Ekosocijalistička strategija za pobede budućnosti

Svet u kojem danas živimo potresaju krize – ekonomske, političke i ekološke. Stotine miliona ljudi vide kako im se životni standard pogoršava, a izgledi za budućnost postaju sve sumorniji, dok se stotine miliona drugih suočavaju sa sušama, poplavama i drugim posledicama klimatskih promena, koje će se u budućnosti samo pogoršavati.

Kako međunarodni klimatski pregovori stagniraju, a postojeći klimatski aktivizam postaje sve očajniji, potreba za drugačijim društvom i političkom strategijom kojom bismo do njega stigli nikada nije bila hitnija. Ali kako bi to konkretno moglo da izgleda?

Razvijanje efikasne strategije za radikalnu političku promenu zahteva jasnu viziju antagonizama, alternativa i puteva za njihovo ostvarenje. Ako priznamo da su današnje brojne krize zajednički efekti kapitalističkog projekta (a ne njegove devijacije), onda da bismo ponudili odgovore, moramo imenovati protivnika na način koji ljudima omogućava da identifikuju izvor problema i da mu se suprotstave. To nije lako, jer kapitalistička hegemonija počiva i na svojoj sposobnosti da prikrije stvarnost, izazove prividnu saglasnost i stvori strah među onima koji se usude da postave pitanje šta nije u redu.

Zatim, moramo da osmislimo šta dolazi posle. Nije dovoljno biti protiv nečega, a da se ne ponudi alternativa koja je istovremeno privlačna i ostvariva. Ako je kapitalizam loš, šta želimo umesto njega?

Predloženo je mnogo opcija, uključujući i neke koje bi potencijalno mogle biti gore od našeg trenutnog, zemaljskog kapitalizma. Ako kapitalizam uništava planetu, da li je rešenje nova era kolonijalnog kapitalizma u svemiru? Miliarderi su iskoristili ovu viziju kako bi raspalili maštu i podstakli veru u tehnološka rešenja, sve u cilju unapređenja sopstvenih poslovnih interesa i privlačenja investitora. Naučnici i ekološki pokret, s druge strane, odgovaraju očiglednim: nemamo planetu B!

Naš zadatak je da pokažemo da zamena kapitalizma nije dovoljna, jer zamene mogu biti manjkave i privremene. Ono što dolazi posle mora da odgovori na nedostatke postojećeg sistema i da bude toliko bolje da postojeće stanje jednostavno više neće imati smisla. Alternativa mora da učini kapitalizam zastarelim, besmislenim i nepotrebnim.

Na kraju, ipak, moramo to zaista i da sporvedemo u delo. Problem sa pitanjem „kako“ je u tome što se ono često posmatra kao pitanje izbora između postojećih mehanizama i alata. Ako treba da stignemo iz Meksiko Sitija u Gvadalaharu, možemo da biramo da li ćemo ići kolima, autobusom, avionom ili čak peške. Takav čisto instrumentalni pogled na „kako“ depolitizuje uslove i posledice izabranih metoda i sprečava nas da stalno preispitujemo da li je određena taktika u skladu sa ukupnom strategijom.

Naši alati su uslovljeni političkim okolnostima, vremenom i tempom, dostupnošću resursa i lanaca snabdevanja, angažovanjem aktera, sadržajem, kao i mogućnošću za zaobilaske i prilagođavanja. To znači da, kada identifikujemo kapitalizam kao glavni problem i predložimo da je najbolja alternativa upravo socijalizam, pitanje kako to ostvariti ne svodi se jednostavno na izbor između reforme i revolucije, već pre svega na stvaranje uslova u kojima nova vrsta moći može da preuzme kontrolu – i da je zadrži. Ne možemo jednostavno poželeti da kapitalizam nestane i da ga zamenimo socijalizmom.

