Energetske zadruge u svetu koji gori: naći ćemo ohrabrenje, ali ne i utehu

Volas-Vels pred kraj primećuje da još uvek „nismo razvili neku vrstu religije smisla oko klimatskih promena, koja bi nam ponudila utehu ili svrhu pred mogućnošću sopstvenog uništenja“. U odsustvu takve utehe ili svrhe, ostaje nam samo neverovatni optimizam da ćemo „valjda“ popraviti klimu – zato što moramo. Pred nama se, pritom, otvara uzak i malo verovatan izlaz, dok nas klimatski triler planete drži prikovanima za njegova sledeća poglavlja.

Kada smo dve godine kasnije saznali da je autor objavio celu knjigu na istu temu, odmah smo zamolili prijatelja da nam donese primerak – a on je uzeo da je čita na putu ka nama. Pit Volard, stručnjak za urbanu prirodu i klimatsku adaptaciju, izgledao je bledo kada nam je knjigu predao:„Zašto ste mi ovo uradili?“ Kad smo je i sami pročitali, nismo izgledali ništa bolje. Nešto se, očigledno, prelomilo i kod njega i kod nas: količina informacija koju je Volas-Vels sakupio, u kombinaciji sa stanjem sveta od objavljivanja knjige, jasno je pokazala da je svaka nada da se sudnji dan može izbeći – nestala. Barem u našim očima.

To je bilo pre šest godina. Od tada je stanje planete postalo samo nestabilnije.

Ono što sledi lični je zapis dvoje ljudi koji pokušavaju da se snađu u današnjem svetu, dok paralelno duboko rade na izgradnji zadružnog ekosistema. On ni izbliza nije jedini pogled na potrebu za širim i dubljim zadružnim horizontom, niti nužno odražava mišljenje svih članova zadruga čiji smo deo. Ovo je samo uvodna napomena pre daljeg čitanja.

Šta dalje – AKO SE STANJE NEĆE POPRAVITI NITI NESTATI

U međuvremenu je postalo prilično izvesno da su klimatske prekretnice već dostignute ili da smo na zastrašujućem putu da ih uskoro pređemo. Ako je tako, nalazimo se na spiralnom ulasku u nepoznate i neviđene teritorije. Verovatno nema svetlijeg sutra – za većinu nas, budućnost neće biti bolja, već u najboljem slučaju izuzetno izazovna.

Oko nas, krećući se različitim putanjama, čitajući različite knjige ili slušajući sopstvenu intuiciju, mnogi dolaze do istog nelagodnog zaključka: stvarnost se ubrzano pretvara u sve haotičniji i kontradiktorniji prostor. Paralelne stvarnosti sudaraju se i nadmeću, svaka zatvorena u sopstveni interes, kao da sutra ne postoji. Još više zbunjuje to što „mi“ kao društva više i ne pokušavamo da osiguramo bezbedan i dostojanstven prolaz generacijama koje dolaze posle nas.

Oni koji su pogledali „kroz prozor“, to su već videli. A mnogi u Srbiji su to prošle godine ne samo videli, već i sami hodali. Lično, to nam je bio težak udarac jer je naš osnovni pokretač (rad na „boljoj budućnosti“ ili bar manje narušenoj) u međuvremenu sveden na praznu frazu. To stvara osećaj dezorijentisanosti.

Dugald Hajn u knjizi „Na poslu u ruševinama” (At Work in the Ruins) analizira šta se dešava kada svet koji smo poznavali – svet na koji smo se navikli – počne da se raspada. „Kada jedan svet nestane, njegovi sistemi i priče počinju da se rasipaju, pa i oni najveći među njima: priče koje su obećavale da objasne sve, sistemi koji su određivali šta je stvarno. Nije da u tim pričama nije bilo istine; nije ni da u njihovom opisu sveta nije bilo stvarnosti. Već je stvar u tome da više nisu mogle da izdrže. Ono što su uzdizale, izdalo ih je; ono što su potiskivale vratilo se da ih progoni.“

Drugim rečima: mapa kojom smo se orijentisali više ne važi. A sa tim nam treba i drugačija orijentacija.

