu i poslovnu, da se prebacim od tačke do tačke, aktivan sam građanin svoje zemlje, sveta i veka, i u principu sam takav karakter da će neko teško da me spreči ako sam nešto naumio. 

Ali ja sam, u stvari, privilegovana kategorija invalida. Prva privilegija je telesna: mogu da uđem, na primer, u gradski prevoz. Mogu da zakoračim na stepenice tramvaja, dignem noge, podignem se rukama i uvučem u prostor za putnike dovoljno brzo da me ne priklješte vrata. Mogu da pređem preko ulice u tih trideset sekundi koje odbrojava semafor ili bar da stignem skoro do kraja, pa da me vozač automobila koji nervozno želi da krene ipak malo pričeka dok ne zakoračim na trotoar, što sam takođe sposoban. Druga privilegija je klasna: mogu sebi da priuštim, na primer, putovanja. Treća je sreća – imao sam sreće po raznim pitanjima, od podrške prijatelja, partnerki, porodice, do prilika za obrazovanje i zaposlenje. Tako je i ovaj pregled gradova u stvari privilegija; treba i to reći.

U Beogradu verovatno ne razmišljate o dizajnu sedišta u gradskom prevozu. Do te teme moram da vas dovedem malo obilaznim putem. Jednom sam, naime, video momka u kolicima kako vozaču trolejbusa daje svoj šrafciger za spuštanje rampe na vozilu. Pomislio sam da je vlast shvatila kako je kupiti šrafciger svakom invalidu jeftinije nego kupiti šrafciger za svako vozilo – dok me momak nije razuverio rekavši da je alatku sam pribavio. 

Taj manevarski rat dovijanja, snalaženja i gerilske taktike sa Beogradom vodim već četvrt veka. U modernim državama dugo su jedino oni koji su tela oštetili u ratu ili radu, dakle: za neku dobrobit države, imali pravo na nešto iz zajedničke kase. Taj model opstajao je u Beogradu donedavno. Dok se javni prevoz naplaćivao, invalidi su imali pravo na besplatne mesečne karte – ali samo oni koji su bili invalidi rata ili invalidi rada. Ipak, i mi obični civilni bolesnici, oboleli igrom sudbine, zato što svemir nije pravedno konstruisan, vremenom smo se izborili za ponešto. Tako su u Beogradu paraplegičari imali pravo na prevoz bez naknade, ali su mogli ući u mali broj vozila. Vozila su, naprosto, neprilagođena: imaju stepenice, nemaju rampe, osim što je u njima prevelika gužva i žurba, i nikom se ne čeka da se spusti rampa, da vozač ukrca korisnika kolica, da ga osigura pojasom, i konačno krene u haos beogradskog saobraćaja u kom svi žure kao da im je sudnji dan. 

A danas je vožnja besplatna za sve – naravno, ako uspeš da se ukrcaš. E sad, invalidi koji kako-tako stoje na nogama, ako i uđu, shvate da su za njih rezervisana sedišta iznad točkova, i da se moraju popeti na platformu. To sam nazvao „paradoks invalidskog sedišta“: ko se popne, zapravo je pokazao da i ne mora da sedi, a ko mora da sedne, u principu ne može da se popne. Dizajneri vozila o tome, jednostavno, ne razmišljaju.

Beograd i Atina, recimo, imaju jednu sličnost o kojoj se, takođe, ne razmišlja previše iz ugla invalida (u ova dva grada sam bio, a kažu da je tako i u Bukureštu, Solunu, Napulju, Palermu, da ostanemo kod evropskih primera): preveliki broj vozila i premalo mesta za parkiranje. Zato se parkira po trotoarima i saobraćajnim trakama, mimo svih pravila i zakona: to je, naprosto, nužno zlo. Normalna osoba koja očajnički želi da ostavi svoj automobil negde nema, naravno, vremena da razmišlja da li će invalid poput mene, o korisniku kolica da ne govorim, moći da se provuče između zida i haube, ili da uopšte prođe bilo kuda sem kolovozom. (Naravno, to važi i za osobe koje voze bebe i malu decu u dečjim kolicima.)