Stvaranje istorije, danas i u budućnosti

Kada je Karl Marks napisao da ljudi „prave sopstvenu istoriju, ali… pod već postojećim okolnostima, koje su date i prenete iz prošlosti“, njegova poenta nije bila da te okolnosti moramo prihvatiti kao ograničenja, već da je naš zadatak da izgradimo drugačije uslove koje će buduće generacije naslediti — uslove koji će nam pružiti bolju šansu da sprovedemo elemente naše strategije.

Kada predlažemo socijalizam kao sistem koji će nas spasti od kapitalizma, nije dovoljno samo tvrditi da je socijalistička revolucija neophodna jer društvo neće opstati bez nje. Za one koji su već svesni hitne potrebe da se kapitalizam prevaziđe, takve izjave su samo opšta mesta kojima potvrđujemo sopstvene radikalne stavove. Realnost, sviđalo nam se to ili ne, jeste da se nalazimo veoma daleko od revolucionarnih ustanaka i uspostavljanja socijalističkih alternativa na globalnom nivou. Reći to ne znači biti razočarani komunista, već jednostavno prihvatiti konkretne uslove koje smo nasledili iz prošlosti.

Kritičko prihvatanje naših neuspeha podstiče nas da se suočimo s vremenskim protivrečnostima izgradnje socijalizma u svetu koji se ubrzano zagreva. To nas primorava da se suočimo sa vremenom: vremenom koje smo protraćili, vremenom koje koristimo sada, i vremenom koje jednostavno nemamo. Ako je revolucija „kočnica u slučaju opasnosti“ u brzom vozu antropocena — kako je to formulisao Valter Benjamin — tada nam je potreban i plan evakuacije. Ekološka tranzicija predstavlja način da se pripremimo za udar revolucije i opremimo za iskrcavanje na neistraženom terenu.

Više nego bilo koja druga kriza koja nas danas pogađa, ekološka kriza radikalno menja naše poimanje hitnosti, jer podrazumeva kolaps materijalnih uslova koji život čine mogućim. Ova kriza, kao i ostale, uglavnom je proizvod kapitalističkog sistema. Elementi tzv. Velikog ubrzanja — od porasta globalne temperature do gubitka biodiverziteta — povezani su s neodrživošću postojećeg načina proizvodnje. Ti procesi se ne mogu zaustaviti kapitalističkim rešenjima, jer kapital stalno traži sve više i više od prirode kako bi održao svoj ciklus akumulacije.

U tom smislu, zeleni kapitalizam predstavlja veću pretnju od klasičnog poricanja klimatskih promena, jer naizgled priznaje naučni konsenzus, ali prikriva ulogu kapitalizma u nastanku krize. Njegovo pogrešno predstavljanje klimatskih promena kao problema koji se može rešiti bez drastičnih promena načina proizvodnje dovodi do lažnih rešenja — i samim tim predstavlja oblik poricanja. Takva rešenja se bave nekim ključnim pitanjima, ali samo u meri u kojoj su kompatibilna s krajnjim ciljem — generisanjem budućih profita.

„Kapitalizam mora nestati da bi život mogao da se nastavi, a ipak, u trenutnim političkim okolnostima, nijedno rešenje ne deluje dovoljno radikalno i dovoljno brzo da se suprotstavi ekološkoj krizi bez kontradikcija.”

Samo promena načina na koji kupujemo robu neće rešiti problem. Šeme za kompenzaciju emisija ugljen-dioksida (carbon offset) omogućavaju velikim zagađivačima da nastave po starom, dok druge kompanije ostvaruju ogromne profite smanjenjem dela svojih emisija. Investicioni portfoliji milijardera favorizuju metode geoinženjeringa koje nisu potvrđene u velikim razmerama i koje mogu imati ozbiljne etičke i biološke posledice. Ne možemo jednostavno zameniti izvore energije u industriji i proizvodnji dobara i usluga obnovljivim alternativama, jer su resursi na Zemlji u krajnjoj liniji ograničeni. Moraćemo da se prilagodimo — i po pitanju kvaliteta i po pitanju količine — a istorijska nejednakost u raspodeli moraće da se preispita i reši.

