Mit o tranziciji – intervju sa Žan-Batistom Fresoom

Vi tvrdite da ideja energetske tranzicije nema temelj u istoriji energije. Zašto?

Žan-Batist Freso: Ideja energetske tranzicije je previše pojednostavljena jer se ne prelazi jednostavno sa jednog energetskog izvora na drugi. Ako pogledamo istoriju energije, postaje očigledno da ugalj nije zamenio drvo, niti je nafta zamenila ugalj. Tokom 20. veka, na primer, potrošnja drvne energije rasla je i u siromašnim i u bogatim zemljama.

Sva istoriografija je fokusirana na ovu ideju energetske tranzicije, naročito kada je reč o industrijskoj revoluciji, koja se obično smatra kao prelazak sa drveta na ugalj. Ali, ta ideja je netačna. Potrošnja drveta je rasla zajedno sa upotrebom uglja. Istina, taj porast nije bio povezan isključivo sa proizvodnjom energije – drvo se koristilo i za proizvodnju papira, ambalaže i građevinskog materijala. Ipak, njegova potrošnja je rasla i u energetskom smislu, jer je za eksploataciju uglja bila potrebna velika količina drveta. U 19. veku, Britanija je trošila više drveta u vidu potpornih greda u rudnicima (tzv. pit props) nego što je sagorela drva tokom 18. veka. To možda nije ogrevno drvo, ali je i dalje bilo korišćeno u funkciji proizvodnje energije. Dakle, nemoguće je razumeti porast upotrebe uglja bez razmišljanja o drvetu. Bez drveta, Evropa bi imala veoma malo uglja, samim tim i malo čelika, pare i železnica. Nalik tome, porast upotrebe nafte nije smanjio potrošnju uglja. Čak i danas, ugalj je nezamenjiv u industrijskoj proizvodnji, naročito u proizvodnji cementa i čelika. Sedamdeset pet procenata svetskog čelika proizvodi se uz pomoć uglja.

Moramo zaboraviti tu ideju o velikim prelazima sa jednog izvora energije na drugi. To jednostavno ne funkcioniše tako. Energetski sistemi su isprepleteni. Oni su u potpunosti međusobno povezani. Istoričari – kao i šira javnost – fokusirali su se na konkurenciju između različitih vidova energije, pa je odatle i potekao pojam „tranzicija”. Ali, različiti vidovi energije su istovremeno i u konkurenciji i u simbiozi.

Zašto je to danas bitno?

Svi danas govore o tranziciji ka čistoj energiji, ali uspeh ove ideje i njen privid verodostojnosti potiču iz pogrešnog shvatanja istorije. Navikli smo na ideju da je u prošlosti bilo više energetskih tranzicija i da, ako smo to već jednom postigli zahvaljujući kapitalističkim inovacijama, samo treba da to ponovimo. Međutim, ono što danas radimo uz pomoć novih tehnologija, poput solarnih panela – i u manjoj meri električnih vozila – nije energetska tranzicija. To nije radikalna tehnološka promena, kakvom neki ljudi predstavljaju obnovljive izvore energije.

Ako ono što radimo nije energetska tranzicija, šta je onda?

Mi, zapravo, smanjujemo ugljičnu intenzivnost ekonomije. Problem nije toliko u proizvodnji električne energije – iako je očigledno da su za izradu vetroturbina i solarnih panela potrebna fosilna goriva. S obzirom na to da obnovljivi izvori energije smanjuju ugljenu potrošnju pri dobijanju električne energije i do dvadeset puta, zaista zaslužuju da im se dalje posvetimo.

Međutim, problem je u tome šta ćemo raditi sa svom tom električnom energijom. Električni automobili predstavljaju napredak u odnosu na vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, ali oni nisu ugljično (karbonski) neutralni. U Francuskoj, koja proizvodi veliku količinu nuklearne električne energije, proračunato je da električna vozila smanjuju ugljičnu intenzivnost prevoznih sredstava tri puta u odnosu na vozila sa dizel motorima. U većem delu sveta, te brojke su još manje izražene. Sve to pokazuje da mi, u suštini, samo odlažemo globalno zagrevanje. Ono što se predstavlja kao politika tranzicije jeste, zapravo, politika tehnološkog razvoja, što je suštinski druga stvar.

Bitno je da to razumemo na ovaj način jer, kada govorimo o energetskoj tranziciji, mi sanjamo o ekonomiji koja će za tri decenije biti potpuno lišena ugljenika. A kada poverujemo u taj san, možemo da zamislimo ekonomiju koja će nastaviti da se širi vekovima, a da pritom ne utiče na klimu – sa ciljem da više nećemo morati da razmišljamo o ograničavanju proizvodnje, štednji ili preraspodeli resursa. Zahvaljujući retorici tranzicije, klimatske promene se prikazuju kao tehnološki, a ne društveni ili čak civilizacijski problem. To je zgodan način razmišljanja o klimatskoj krizi, ali i opasan jer se takva promena neće dogoditi. Jedan od ključnih odgovora na pitanje klimatske krize trebalo bi da bude politika preraspodele.