U Atini, sem toga, običaj je da malo izađete sa stajališta i mahnete rukom kako bi vozilo gradskog prevoza stalo – a to nekad ne možete na vreme ako ste invalid, sedite i čekate, a treba da uočite autobus na vreme, ustanete ili dođete do ivice stajališta, mahnete, pa vam se može desiti da vas vozilo prešiša i da morate čekati drugo. Atina je zaista prelepa, a i Beograd ima svoje šarmantne strane, kaže se: vidi Napulj pa umri, ali ova nagužvanost i haotičnost urbanog života su njihova druga strana, s kojom mi sa invaliditetom moramo da vodimo rat. 

Zato sam hodao kolovozom, tramvajskim šinama, izbegavao prebrza zatvaranja vrata autobusa, ratovao sa prekratkim trajanjem zelenog svetla na pešačkom prelazu, doživljavao padove nasred ulice zbog užurbanog hoda da bih prešao na drugu stranu, o zapinjanju za kocke kaldrme i kamenje starih ulica da ne govorim. 

Kad smo kod kaldrme, u Briselu sigurno ne razmišljate o tim kockama od kojih su sastavljeni trotoari. A to su, otprilike, svi trotoari. Brisel je prepun tih lepih kocki, i one mu daju neki šmek pomalo bajkovite estetike gradova iz tog dela Evrope, ali mene te kocke usporavaju, moram da pazim gde stajem, da ne zapnem, i eto ti evropske prestonice koja nije baš vodila računa o dostupnosti. „Kad su se bavili estetikom, izgleda da im invalidi nisu bili prioritet”, kaže mi prijatelj iz Zagreba. Izgleda da nisu, ne možemo ih ni kriviti – ali da li je ijedna estetika tog tipa, estetika urbanizma, vredna isključenja nekih kategorija stanovništva ili otežavanja njihovog života? Zašto ne bismo i tako razmišljali?

Kad smo kod Zagreba, on se nalazi na listi mojih omiljenih gradova. Tamo sam proveo dve fenomenalne godine, i mi se uvek volimo javno od Griča do Peščenice i od Novog Zagreba do Kvatrića. Imam puno prijatelja koji mi uvek izlaze u susret, ali taj izlazak nekada mora da se obavi peške jer pokrivenost Zagreba javnim prevozom nije savršena. Pošto je prevoz zasnovan na tramvajima u užem gradskom jezgru, to znači da od stajališta do stajališta (od postaje do postaje) nekada, jednostavno, mora da se hoda za parsto metara duže od granice moje snage, do koje je ta šetnja komotna, a ne ozbiljan fizički napor koji će me koštati.

Sličan problem sam osetio i u Beču – da, tamo, od svih gradova možda najhvaljenijem po pitanju prevoza. Ali ista je stvar i tamo i u Berlinu – u neke delove grada, do nekih tačaka, prevoz ne ide dovoljno blizu jer je metro dovoljno blizu. A metro, koji deluje kao savršeno rešenje, ima i svoje ozbiljne mane – put od ulaska u stanicu do platforme voza nekad je predugačak; ako koristite kolica morate da čekate liftove, da hodate ili se vozite do platforme i da se nadate da nije gužva u vagonu kako biste mogli da uđete. Ja sa štapom i mogu da se uvučem, zauzimam prosečnu zapreminu plus štap, mogu malo i da uvučem stomak, ali osoba u kolicima u slučaju gužve mora da čeka. I ja kad izađem na nekoj stanici U-bahn-a moram da prođem šetnju do izlaza, a potom i šetnju do tačke koja je uvek negde u blizini stanice metroa, ali nekad u nedovoljnoj blizini.  