Kapitalizam mora nestati da bi život mogao da se nastavi, a ipak, u trenutnim političkim okolnostima, nijedno rešenje ne deluje dovoljno radikalno i dovoljno brzo da se suprotstavi ekološkoj krizi bez kontradikcija. Suočavamo se s direktnim pretnjama od pregrupisanja ekstremne desnice i fašističkih snaga — uključujući i eko-fašiste — kao i rastućom dominacijom zelenog kapitalizma. Dok se organizujemo da se borimo protiv takvih pretnji, naš je zadatak i da identifikujemo i razvijamo potencijalne pravce delovanja koji mogu istovremeno rešavati više problema.

Program prevencije koji može početi unutar kapitalizma, kako tvrdi Dejvid Švarcman, od suštinske je važnosti. Kako bismo izbegli nadolazeću ekološku katastrofu pre nego što uspemo da uspostavimo socijalističko društvo, moraćemo da sprovedemo ideje, politike, mikrosisteme, reforme i druge društveno-političke aranžmane koji će usporiti tempo krize, istovremeno postavljajući temelje društvene moći sposobne da prevaziđe i podrži novi sistem.

Ovo je pitanje radikalne održivosti. Potrebna nam je strategija koja deluje u okviru dve različite političke „struje“, kako ih nazivam, tako da jedna može da nadomesti protivrečnosti koje druga proizvodi. Strategija zahteva da razmišljamo o kratkoročnim, srednjoročnim i dugoročnim pitanjima istovremeno, ali s fleksibilnošću koja priznaje da istorija nije unapred određeni, linearni niz događaja — i da se nove protivrečnosti pojavljuju kako je sami stvaramo. Postaviti održiv temelj za radikalnije akcije u budućnosti znači izgraditi uslove koji će voditi ka problemima za koje trenutno nismo spremni, a možda ih još uvek nismo ni prepoznali. Međutim, to su problemi koje željno iščekujemo, jer se mogu pojaviti tek onda kada rešimo one koji nas danas muče. Ako strategija uspe, naši problemi više neće biti vezani samo za odlaganje kraja sveta, već ćemo se suočavati s pitanjima šta ćemo raditi na ovoj planeti u vekovima koji dolaze, u milijardama godina koje nam još preostaju.

Identifikovanje mogućnosti delovanja

Ko može da sprovede ovu strategiju? Samo oni čiji su istinski interesi usmereni ka očuvanju uslova za život na Zemlji — i to života koji je vredan življenja, inkluzivan i miran — ljudi koji moraju da povrate vreme koje im je kapitalistička eksploatacija oduzela, kako bi produžili trajanje ljudskog društva na planeti.

Čak i u ranim fazama, naša strategija nije u opasnosti da bude uvučena u okvire zelenog kapitalizma, jer naš nosilac promene jeste većina društva koju ovaj sistem eksploatiše — radnička klasa, migranti i izbeglice, domorodačke zajednice, osobe sa invaliditetom, rasno marginalizovane većine, žene i LGBTQI+ osobe koje ne mogu biti integrisane u izuzetno ograničen prostor koji kapitalizam nudi u pogledu klasne pokretljivosti. Naša strategija podrazumeva izgradnju kolektivne moći u okviru struktura koje većini potlačene klase pokazuju da je moguće reorganizovati društvo i da su rezultati takve transformacije poželjni.

Zaista, poželjni ishodi su u srži svake uspešne strategije. Život mora da se poboljša već u ranim fazama sprovođenja ekosocijalističkog programa, kako bi se obezbedila dugoročna podrška socijalističkom horizontu i mogućnost za prekid sa statusom quo, posebno ada su suočene sa spoljašnjim pretnjama, represijom, sankcijama ili ratom. Te pretnje treba očekivati, jer će naša strategija već od početka ugrožavati delove kapitalističke hegemonije menjanjem načina na koji se odnosimo prema prirodi i stvaranjem uslova za organizovano kontrahegemono delovanje — najbližu tačku u kojoj se danas nalazimo ideji široko rasprostranjene socijalističke svesti.