Ali, Evropa ima cilj da do 2050. postane prvi klimatski neutralni kontinent. Zar to nije put ka tranziciji?

To je samo samozavaravajuća priča. Evropa je i dalje veoma zavisna od fosilnih goriva iz mnogih razloga. Ako pogledamo nacionalne emisije  Francuske ili Velike Britanije – dve zemlje koje sam najviše proučavao – slika na prvi pogled deluje ohrabrujuće: obe zemlje smanjuju emisije. Međutim, ako u obzir uzmemo i emisije CO₂ povezane sa međunarodnom trgovinom, vidno je da se stvari ne odvijaju dovoljno brzo. Lako je dekarbonizovati kada se deindustrijalizuješ.

Pored međunarodne trgovine, bogate zemlje zavise od globalnog ekonomskog rasta. To je očigledno u finansijskom i uslužnom sektoru. London i Pariz zavise od rasta svetske privrede, koja je u najvećoj meri zasnovana na fosilnim gorivima. Švajcarska, na primer, predstavlja izuzetno prosperitetnu zemlju sa niskim ugljenim emisijama. Ali, u njenim finansijskim bilansima nalaze se neke od najvećih rudarskih kompanija na svetu, poput Glencore i Trafigura. Prosperitet Švajcarske duboko je povezan sa ugljem i fosilnim gorivima uopšte. Zbog toga smatram da Evropa treba da bude oprezna kada daje lekcije zemljama u razvoju – jer bi to bilo nepravedno.

Šta je sa energetskom strategijom Kine? Peking je svetski lider u zelenim tehnologijama, ali i dalje u velikoj meri zavisi od uglja. Da li tu vidite kontradikciju? 

Energetski pejzaž Kine deluje kontradiktorno samo ako pogrešno shvatimo dinamiku energije, odnosno ako zamišljamo različite izvore energije kao da su isključivo u međusobnoj konkurenciji. Ali to nije uvek slučaj. Na neki način, Kina je jedina zemlja u kojoj se stvari zaista brzo odvijaju. Oko 80% svih solarnih panela na svetu proizvodi se upravo tamo. Ipak, Kina je i dalje zemlja u razvoju, sa znatno nižom potrošnjom električne energije po glavi stanovnika od Sjedinjenih Američkih Država, uprkos znatno većem stepenu industrijalizacije. Zato ima smisla da Peking ulaže u sve dostupne izvore energije.

Na primer, Kina razvija ogromne solarne i vetroparkove u pustinji Gobi, kao i u svojoj severnoj, autonomnoj regiji, Unutrašnjoj Mongoliji. Ovi energetski centri nalaze se daleko od područja gde se troši veći deo električne energije, pa je neophodna infrastruktura za prenos struje ka istoku i jugu, što košta velike sume novca. Da bi ova investicija bila isplativa, neophodna je termoelektrana na ugalj u blizini solarnih i vetroparkova, jer obnovljivi izvori ponekad zahtevaju rezervno napajanje. Električni sistem koji bi funkcionisao isključivo na obnovljivim izvorima, za sada, ostaje naučna fantastika. Ovo pokazuje da se razvoj energetike odvija na više frontova istovremeno, a ne samo u pravcu obnovljivih izvora. U ovom slučaju, solarni paneli nisu konkurencija, već su u simbiozi sa fosilnim gorivima.

Ako je pojam energetske tranzicije suštinski pogrešan, kako je uspeo da se nametne?

U početku je energetska tranzicija bila puka industrijska parola. Sam koncept potiče iz interesnog diskursa s kraja 19. veka, ali je sve do 70-ih godina prošlog veka ostao prilično marginalan. Stručnjaci iz različitih oblasti – geologije, statistike, inženjerstva, šumarstva, ekonomije – nisu govorili o energetskoj tranziciji jer su znali da energija ne funckioniše tako, kroz velike prelaze sa jednog izvora na drugi. Međutim, jedna grupa intelektualaca posmatrala je stvari drugačije: naučnici koji su promovisali atomsku energiju.

Zagovornici atomske energije razmišljali su o budućnosti energije na veoma duge staze. Predviđali su scenario u kojem će fosilna goriva postati oskudna, a time i nekonkurentna, što bi tranziciju ka atomskoj energiji učinilo neizbežnom. Dakle, ideja energetske tranzicije je u početku bila futurologija, a ne empirijska analiza stvarnih procesa. Ta zamišljena budućnost oskudice fosilnih goriva poslužila je kao opravdanje za ulaganje javnog novca u istraživanje nuklearne energije u SAD-u.

