Energetska obnova društvene nejednakosti

Potreba za obnovom stambenog fonda u Srbiji postojala bi i bez imperativa energetske tranzicije i stalno rastućih cena energenata. Većina objekata u kojima živimo stara je više od pola veka, građena po standardima koji su davno prevaziđeni i nikada ozbiljno održavana. Njihovo propadanje ceremonijalno obeležavamo kanapom i oznakom „Opasnost: pada fasada”. A iza otpale fasade krije se društvo u kojem jedni jedva pokrivaju troškove neophodnih energenata, dok drugi voze subvencionisane električne automobile. 

Energetska tranzicija u zemlji siromašnih vlasnika

Veći deo današnjeg stambenog fonda potiče iz perioda socijalističke izgradnje, kada su stambene zgrade bile društvena, a ne privatna imovina. Devedesetih godina su te zgrade masovno privatizovane, bez  sistemski rešenog pitanja njihovog održavanja. Kako Srbija nikada nije imala politiku stambene obnove, narasla je čitava klasa siromašnih vlasnika – ljudi koji poseduju stanove, ali nemaju sredstava da ih poprave. Situacija sa platežnom moći vlasnika individualnih kuća i energetskim performansama samih kuća, takođe, nije ništa bolja. Na sve te energetski neadekvatne objekte treba dodati i većinu od neverovatnih 4,8 miliona objekata koji su građeni ili nadograđivani van ikakvih standarda i bez dozvola, a koje država sada legalizuje bez ikakve provere, pa čak i osnovne bezbednosti objekata. 

Kada se sve to sagleda kroz prizmu energetske tranzicije, slika postaje još sumornija. Procene su da domaćinstvo u Srbiji troši tri puta više energije nego što bi trošilo sa boljom izolacijom i tehnologijom. Kada se uzme da su domaćinstva najveći krajnji potrošači energije u Srbiji (35% ukupne potrošnje), jasno je zašto postoji veliko očekivanje da će se upravo u ovom sektoru ostvariti i smanjenje emisija ugljen-dioksida. Ali, ko će zaista izneti ta velika očekivanja?

Na papiru, Srbija izgleda kao zemlja u kojoj skoro svi imaju svoj krov nad glavom. U stvarnosti, to je oronuli krov, koji zimi propušta hladan vazduh, a leti se pretvara u pećnicu. Jedina vredna stvar koju većina vlasnika nekretnina poseduje jeste upravo ta nekretnina. Ovi siromašni vlasnici nemaju sredstva da je pošteno održavaju, kamoli da ulažu u naprednije tehnologije koje bi napravile uštede energije i novca. Najskuplje je biti siromašan.

Siromaštvo pritom nije samo ekonomska kategorija, već, ako je to nužno naglašavati, i zdravstvena: hladni zidovi, buđ i loša grejna tela povećavaju respiratorne i kardiovaskularne bolesti. Ukratko, kraće se živi, više se razboljeva i manje je prilike da se iz spirale siromaštva izađe. Loša energetska efikasnost zato nije pitanje komfora i budžeta, već pitanje života i zdravlja. I nije pitanje individualne sreće, već društvene odluke o tome kako pristupiti energetskoj tranziciji. 

Produbljivanje nejednakosti

Zato moramo prestati da posmatramo energetsku obnovu kao čisto tehničku ili ekonomsku stvar: gde se mogu napraviti najveće uštede, koji stiropor je bolji, kolika je mesečna ušteda. U zemlji sa rastućom nejednakošću, energetska tranzicija nije neutralan proces. Ako se oslanja isključivo na logiku tržišta, kreditne linije i subvencije koje zahtevaju značajno sufinansiranje, rezultat je predvidiv: oni koji imaju – imaće još više; oni koji nemaju – plaćaće i finansijski i zdravstveno najvišu cenu.

Istovremeno, rast cena energenata dodatno produbljuje jaz između onih koji mogu da investiraju u energetsku efikasnost i onih koji to ne mogu. Svaki novi rast cene struje, gasa ili drva pretvara se u još jedan talas društvene nepravde. Oni koji su mogli da ulože u izolaciju ili toplotnu pumpu i dalje plaćaju manje račune i otporniji su na promene na tržištu. Oni drugi, koji nisu mogli ni da zamene peć, plaćaju sve skuplju energiju da bi živeli u sve hladnijim stanovima i sa manje izgleda da iz te situacije izađu. Energetska efikasnost tako postaje nova linija podele u društvu koje već prednjaći po ekonomskom raslojavanju.

