Ko se pita oko Jadarita

Logično je da se o kompleksnom poduhvatu, kakav je eksploatacija rude jedinstvene po sastavu u čitavom svetu, u plodnom predelu u dolini reke, pita skup stručnjaka iz disciplina povezanih sa rudarskim projektima i ekonomijom, zar ne? Ako je iskopavanje i odvajanje rude moguće izvesti bez značajnih posledica po životnu sredinu i ako projekat pruža razvoj za predeo ili potencijalno čitavu državu, još uz mogućnosti većeg ekonomskog i političkog zbližavanja sa Evropom, ko bi tu mogao da protivreči? „Ova rasprava se mnogo politizovala zarad različitih interesa, pa se sada svako bavi tim pitanjem. Pitanje otvaranja rudnika mora se sagledati objektivno, od pojedinaca rudarske struke sa dokazanim iskustvom, a mi sada tu imamo pravnike i neke društvenjake koji učestvuju u debatama o studijama izvodljivosti i uticaja na životnu sredinu” – glasio je stav jednog od profesora Rudarsko-geološkog fakulteta na tribini koju sam posetio.

Okolnosti za realizaciju rudnika oko kojih postoji konsenzus – nezamislivo?

Zamislimo sada, iako znamo da to nije slučaj, da projekat Jadar ispunjava sve gore navedene uslove, zamislimo, čak, i da ljudi, direktno pogođeni rudnikom, podržavaju razvoj projekta i prihvataju kompenzaciju za preseljenje. Ako podrazumevamo da i država podržava ovaj projekat, u tom slučaju postoji konsenzus između svih direktno pogođenih strana, da li otpor drugih stanovnika Srbije može biti legitiman? Zamislimo i da se u našoj državi radna prava poštuju, da imamo više od nekolicine ekoloških inspektora i da se naša ekonomija ne zasniva na modelu poznatom kao trka do dna – koji podrazumeva davanje subvencija, zemljišta na korišćenje i poreskih olakšica kompanijama koje borave u državama sa razorenom ili nerazvijenom industrijom, sve do trenutka kada im se ne ponudi bolje. Strane firme tretiraju države kao telekomunikacione kompanije, s tim što one mogu da otkažu ugovor čim prođe promotivni period plaćanja usluge 1 dinar i dobijanja besplatnog uređaja. U slučaju kompanije Rio Tinto, zamislimo da infrastrukturu za potrebe projekta ne plaćamo mi kao poreski obveznici, da postoji ugovorom obavezujuća odšteta, da je kompanija obavezna da veći deo zaposlenih bude lokalno stanovištvo i da država Srbija ima vlasništvo od 51% projekta (što je slučaj i kod nekih zemalja poluperifije), da nemamo jednu od najnižih rudnih renti u Evropi itd., da stanemo tu. Da li bi bilo opravdano protiviti se ovakvom projektu u demokratskom sistemu, koji ima kapaciteta da ga adekvatno sprovede? 

Odgovor na ovo pitanje povezan je sa pitanjam postojanja plana ekonomskog razvoja. Možemo pretpostaviti da vlast koja ga ima, sa većom verovatnoćom može da u svoju (dugoročnu) korist razmotri i potencijalno ispregovara uslove za sprovođenje.  Ona koja nema plan razvoja, svoj(e) mandat(e) zasnivaće na projektima tercijarne industrije, nestabilnog zaposlenja i male dobiti za državu, ključnih samo za rejting, ali i ucenjivanje radnika na samim izborima u slučaju da rejting omane. Pitanje svakog većeg ekonomskog projekta jeste vrlo političko, a ne (samo) ekspertsko pitanje. Bilo da je reč o organizaciji života zajednice ili njegove efekte posmatramo iz perspektive pojedinaca, promena u organizaciji života i odluka države da ostvari neki projekat uvek znači i izostavljanje nečega drugog, procenjenog kao manje važnog. U svetu, a i u Srbiji, postalo je normalno da se ekonomska pitanja delegiraju uskom krugu stručnjaka, čime se izbacuju iz domena demokratskog, kao nešto o čemu moraju postojati određene kvalifikacije za razmatranje. Time se jedna rasprava o tome šta su prioritetne potrebe i vrednosti društva maskira navodnom analizom koja pokazuju šta je ekonomski i tehnički najoptimalnije izvesti. Ovo predstavlja srž kontradiktornosti pretpostavki zelene tranzicije kojoj svedočimo – mogućnost nalaženja tehničkih rešenja kako bi ekonomski rast i zaštita životne sredine išli ruku pod ruku. Mogućnost drugačijeg organizovanja ekonomije ili samo preispitivanje logike sadašnje ekonomije u ovoj viziji su nezamislivi. Nezamislivo je da usled uvek (nepredvidive) ekonomske računice i sagledavanja sveta kao nepresušnog resursa, postoji priroda sa svojom sopstvenom osetljivošću i potrebama. Još važnije, da postoje načini organizacije društva tako da ljudi žive dobro u harmoniji sa prirodom.