Sedamdesete godine prošlog veka bile su ključna decenija za popularizaciju narativa o energetskoj tranziciji. Tokom energetske krize, govor o „kraju naftnog doba” postao je dominantan u političkom i javnom diskursu, a energetska tranzicija predstavljena je kao rešenje. Taj proces popularizacije doneo je i fundamentalnu promenu značenja pojma: on je postao prazan okvir, koji svako može da ispuni sopstvenom vizijom – da li je to više uglja, više nafte, novi gasovod na Aljasci ili istraživanje novih tipova nuklearnih reaktora. U tome i leži snaga ideje energetske tranzicije: svi su za nju – samo u različitim oblicima.

Ekološki pokret je takođe prihvatio narativ energetske tranzicije.

Da, i to je ključna tačka. Američki ekolozi 70-ih godina 20. veka prihvatili su ovaj pogrešan diskurs o energiji jer su želeli da budu relevantni. Narativi o energetskoj tranziciji pružili su priliku važnim figurama ekološkog pokreta, kao što je Ejmori Lovins (Amory Lovins), britanski predstavnik organizacije Prijatelji Zemlje (Friends of the Earth), da pređu iz pozicije opozicije i antinuklearnog aktivizma u poziciju sa pozitivnim planom – tranzicijom ka solarnoj i energiji vetra. Taj program omogućio je Lovinsu i drugima da odu u Vašington, razgovaraju sa predsednikom Džimijem Karterom (Jimmy Carter) i postanu uticajni savetnici.

Međuvladin panel za klimatske promene (IPCC) ima ključnu ulogu u oblikovanju vladinih politika i javnog diskursa o klimi. Da li je on doprineo popularizaciji ideje energetske tranzicije?

Radna grupa III IPCC-a se fokusira na rešenja. U početku su njome rukovodili američki eksperti, koji su bili previše skeptični prema klimatskim promenama. Želeli su da „umire” klimatologe i daju prostor stručnjacima iz poljoprivrede, energetike i industrije (uključujući i fosilna goriva). Grupom III zatim su dominirali američki ekonomisti poput Vilijama Nordhausa (William Nordhaus), prvog ekonomiste koji se bavio klimatskim promenama, kasnije dobitnika Nobelove nagrade (2018).

Nordhausova vizija energetske tranzicije bila je sledeća: da, klimatske promene postoje, ali ne treba ništa preduzimati – osim ulaganja u istraživanje i razvoj (posebno u nuklearnu energiju). Po njegovom mišljenju, bilo je bolje odložiti tranziciju dok tehnologije ne budu spremne. Tako je narativ tranzicije postao opravdanje za odlaganje delovanja.

To je bio savršen diskurs za američku administraciju tokom Konferencije u Riju 1992. godine. Svet je tada gledao u SAD – najvećeg zagađivača i najbogatiju zemlju. Ponuda mogućnosti tehnološkog rešenja klimatskih promena značila je da Vašington ne mora da deluje odmah.

Od 90-ih godina prošlog veka mnogo toga se promenilo, ali ne drastično. Nakon Pariskog sporazuma 2015. godine, pojam „tranzicija” postao je centralni termin u izveštaju Grupe III. Ipak, da bi se ostalo unutar granice od 2°C, potrebno je radikalno umanjenje upotrebe fosilnih goriva.

Ideja da će inovacije i tehnološki napredak spasiti svet od klimatskih promena i dalje je prisutna. Kako bi trebalo da izgleda zdrav odnos prema klimatskim tehnologijama?

Ne treba biti ni tehnofob ni tehnofil, već imati zreo pogled na tehnologiju i procenjivati šta je realno moguće izvesti.

Nordhaus je imao pojam tzv. backstop tehnologije, koji se pojavio tokom naftne krize. Ideja je bila da nikada nećemo ostati bez energije jer će uvek postojati tehnologija spremna da zameni iscrpljive izvore – u njegovom slučaju, to su bile nuklearna energija i brzi reaktori. Isti pogled imao je i na klimatske promene: backstop tehnologije će ih rešiti.

Danas, Grupa III i dalje računa na neku vrstu takve tehnologije – „negativne emisije”, bilo kroz direknto izvlačenje CO₂ iz vazduha (Direct Air Capture – DAC) ili bioenergijom uz izvlačenje i skladištenje ugljenika (BECCS). Ove i slične sumnjive tehnologije dobile su ogroman značaj u poslednja dva IPCC izveštaja. To pokazuje da postoji problem u mejnstrim diskursu ekonomske struke o klimatskim promenama, što se vidi u radu Grupe III – i što treba rešavati, ali bez diskreditovanja celokupnog IPCC procesa.