Pretnje će rasti onoliko koliko mi sami budemo postajali pretnja. Međutim, takve pretnje ne smeju biti izgovor za stvaranje više patnje nego što je neophodno, niti smeju odvlačiti previše energije sa onih mesta gde se životi mogu odmah poboljšati. Napadi ograničavaju mogućnosti delovanja i vrše pritisak na naše načine odlučivanja i planiranja, ali ne smeju služiti kao opravdanje za biranje lakšeg puta — pre svega za ograničavanje sloboda koje su suština socijalističkog projekta. Naša strategija će se, bez sumnje, pripremati za rat, ali će težiti njegovom izbegavanju kroz postavljanje temelja za mir.

Ukratko, naša strategija je za ekološku tranziciju koja će omogućiti socijalističku tranziciju. Ona podrazumeva prelazak iz duboko neodrživog društva u ono gde je rizik od kolapsa odložen za najmanje nekoliko vekova.

“Naša strategija mora da postavi jasne prioritete.”

S obzirom na to da je planetarni kolaps stvaran rizik tokom ovog veka, kako se navodi u Globalnom izveštaju o proceni rizika od katastrofa iz 2022. godine, ekološka tranzicija mora da se dogodi u kratkom vremenskom roku, u rasponu od sada do narednih 20 ili 30 godina. Dakle, pod pretpostavkom da će kapitalizam i dalje biti dominantan sistem u narednim decenijama, ekološka tranzicija će se uglavnom odvijati unutar njega. To nije zato što biramo da tranziciju sprovodimo u okvirima kapitalizma, već zato što, ako se ne sprovede odmah, neće ni biti šanse za dostizanje socijalizma, jer će uslovi za život nestati. Na kraju krajeva, još smo u tom vozu.

Ekološka tranzicija predstavlja naš početni odgovor, i ako se sprovede na pravi način, omogućiće nam da realizujemo najbolje dugoročne planove. Naravno, kada dođe do prekida s kapitalizmom i prelaska u socijalizam, još radikalniji aspekti ekološke tranzicije moći će da se sprovedu, kao deo ekosocijalističke tranzicije koja će imati drugačije stubove svojine i moći.

Pošto reforme koje se promovišu kroz različite planove i dogovore ekološke tranzicije nisu dovoljne da bi se kapitalizam prevazišao, naša strategija zahteva izgradnju snažnog pokreta koji će ne samo garantovati sprovođenje tih reformi, već i stvoriti uslove za prekid sa sistemom. Andre Gorc je govorio o „nereformističkim reformama“, jer imaju potencijal da razviju „kontra-moć“, za razliku od reformizma koji samo „popravlja“ postojeći sistem. Zato ekosocijalistička strategija zahteva period usklađivanja između političke organizacije i snažnog programa ekološke tranzicije unutar kapitalizma, kako bi plodovi te organizacije mogli da dovedu do prekida sa sistemom i izgradnje ekosocijalističkog društva.

Dve političke struje međusobno se prožimaju i oslanjaju jedna na drugu u okviru naše strategije.

Jedna struja podrazumeva bržu tranziciju od tačke A do tačke B, tokom koje „kupujemo“ ekološko vreme i pružamo nagoveštaje boljeg života čak i dok se nalazimo unutar kapitalizma. Ekološka tranzicija u ovom kontekstu uključuje kombinaciju planova tranzicije i Zelenih dogovora, koji u početku koriste ograničenu moć reformi, s fokusom na strukturne reforme koje odgovaraju na neposredne krize, ojačavaju javni sektor i upravljanje, podstiču političko učešće na različitim nivoima, koriste kampanje i propagandu za izgradnju svesti, osnažuju socijalističke organizacije da rešavaju probleme u okviru svojih kapaciteta, nacionalizuju resurse, grade infrastrukturu koja omogućava efikasniju upotrebu resursa i kolektivniji način života, i deluju transnacionalno, kroz regionalnu integraciju, reparacije i međunarodnu solidarnost.