Kao što se može naslutiti, Srbija nema plan razvoja, dok je trebalo da ga usvoji 2020. godine, i to nije slučajnost. Zaobilaženje usvajanja ovog plana razvoja omogućava da se prioritetni projekti svaki čas menjaju i donose diskreciono, bez stavljanja na dnevni red skupštine i osiguravanja nekog vida transparentnosti. Daleko od zamišljanja značajno drugačijeg vida organizacije društva kroz plansku državnu ekonomiju, sa uključivanjem zaposlenih u odlučivanje o nacionalnoj ekonomiji, mi nemamo ni plan razvoja. Takav plan razvoja ne garantuje nužno previše, uzevši u obzir globalnu ekonomsku poziciju Srbije, ali bi mogao da postavi temelje razvoja, a uz to i namenu i zaštitu prirodnih bogatstava i ruda u Srbiji. Kažem ne garantuje jer verujem da rešavanje naših problema neće doneti (sama) pravna država, već drukčije vođenje ekonomije, pa i u trenutno zadatim okvirima. 

Da se vratimo na pitanje opravdanosti otpora dela stanovništva protiv zamišljenog projekta Jadar koji ispunjava ekološke, pravne i neke srednjoročne ekonomske koristi uz podršku lokalnog stanovništva. Da zamislimo da, čak, i imamo plan ekonomskog razvoja, procena da je jedan projekat saglasan s tim planom zavisiće od procene vladajućeg režima, ma kakav on bio. U slučaju projekta kao što je rudnik litijuma, mnogi su ukazali na nepredvidljivost potražnje litijuma i bora, koja se često izostavlja iz diskusije, kao i potražnja litijuma u vojnoj industriji, po svojoj prirodi promenljivoj. Cena litijuma na svetskom tržištu opala je više od osam puta za samo nekoliko godina, a padu cene doprinosi i rastuće interesovanje za automobile koji ne koriste litijumske baterije. Sve je veći napredak natrijum-jonskih baterija i hidrogenskih motora, koji mogu prevazići litijumske baterije u efikasnosti i održivosti. 

Kako uopšte demokratski da se pitamo o ekonomiji?

Koji su načini na koje stanovnici jedne parlamentarne demokratije mogu učestvovati u odlukama koje se tiču ekonomije, sem glasanja za aktere za koje veruju da će doneti i sprovesti odluke u njihovom interesu? Mogu ulagati prigovore, sindikalno se organizovati, predlagati narodne inicijative itd. U većini demokratija, kakve danas jesu, ljudi mogu učestovavati u odlukama samo reaktivno pokušavajući da zaustave ili izmene uslove nekog poduhvata. Neko bi rekao – pa dobro, ovo sve znamo, šta s tim? Ako u toj zamišljenoj demokratiji i dalje ne učestvujemo u planiranju segmenta koji najviše utiče na naše živote, onda nam, sem institucionalnog ili otpora na ulici, ne preostaje ništa. Da li je onda neopravdano da ljudi iskažu neslaganje sa bilo čime što direktno utiče na njihovu budućnost?