Kakav je odnos između uspeha narativa o energetskoj tranziciji i koncepta klimatske adaptacije?

Diskurs o energetskoj tranziciji nije u suprotnosti sa adaptacijom – oba su načini odlaganja delovanja. Ponovo se treba vratiti na sedamdesete godine 20. veka. U toj deceniji, isti klimatolozi koji su upozoravali na globalno zagrevanje istovremeno su ga relativizovali, tvrdeći da ćemo biti u redu jer ćemo sprovesti energetsku tranziciju pre nego što kriza nastupi. Tvrdili su da za tranziciju treba oko 50 godina. Naravno, nisu imali pojma koliko to stvarno traje, jer nijednu do tada nisu sproveli – ali ideja je bila prisutna.

Vrlo brzo je postalo jasno da to neće biti slučaj. Ozbiljni modeli pokazali su da će fosilnih goriva biti i u dalekoj budućnosti, i to u većim količinama – naročito zbog privrednog rasta u Aziji. Kasne sedamdesete godine prošlog veka bile su i vreme kada je svima postalo jasno da nuklearne elektrane neće biti toliko uspešne koliko se očekivalo deceniju ranije. Nuklearna nesreća na ostrvu Tri milje (Three Mile Island) u Pensilvaniji doprinela je tom uverenju. Usledio je ogroman povratak uglju, dodatno potpomognut kineskim planovima da se znatno oslone na ugalj od tada do 2000. godine.

Dakle, već početkom 80-ih godina bilo je jasno da će klimatske promene zaista nastupiti. Između 1976. i 1982. održane su tri konferencije o klimatskoj adaptaciji u SAD-u. Tadašnji ton bio je poprilično optimističan: „Plus tri stepena do 2100? Nema problema, SAD će se prilagoditi.” Poljoprivreda bi bila najviše pogođena, pa bi se proizvodnja, jednostavno, premestila. Govorilo se i o genetski modifikovanim organizmima (GMO) kao tehnološkom rešenju tog vremena.

Međutim, iza tog optimizma krio se veliki cinizam: američki eksperti znali su da će za mnoge druge zemlje prilagođavanje biti mnogo teže. Bili su svesni da će, verovatno, doći do masovnih migracija, koje su posmatrali ako oblik klimatske adaptacije. Dakle, tranzicija je značila odlaganje delovanja, a adaptacija ono što se dešava kada to odlaganje traje predugo.

Ako trenutno samo smanjujemo ugljenu intenzivnost ekonomije, šta zapravo treba da radimo?

Fascinira me koliko mojih kolega posmatra nagli rast obnovljivih izvora kao dokaz da smo na putu tranzicije. Čak i ako obnovljivi izvori rastu eksponencijalno, to ne znači da fosilna goriva istovremeno opadaju istim tempom. Kriva rasta obnovljivih izvora nije kriva zamene. Dakle, trebalo bi i dalje smanjivati ugljenu intenzivnost ekonomije, ali istovremeno moramo govoriti o odrastu (degrowth), racionalizaciji potrošnje i smanjenju materijalne potrošnje.

Već 40% svetske električne energije je dekarbonizovano i tim putem treba nastaviti. Ali, u oblastima materijalne proizvodnje – cementa, plastike, čelika – solarni paneli nisu pravo rešenje. Možda će postati u budućnosti, ali do 2050. godine neće značajno uticati na te industrijske sektore. Zato moramo smanjiti materijalnu potrošnju.

Da bismo to postigli, moramo razgovarati o društvenoj korisnosti emisija CO₂. Nećemo ukinuti sve emisije, ali možemo postaviti pitanje: da li je ovaj CO₂ koristan ili luksuzan? Cement, na primer, biće veoma težak za dekarbonizaciju, ali može imati veliku društvenu vrednost – recimo, kada se koristi za izgradnju cevi za dovod čiste vode u zemljama u razvoju. Međutim, ako se cement koristi za još jedan autoput u Evropi ili SAD-u, tada je društvena korisnost tih emisija mnogo upitnija.

Žan-Batist Freso (Jean-Baptiste Fressoz) je istoričar nauke, tehnologije i životne sredine u Nacionalnom centru za naučna istraživanja u Parizu. Njegova knjiga „Sve više i više i više: Sveobuhvatna istorija energije“ objavljena je u oktobru 2024. godine.

Prevod: Veljko Vulićević

Ilustracija: Nataša Milošević

Tekst je originalno objavljen na engleskom jeziku u časopisu Green European Journal.