U Srbiji, država i lokalne vlasti ne samo da ne smanjuju energetsku nepravdu, već je aktivno produbljuju. Paradigmatičan slučaj je projekat Čista energija i energetska efikasnost za građane (SURCE) koji se finansira kreditom Međunarodne banke za obnovu i razvoj od 50 miliona evra i realizuje u periodu od pet godina. Iako je zamišljeno da se ovaj projekat davanja subvencija za energetsku obnovu stambenog fonda fokusira na domaćinstva i lokalne samouprave sa nižim prihodima, praksa je htela da bude drugačije. Analiza RES fondacije za realizaciju ovog programa u 2023. i 2024. godini je pokazala da je najveći deo sredstava otišao manjem broju domaćinstava, koja su mogla da ulože najviše novca na predviđene mere. Ironija je potpuna: što više sami možete da uložite u energetsku efikasnost, to ne samo da će država da vam da više novca, nego će i vaš udeo u celom trošku biti manji. 

Opštine bez kapaciteta, država bez strategije

Ideja na kojoj se zasnivaju ovi programi nije neobična, veruje se da će subvencije pokrenuti tržište izvođača, proizvođača opreme i bankarskih proizvoda. Država očekuje da će veća potražnja sniziti cene i otvoriti nova radna mesta. Međutim, obim sredstava je premali da bi izazvao stvarni tržišni efekat, a istovremeno program postavlja pogrešan presedan – javni novac ide onima koji već imaju sredstva i znanje da konkurišu, dok siromašni ostaju posmatrači tranzicije koja se vodi za njihov groš. Tek u trećoj godini sprovođenja uvedene su subvencije do 90% za energetski siromašne građane, a od 2025. godine i za sve socijalno ugrožene. Ipak, lokalne samouprave ređe povlače sredstva namenjena upravo njima.

Analiza RES fondacije pokazuje da su lokalne vlasti deset puta više sredstava tražile za građane koji nisu energetski siromašni i da su efikasnije sprovodile konkurse upravo za njih. Međutim, nisu lokalne samouprave krive za lošu državnu politiku. One često nemaju neophodne resurse da sprovedu program energetske obnove, od manjka energetskih menadžera do novca za sufinansiranje samih mera. A vrlo ograničena sredstva za najugroženija domaćinstva stvaraju i rizik od lokalnih tenzija i nepoverenja spram procesa dodele sredstava. Za lokalnu samoupravu je energetska obnova projektni zadatak, koji oduzima više vremena na procedure i komunikaciju oko konkursa, i sa snabdevačima usluga i sa korisnicima mera, nego što donosi opipljive rezultate.

Rezultati na nacionalnom nivou to potvrđuju: svega 12.000 domaćinstava iz 137 opština dobilo je subvenciju tokom 2024. godine. Daljnja analiza ovog programa ili, recimo, broja ponuđača usluga na konkursima u sklopu samog programa, odvela bi nas u nekonstruktivnom smeru smislenosti bilo kakve politike u datim okolnostima u Srbiji.  Umesto toga, pogledajmo jedan drugi program, koji država sprovodi, a koji nam može dati obrise bolje politike povećanja energetske efikasnosti. 

Obnova kroz uštedu

Program energetske sanacije zgrada Ministarstva energetike i Evropske banke za obnovu i razvoj predviđa energetsku obnovu 500 stambenih zgrada koje koriste daljinsko grejanje. Pola investicije se pokriva iz budžeta programa, a drugu polovinu će isplatiti stanari kroz račune za grejanje. S tim da se visina računa ne menja, nego da se investicija isplaćuje iz uštede koja je ostvarena sa većom energetskom efikasnošću. Na taj način, bez dodatnih troškova, stanari odabranih zgrada dobijaju sanaciju zgrade, zdraviji životni prostor i manje račune, kako odmah za klimatizaciju tokom leta tako i nakon otplate investicije za grejanje zimi.