Neko bi rekao – opravdano je, ali naša pozicija male države bez industrije nas primorava da se prilagođavamo i koristimo sve prilike za neku vrstu „investicija“. Za početak, kao što su mnogi ukazali, mogli bismo i razmotriti postojeće rudarske projekte, kao što su oni u  Boru i Majdanpeku – bez preispitivanja njihove neophodnosti sada, nesumnjivo je da ovi rudnici mogu biti manje štetni i po životnu sredinu i po državnu kasu. Ekploatišući bakar i brojne druge kritične minerale, kineska kompanija radom postrojenja proizvodi emisije teških i toksičnih metala, koje prelaze granične vrednosti više desetina puta, što značajno uvećava učestalost obolevanja i umiranja od nezaraznih bolesti dok, prema dostupnim podacima, Srbija dobije manje od tri odsto ukupne tržišne vrednosti minerala. Izvan rudarskog sektora, naša država ima izdašan javni sektor i finansije koje mogu biti upotrebljene drugačije. Umesto toliko izdašnih subvencija  stranim investitorima, deo novca se može preusmeriti na subvencije poljoprivrede i domaćih malih preduzetnika. Iako ovo sve predstavljam kao nešto jednostavno, jasno je da će neka nova vlast biti suočena sa nizom problema. Ne mislim da se sve ove promene mogu sprovesti odjednom i bez poteškoća, s obzirom na to da naša država značajno zavisi od stranih investicija i donacija, ali početak prelaza na veću ekonomsku suverenost je nužan preduslov za više demokratičnosti. Istorijski se pokazalo da demokratske reforme bez ekonomskih promena ne mogu uspeti jer su onda i najdobronamernijim političarima ruke vezane.

Dobre nuspospojave loših planova

Predloženi rudnik litijuma ujedinio je u otporu grupe ljudi koje malo šta može ujediniti tom silinom. Podstakao je organizovanje ljudi širom Srbije gde se dešava ili je planirana eksploracija litijuma i bora, a i šire nam otvorio oči na uništenje prisutno u Boru, Majdanpeku, na Homolju i mnogim drugim mestima, kao i na druge pretnje. Mora se spomenuti kontinuitet raznih lokalnih i nacionalnih inicijativa za odbranu prirode, koje su godinama kumulativno doprinosile boljoj povezanosti ljudi koja znači snažniju odbranu. Prethodni vrhunac zajedništva i napora u odbrani videli smo u pobedi za očuvanje Stare planine kroz sprečavanje izgradnje mini hidroelektrana. 

Otvaranje pitanja iskopavanja liijuma podstaklo je i širi razgovor o tome kako može da izgleda međusobni tretman naše države i stranih investitora, kao i da pitanje jednog ekonomskog projekta nije samo pitanje za stručnjake, već pitanje svih na koje bi ovaj projekat mogao da utiče. Ekološki pokret(i) svojim zahtevom za zabranu istraživanja, eksploataciju i preradu litijuma i bora ne poručuju samo da ne veruju ovoj vlasti i Rio Tintu. Takav zahtev verovatno sigurno jeste dodatno podstaknut (opravdanim) nepoverenjem prema institucijama, ali i uporednim primerima efekata rudarskih projekata širom sveta. Ali, takav zahtev nije samo protivljenje bez slike alternativnog scenarija. Štaviše, alternativni scenario je u nekoj formi već tu i pokazuje se da odgovara svima koji u njemu direktno učestvuju. Zahtev za zabranu je zalog za izvesnost u planiraju budućnosti ljudi koji žele da ostanu u svojim kućama u oblasti u kojoj se poljoprivreda, stočarstvo i pčelarstvo održavaju, uprkos svim očekivanjama. Ljudi, koji svojom hrabrošću nastavljaju da stvaraju građevinskim materijalom dok se oko njih ruši, gradeći tako i najvredniju infrastrukturu koju možemo imati – zajednicu. 

„Nastavljam sa radom, 2018. godine uložio sam dosta u zidanje zgrade na placu, ne znajući za rudnik. Radovi su završeni, stolarija je gotova i samo mi je ostalo nešto završnih radova na jednoj strani zgrade. Nastavljam sa radom i ne marim za to što se dešava. Oni rade svoj posao, a ja radim svoj posao. Dok oni kupuju zemlju i uništavaju stolariju, ja pravim stoloriju. To je moj odgovor njima.”¹

1. Citat dela intervjua iz: Djukanović, Nina (2022) “Green Are Fields, Not Mines”: The Case of Lithium Mining and Resistance in Serbia. University of Oxford.

Janko Stefanović je istraživač i aktivista koga zanimaju ekološke teme u kontekstu političkog organizovanja pokreta nastalih kao odgovor na različite ekstraktivističke projekte.

Ilustracija: Nataša Milošević