U Berlinu sam inače tako doživeo jednu smešnu scenu. Izašao sam iz autobusa, stao da se orijentišem i vidim gde treba da se gegam, a jedna žena me odmah pitala: „Želite li u bolnicu?” Mlađa žena sa punđom, kraj automobila na čijem vrhu treperi nemačka zastavica, a iza nje je na zgradi stajao natpis Krankenhaus. Ženin uzvratni smešak bio je staložen, ljubazan, i ona je, naprosto, bila uverena da ja tu zasigurno tražim bolnicu čim hodam sa štapom i osvrćem se zbunjeno, ispitujući nepoznatu okolinu. Na svom zarđalom nemačkom rekao sam da ne tražim bolnicu, nego prijatelja koji stanuje u tom kraju, da sam ja u suštini turista, iako bolnica i nije tako loša ideja, kad razmislim. Žena je s razumevanjem klimnula glavom i ušla u svoj autmobil, a ja sam šepao dalje niz ulice Šenberga, ispod lipa, i shvatio da prolazim pokraj reklamnih tabli sa imenima fizioterapeuta, sve jedna do druge.

Metro u Njujorku napravio mi je najviše problema. Tamo su gužve katkad zbilja nesnosne, a postoje i rampe, ali ne ove za invalide, nego ove koje brane da bez karte uđete u podzemnu stanicu. Od nervoznog guranja i panike da se stigne na prevoz, gorih nego u Beogradu, preko svađe sa službenicima prevoza jer moja karta ne uspeva da otvori rampu, ne zato što sam glup već zato što je nešto u kvaru, do stajanja na jednoj nozi u vagonu pretrpanom putnicima, ili kvara voza koji je stajao 45 minuta ispod zemlje, a meni se išlo u WC, Njujork pamtim kao grad možda najvećeg izazova. Nije ni čudo da sam jednom doživeo potpuni slom na Menhetnu i zvao drugaricu u pomoć, da dođe po mene i pravi mi društvo da ne pošašavim.

Ako me pitate koji grad mi je bio najlakši za kretanje, imam neočekivan odgovor: Los Anđeles. Godina provedena tamo, pre dobrih dvadeset godina, bila mi je san, Kalifornija, koka-kola i sjaj. Verovatno je razlog taj što javni prevoz u El-Eju ne koristi mnogo ljudi – uglavnom sirotinja, radnička klasa, oni koji iz bilo kog razloga ne voze automobile, glavno prevozno sredstvo i ikonički simbol tog dela sveta. (Na auto-putu u Kaliforniji, ako vas je dvoje ili više u kolima, možete da koristite levu traku, a ako ste sami, morate desnu – jednom mi se desilo da sam kilometrima išao sa prijateljem levom trakom dok je desna bila u zastoju, i u njoj sve jedan po jedan vozač, sam, u koloni.) Iako Los Anđeles ima metro, on ne pokriva sve delove grada kao u Njujorku, već postoji mreža autobusa i ekspres-autobusa koji idu na svakih 15 minuta. Naučiti mapu tih linija i kombinovati ih sa rasterećenim metroom, posle Beograda stvarno nije bilo teško. Sama dinamika u prevozu bila je veoma opuštajuća i štitila nas zapravo od gužve tog ogromnog grada: vozaču se obavezno javite, i on vama, ulice su pregledne i osunčane, pa kad osobe sa invaliditetom stoje na stajalištu, lako ih je uočiti, vozač izađe pun entuzijazma, otvori rampu, uvede korisnika kolica u vozilo, osigura ga, svi mirno čekaju da se to završi – jedna potpuna oaza laganice. 

Mogao bih ovako da nabrajam dosta dugo, i da idem u detalje, naročito kada je reč o dostupnim toaletima, to je problem mnogih gradova, i ne tiče se samo osoba sa invaliditetom, naravno; mogao bih da pominjem bulevare bez klupa, ivičnjake, nedostupne parkove; da se pozabavim arhitekturom samih zgrada, ustanovama kulture i obrazovanja, konferencijskim i bioskopskim salama koje vrve od prepreka… Ali, ovde ću stati jer sam se već umorio od ove šetnje, a vidim, i vama je već zamorno.

Nadam se da sam vam bar malo približio ono o čemu moram da razmišljam ja, kao osoba sa invaliditetom, a ne morate vi, dok se zajedno krećemo kroz gradove. Vidimo se u nekim od njih.

Ivan Velisavljević je pisac, dramaturg, filmski arhivista i aktivista, dobar dok ne dođe na vlast.