Strukturno zarobljeni u „modernosti“ – NEISPUNJENA OBEĆANJA I PLJAČKA

Deo tog kraja sveta tiče se mita o napretku i tehnocentralizmu koji je pokretao najveći deo prošlog veka. Era „modernizma“, koja je pojedinim delovima planete donela nezapamćen rast mogućnosti, standarda i stabilnosti.

Samo se setimo načina na koje smo gradili gradove (zahvaljujući obilju betona, čelika i sintetičkih građevinskih materijala), kako smo proizvodili energiju (mreža koju napajaju elektrane na ugalj i lignit, dalekovodi), kako smo ubrzali transport na velike udaljenosti (izgradnjom autoputeva, aerodroma, železnica, kontejnerskih terminala), kako smo grejali naše domove, jeli, pili… šta god padne na pamet.

Većina tih struktura i infrastruktura došla je uz ekspanziju, kolonijalizam i brutalno izvlačenje resursa – cenu koja je debelo premašila kapacitet planete da je izbalansira. Pomislite koliko smo fosilnih goriva izvukli (i dalje izvlačimo) i zatim vratili planeti u obliku toplote i ugljen-dioksida. To većina nas tek odnedavno stvarno oseća jer sada te posledice plaćamo kroz niz „modernih kriza“.

Inherentno nasilje i neodrživost – pljačka – ovog „večitog trčanja napred“ jesu nešto sa čim moramo da se suočimo. Vanesa Mačado de Oliveira, u knjizi „Hospitalizacija modernosti“ (Hospicing Modernity), poziva nas da prekinemo obrasce samoobmane, neodrživosti i odvojenosti od planetarne stvarnosti, koju modernost podrazumeva – i da se „oslobodimo štetne vezanosti i zavisnosti koje smo razvili prema modernosti, kako bismo stvorili prostor da nešto zaista novo uopšte postane moguće“.

To nimalo nije lak zadatak: ona nas poziva da „pružimo palijativnu negu modernosti koja umire u nama i oko nas“. Ne da bismo odbacili ili poništili sve što nam je donela, već da je nežno pustimo dok postaje nefunkcionalna.

Ali, ima tu još nešto.

Paradoksalno, baš danas neki veruju da ćemo se nekako „izinženjerisati“ iz ovog haosa, da ćemo uz dovoljno „zelenog rasta“ popraviti ono što je upropašćeno. Iako će tu i tamo biti nekih uspešnih tehnoloških popravki, nezadrživi klimatski scenario, koji smo pokrenuli – ne može se popraviti.

Mit o modernističkom napretku (i rastu) nije samo lažno obećanje, već i opasna iluzija da beskonačni materijalni rast znači beskonačno bolju i sigurniju budućnost.

„Modernost“ nas je ujedno zarobila u zavisnosti od velikih centralizovanih sistema, koji više nisu u skladu sa današnjim nepredvidivim svetom: klimom, resursima, pristupom osnovnim potrebama. Ovi sistemi nas sve češće izneveravaju, truju ili ostavljaju bez sigurnosti. Voda, energija, hrana – više nisu garantovane. Ta ranjivost čini nas lakim plenom političkih i ekonomskih manipulacija. Vidimo to i u Srbiji.

Kako kaže Dugald Hajn:„Pre nego što se sve ovo okonča, verujem da ćemo morati ponovo da naučimo da ozbiljno shvatamo stvari koje su ili mnogo veće ili mnogo manje od onoga što su nam mere i sistemi modernosti dozvoljavali da smatramo stvarnim ili važnim.“

Snalaženje u novoj stvarnosti – MOŽEMO LI BITI BOLJE OPREMLJENI?