Pravo na energiju kao pitanje solidarnosti

Ovo nije prvi put da EBRD podržava ovakav pristup kod nas. Sličan program je 2019. godine pokrenula JKP „Toplana-Šabac”. Niti je to redak model u svetu da se kredit za energetsku obnovu otplaćuje iz uštede koja nastaje posle investicije. Holandija je tako razvila program (Energetski skok) u kom se zgrade sa stanovima za socijalno stanovanje obnavljaju standardizovanim i efikasnim tehničkim rešenjima, koja za deset dana dovedu zgradu do nivoa da troši onoliko energije koliko sama proizvede. Ostvarena ušteda je time i veća, pa može da pokrije ugradnju fabrički pripremljenih fasadnih i krovnih panela, toplotnih pumpi i solarnih sistema. Ovaj model, koji je u međuvremenu primenjen i u drugim zemljama, ne oslanja se na subvencije, već se bazira na javnim garancijama za vraćanje investicije.

Naravno, i pristup koji se oslanja na otplatu kroz uštede ima ograničenja, pogotovo kod domaćinstava čiji inicijalni trošak za energetiku nije veliki. Najugroženija domaćinstva najčešće ne žive u stanovima sa daljinskim grejanjem (nekada upravo zbog nemogućnosti da taj trošak plate), već u kućama koje koriste šporet na drva ili ugalj. Njihova izdavanja za grejanje i struju ne pružaju puno manevarskog prostora za otplatu investicije, a njihov budžet ne može da pokrije ni nepredviđen trošak od nekoliko stotina evra, kamoli da učestvuje sa 10% sufinansiranja neke državne mere za poboljšanje energetske efikasnosti.

Upravo takvim domaćinstvima je državna intervencija najpotrebnija. Od zamene šporeta do energetske obnove kuća, potrebni su modeli koji omogućavaju da energetska efikasnost stigne do onih kod kojih će se postići najveći društveni efekat. Predefinisana rešenja, koja zbog obima javne intervencije postižu nižu cenu i proaktivni pristup u pronalaženju domaćinstava kojima je pomoć potrebna, neke su od praksi iz sveta, vrednih pomena. Ipak, ključno pitanje je: odakle novac?

Izdavanja iz javnog budžeta i međunarodne fondove smo već apsolvirali. Ali, treba ustanoviti i druge potencijalne domaće izvore. Bez ambicije da se bude mnogo originalan, ušteda energije ostvarena u javnom sektoru – zamena sijalica, sanacija škola, bolnica i opštinskih zgrada – mogla bi da puni revolving fond za energetsku efikasnost, koji bi se obnavljao iz svake nove uštede. Zemlje koje su spojile klimatsku i socijalnu politiku uvode socijalne transfere kroz doprinos za energetsku solidarnost. Takav doprinos u Srbiji bio bi i simboličan, ali stabilan izvor finansiranja, pod uslovom da se ponovo ne prebaci teret na siromašne tako što će se više oporezivati dizel gorivo, a ne luksuzna potrošnja energenata.

Jasno je da energetska obnova stambenih objekata neće biti instrument društvene pravde, ali ne bi smela da bude ni izvor dodatne nepravde. Energetska tranzicija jeste prilika, ali na društvu je da odluči da li je to prilika za bogaćenje investitora izgradnjom mini hidroelektrana ili prilika za izlazak iz energetskog siromaštva. Ako želimo da uspostavimo sistem koji je i održiv i pravedan, neophodno je mnogo volje i sredstava, pre svega za energetsku efikasnost najugroženijih domaćinstava. 

Računica je jasna, tamo gde je nužno potpuno javno finansiranje mera – treba ga obezbediti. U svakom drugom slučaju gde je moguće – podržavati aranžmane koji dozvoljavaju otplatu iz uštede, i na kraju – osigurati da subvencije i povoljni krediti budu privlačni onima koji mogu da ih priušte, a inače ne bi mogli lako da unaprede energetsku efikasnost bez dodatne podrške. To je na duge staze i najisplatljivija investicija – u društvo koje svima daje šansu. A društvo koje ne ume da ugradi solidarnost ni u toplotu sopstvenih domova, teško će je pronaći bilo gde drugo.

Marko Aksentijević je politikolog, jedan od osnivača kolektiva Ministarstvo prostora, gde se bavi demokratizacijom društva i uticajem različitih politika na priuštivost života u gradu.

Ilustracija: Nataša Milošević