Druga struja se sastoji od izgradnje pokreta, kroz koji se ojačava klasna svest i demokratski socijalistički standardi, kako bi se izgradila kolektivna moć za radikalniji prekid, usmeren protiv svih stubova privatne svojine, profita i akumulacije — u tranziciji iz kapitalizma ka socijalizmu. Izgradnja pokreta daje „pogonsku snagu“ ekološkoj tranziciji, ali je prevazilazi u vremenskom smislu, jer gradi uslove za uspostavljanje socijalističke moći. Jednom kada nastupi ekosocijalizam, izgradnja pokreta ostaje ključna za konsolidaciju narodne moći, dok jedna struja obuhvata drugu i naša strategija se stalno preispituje i prilagođava.

Prevazilaženje Novog zelenog dogovora

Dubina ekološke krize znači da, ako određeni uslovi nisu ispunjeni, nema mogućnosti za izgradnju socijalističkog društva — čak i ako je radnička klasa spremna za socijalizam. Zato se efikasna ekosocijalistička strategija temelji na znanju i materijalnim uslovima antropocena, ali joj je cilj da skratimo ovu epohu putem ekoloških sredstava.

Ovakav zaključak treba da usmeri razgovore o različitim zahtevima za Zelenim novim dogovorom (Green New Deal, GND). Uopšteno govoreći, GND predstavlja paket reformi, investicija i prilagođavanja povezanih sa ublažavanjem i prilagođavanjem klimatskim promenama, ali i sa drugim aspektima ekološke krize, koji se moraju sprovesti u kratkom vremenskom roku. Zeleni dogovori moraju biti deo naše strategije, ali nisu sama strategija, jer su usmereni na konkretnu javnu politiku i podložni su promenama vlasti.

Pored toga, domaći programi ove vrste moraju biti usklađeni kroz regionalne programe i pratiti širi globalni pravac. Debata o Globalnom zelenom dogovoru, koju su pokrenuli društveni pokreti i organizacije civilnog društva, mora postaviti principijelne osnove i ponuditi prostor za međunarodne sporazume i jačanje savezništava. Na kraju krajeva, ekološka tranzicija zahteva snažno koordinisano delovanje kako bi se ostvarili kratkoročni i srednjoročni ciljevi, a ovakvi programi pružaju značajnu priliku za realizaciju projekata koji mogu biti objektivno evaluirani.

Od 2018. godine, kada se debata o GND-u ponovo pojavila u SAD-u, predložene su različite verzije Novog zelenog dogovora — neke više kapitalističke, a neke radikalnije. Bez obzira na oznake koje se koriste, prednost uključivanja programa sličnih GND-u u ekosocijalističku strategiju je dvostruka: sadrže promene koje se mogu sprovoditi odmah i mogu poslužiti kao alat za mobilizaciju.

GND se ponekad u javnosti i medijima predstavlja kao investicioni paket, ali u okviru ekosocijalističke strategije, to je mnogo više od toga. Investicije jesu važne, naročito ako uzmemo u obzir ogromne infrastrukturne promene koje zahteva klimatska komponenta tranzicije. Samo prelazak na obnovljive izvore energije će, prema različitim procenama, koštati između 30 i 60 triliona američkih dolara do 2050. godine. Poboljšanje energetske efikasnosti postojećeg stambenog fonda i izgradnja novih, udobnih i klimatski prihvatljivih domova zahtevaće još trilione. Promena transportne infrastrukture, uvođenje novih tehnologija i proizvodnja hrane na način koji je efikasan, ali zdrav i održiv — sve to će takođe zahtevati ogromne investicije.

“Antropocen može biti okarakterisan ljudskom intervencijom, ali na asimetričan način.”