Nije nimalo lako početi danas graditi budućnost koju još ne možemo ni da zamislimo, za izazove i stvarnosti koje tek stižu izvan vidljivog horizonta. Još je teže kada nas sustigne, ili potpuno umrtvi, onaj gubitak optimizma, smisla i svrhe o kojem smo govorili na početku. A kad u široj slici sve počne da deluje besmisleno, očigledna alternativa je da smisao pre svega potražimo u malom. U onom ličnom. Uprkos svemu. Jer nam je stalo.

U svetu koji je gotovo izgubio dodir sa zdravim razumom, ovo nam je, na ličnom nivou, u poslednjih nekoliko godina, ipak, otvorilo nekakav put delanja – ma koliko to ponekad delovalo apsurdno u odnosu na duh vremena. Iako donosi osećaj svrhe, to je svrha koja se često živi usamljeno. A iznad svega, ostavlja nas potpuno nezaštićenima i bez ikoga ko bi stajao uz nas.

Tokom dugih perioda istorije, osnovne životne potrebe bile su u rukama zajednica – pre nego što su nam oduzete, centralizovane i privatizovane. Danas nad njima imamo veoma malo kontrole. Došlo je vreme da se to promeni: da ih oslobodimo, decentralizujemo i vratimo u zajednice. Snalaženje u sve nepredvidivijoj i nestabilnijoj budućnosti, zahteva od nas da izgradimo strukture koje su robusnije, otpornije, a istovremeno lokalno ukorenjene: u našim rukama, pod našom kontrolom.

Ali, to „naše“ znači grupe i zajednice koje zajedno ulaze u te avanture i poduhvate. I tu će biti neslaganja, različitih pravaca delovanja, konfuzije. Često ćemo biti zbunjeni ili ćemo imati utisak da različite grupe idu suprotnim putevima. To je materijal sa kojim ćemo morati da radimo.

Korak po korak, krpićemo rupe koje za sobom ostavljaju zastarele strukture ili obezbeđivati egzistenciju tamo gde te strukture više ne dopiru – bilo da je reč o pristupu stanovanju, energiji, vodi, hrani ili nezi. To će biti težak posao, ali nas smešta u društvo, u mreže međusobne podrške i donosi stvarne lokalne pomake, osećaj autonomije i perspektive.

Adam Grinfild to sumira ovako:„Za one koji imaju dovoljno sreće da pronađu svoje ljude, to je život zajedništva, uzajamne pomoći i iznad svega – smisla, lišen ikakvog traga dosade i letargije“.²

Mi, koji smo deo različitih inicijativa (zadruga), koje se bave pitanjima stanovanja, finansija ili energije, to možemo potvrditi: zahtevno je, ali ispunjavajuće i nimalo dosadno. A opet, svako ima svoj limit koliko zajedničkog angažmana može da iznese.

Biti Elektropionir u Srbiji – STRPLJIV, ALI ELEKTRIZIRAJUĆI PUT

Pre šest godina, grupa ljudi odlučila je da napravi sopstveni iskorak u transformaciji energetskog miksa Srbije – osnivanjem Energetske zadruge Elektropionir.

Motiv da se upustimo u avanturu pokretanja sopstvene kolektivne proizvodnje energije kod svakog je, verovatno, bio drugačiji, ali ono što nas je spajalo, bilo je jedno: zbunjenost (ili: prestravljenost) sporim napuštanjem uglja i lignita, iz kojih Srbija i dalje dobija oko 70% svoje električne energije. Želeli smo da ostavimo trag, pa makar mali. Nekoliko osnivača već je imalo iskustva sa obnovljivim izvorima energije – kod kuće (sa solarnim panelima na krovu) kao proto-prozjumeri ili kroz manje elektrane na zemlji. Sada smo želeli da pokažemo da građani mogu da se udruže i organizuju sopstveni „mehanizam“ za proizvodnju čiste energije.