Trenutno finansijski sektor tvrdi da može da alocira više od 100 triliona dolara sredstava za finansiranje prelaska ka neto-nultim emisijama. Ali to je poslovanje po starom, jer okviri za dostizanje neto-nulte emisije i dalje omogućavaju fosilnom kapitalu da se osloni na postojeći sistem i nisu dovoljno brzi da bi u naredne tri decenije sprečili porast temperature iznad 2°C, a kamoli da ostanemo ispod 1,5°C. Razlog je jednostavan: posmatraju ulaganja iz kapitalističke paradigme, u kojoj ima mnogo više diverzifikacije i preraspodele nego stvarne tranzicije ka nečemu drugačijem.

Logika po kojoj klimatska tranzicija može da generiše još trilione dolara kapitalističkog rasta privlači investitore i zadovoljava političke predstavnike voljne da prihvate klimatsku agendu, ali samo ako mogu da profitiraju od toga. Finansijska tržišta će ulagati u “karbonsku neutralnost” na isti način na koji procenjuju akcije. Njih ne zanimaju suštinska ekološka pitanja izazvana Velikim ubrzanjem, jer bi to značilo dovesti u pitanje logiku kapitalističke akumulacije u celini.

Pored toga, važni elementi tranzicije često budu potisnuti kada predlozi Zelenog novog dogovora uđu u šire političke programe, kao što je bio slučaj sa Zakonom o smanjenju inflacije (Inflation Reduction Act) Džoa Bajdena iz 2022. godine u SAD-u. Kada politikom više upravlja logika klimatskih investicija nego klimatske pravde, i dalje postoji prostor da se stvari pomere ulevo, ali su velike šanse da će se fosilni kapital boriti za svoj deo kolača. Neke od tih borbi treba voditi kako bi se obezbedili manji dobici, ali njihova logika ne može da diktira našu strategiju.

U okviru ekosocijalističke strategije, programi GND-a podstiču investicije s ciljem borbe protiv višestrukih kriza i usklađuju se s inicijativama koje uključuju vlade, zajednice, pokrete i mala preduzeća kako bi se rekonfigurisali aspekti načina na koji proizvodimo, trošimo i živimo. GND se može fokusirati na stvari koje se mogu brzo postići i, zahvaljujući privlačnosti tih promena, može služiti kao žarište za okupljanje sve većeg broja ljudi, što zauzvrat doprinosi odgovornosti i pomaže u postavljanju radikalnijih zahteva.

Tamo gde se, na primer, nudi garancija za zelena radna mesta, mobilizacija može da obezbedi da ta radna mesta budu pošteno plaćena, da nude beneficije, subvencionišu prekvalifikaciju i da budu sindikalno organizovana. U kombinaciji s tim merama, dodatni pritisak odozdo može dovesti do toga da GND uključuje i skraćenje radne nedelje kao jedan od glavnih zahteva.

Borba za i protiv vremena

Smanjenje radnih sati uz zadržavanje stabilnih nivoa produktivnosti menja stopu eksploatacije radnika, čime postaje radikalan antikapitalistički zahtev. Značajna smanjenja radnog vremena već su ostvarena u nekoliko ključnih kapitalističkih država, podržana dugom istorijom radničkog organizovanja po tom pitanju. Španija je nedavno započela pilot-projekat četvorodnevne radne nedelje. Francuska je 2000. godine uvela radnu nedelju od 35 sati, a istraživanja pokazuju da je novo slobodno vreme uglavnom korišćeno za porodične aktivnosti, odmor i sport.

Tamo gde su stope produktivnosti već visoke, kraće radne nedelje mogu čak doprineti većoj efikasnosti, što je poželjno u pojedinim sektorima zbog pozitivnog uticaja na dobrobit radnika. Više slobodnog vremena vodi do boljeg zdravlja, manje vremena provedenog u putovanjima na posao i otvara mogućnosti za političko organizovanje — podržavajući obe struje naše strategije. Osim toga, više slobodnog vremena može doprineti ravnopravnijoj podeli rada u domaćinstvu kada je reč o društvenoj reprodukciji, kao i promeni u percepciji ljudi o tome kojom brzinom moraju da žive i stižu negde.