Narednih godina naučili smo, na teži način, da ovakvi poduhvati idu sporo, zahtevaju istrajnost i sudaraju se sa modernističkim strukturama (pre svega operaterima elektromreže), koje teško prihvataju male inicijative koje preokreću logiku njihovog funkcionisanja. Ko smo mi, građani, da guramo struju sa naših krovova, iz naših elektrana „u suprotnom smeru“ u mreži kada se čitav vek kretala samo od velikih elektrana ka našim električnim brojilima?!

Kroz Elektropionir pomogli smo domaćinstvima da postanu mali proizvođači električne energije, da pokriju deo ili većinu svoje potrošnje. Do pre nekoliko godina, status kupca-proizvođača, odnosno prozjumera, još nije postojao, a kada se 2021. godine konačno pojavio, pratio ga je haos. Zajedno sa brojnim drugim organizacijama i pojedincima, pomogli smo da se taj haos razmrsi. Danas je situacija za domaćinstva daleko bolja.

Od tada, kroz praksu, istražujemo kako čista energija može biti nešto što zajednice stvaraju i što im pripada.

Prvo kroz Solarnu Staru, koja je donela dve male solarne elektrane (svaka po 6 kW) selima Temska i Dojkinci – delom finansirane donacijama 229 ljudi iz Srbije i inostranstva. Mnogi od podržavalaca smatrali su da je važno da tako dodaju pozitivnu energiju tim udaljenim zajednicama, koje su branile svoje reke i zaustavile izgradnju derivacionih mini hidroelektrana na netaknutim planinskim vodama.

Sada pripremamo solarne elektrane koje zajednica grupno finansira, a energija i vrednost vraćaju se zajednici: na organskoj farmi, na krovu škole ili na krovovima domaćinstava i malih preduzeća.

Ono što dolazi, moglo bi da predstavlja pravi iskorak: uskoro, možda već 2026. godine, u Srbiji bi mogle da se uvedu nove mogućnosti za takozvane građanske zajednice obnovljive energije. Ako budu dobro regulisane (drugim rečima: ako propisi budu pravilno postavljeni), to će omogućiti zajednicama da proizvode energiju i, čak, da je međusobno razmenjuju. To bi značilo i transformaciju mreže: od centralizovanog sistema ka decentralizovanom, agilnijem, u službi ljudi. To bi zajednicama dalo stvarnu snagu.

Epilog – GDE OVO ODZVANJA?

Već godinu dana mnogi od nas osećaju zaokret u srpskom društvu – zaokret koji pruža osnov za oprezni, ali stvarni optimizam da se teret izazova koji nas pogađaju kao društvo, velikih i malih, može izneti zajednički: od naših komšiluka, gradova i sela,  sve do nivoa cele zemlje. Videli smo spremnost ljudi da se žrtvuju za to, da premoste razlike koje su delovale nepremostivo. To budi veru da se dobrobit, sigurnost, povezanost, autonomija i briga za budućnost mogu vratiti u zajedničke ruke umesto da ostanu taoci uskih interesa i neodgovornih struktura moći. Čak i kada je teško sagledati celinu, upravo taj novi optimizam opstaje – i ključan je da bismo zakoračili na nepoznati put, koji nas čeka iza horizonta današnjice.

1. Adam Greenfield, Radical Technologies: The Design of Everyday Life
2. The Uninhabitable Earth, dostupno na: https://nymag.com/intelligencer/2017/07/climate-change-earth-too-hot-for-humans.html

Ana Džokić i Marc Neelen su članovi Energetske zadruge Elektropionir, Stambene zadruge Pametnija zgrada i Zadruge za etičko finansiranje. Koordiniraju deo rada Regionalne platforme novih stambenih zadruga MOBA. U paralelnom životu – često nepoznatom njihovim zadružnim kolegama – povremeno deluju pod imenom STEALTH.unlimited kroz kustoski i umetnički rad.

Ilustracija: Nataša Milošević