Usporavanje tempa života ima posebno zanimljive implikacije za usklađivanje GND investicija u javni prevoz i železničku infrastrukturu.

Kada su primorani da biraju između voza i aviona, ljudi razmatraju cenu, trajanje putovanja i ukupnu pogodnost. Razvoj niskotarifnih avio-kompanija učinio je putovanja dostupnijim, ali je u velikoj meri doprineo klimatskim promenama. „Zeleni“ pristup nekih avio-kompanija je da kompenzuju emisije ugljen-dioksida na tržištu ili da ponude putnicima mogućnost da kupe svoju kompenzaciju. S druge strane, istraživanja alternativnih goriva za avijaciju napreduju. Tehnologije koje pretvaraju sunčevu energiju u gorivo obično su efikasnije od biogoriva, ali imaju značajan uticaj na potrošnju vode, opterećenje solarne mreže, i zahtevaju CO₂ koji dolazi iz direktnog hvatanja ili iz sistema za skladištenje i hvatanje ugljenika.

To znači da, koliko god da želimo da se određene tehnologije unaprede kako bi tranzicija ka čistoj energiji bila jednostavnija, stvari nisu tako jednostavne. Jedno je želeti tranziciju u sektoru avijacije — što podrazumeva i promene u njegovoj veličini — a sasvim drugo je osloniti se isključivo na zamenu fosilnih goriva obnovljivima, zanemarujući sve druge ekološke pritiske povezane sa proizvodnim lancem i ogromnim brojem letova širom sveta, naročito u bogatijim društvima.

Naša strategija treba da podstiče istraživanje i inovacije u pravcu boljih tehnologija sa niskim ili nultim emisijama, ali istovremeno mora da prizna da tehnološki napredak sam po sebi neće rešiti naše probleme. Pitanja vezana za lance snabdevanja, naročito kada je reč o eksploataciji strateških minerala, pomažu nam da shvatimo da postoje ograničenja kada je u pitanju proizvodnja i primena u transportnom sektoru.

“Slika monolitnog globalnog Severa i globalnog Juga može nas analitički vratiti unazad, jer implicira geografske linije sukoba, a ne istorijske obrasce proizvodnje i raspodele resursa.”

Tea Riofrancos je pokazala kako centralna uloga litijuma u scenarijima obnovljive energije predstavlja deo osetljive „veze bezbednosti i održivosti“, oblikovane očekivanjima rasta, uvodeći zelenu etapu u dugu istoriju „zona žrtvovanja“ koje je proizveo ekstraktivizam — obično koncentrisanih na Globalnom Jugu ili u rasijalizovanim teritorijama Globalnog Severa. Jednostavno je apsurdno očekivati da treba da otvorimo sve više i više rudnika kako bismo izvukli materijale potrebne za proizvodnju milijardu putničkih električnih vozila (EV). Ipak, ta logika je potpuno normalizovana u savremenim paradigmama zelenih investicija, pri čemu se vlade u Kanadi, Norveškoj i drugim zemljama odlučuju da daju subvencije potrošačima, prodavcima i proizvođačima automobila kako bi podstakli prodaju električnih vozila, umesto da masovno proširuju javni prevoz.

Naša strategija mora da postavi jasne prioritete. Jedan od načina da to učinimo jeste da uskladimo interese ljudi sa potrebnom infrastrukturom. Ako treba da smanjimo broj aviona na nebu, kako možemo ljudima ponuditi alternativna sredstva za daleka putovanja koja su atraktivna u pogledu cene, trajanja i pogodnosti? Na primer, mogli bismo ponuditi više vozova velikih brzina umesto određenih avionskih linija, iskoristiti prednosti stanica koje se nalaze u centralnim delovima gradova, i učiniti ih jeftinim — možda čak i besplatnim!

Kriza životnih troškova i energetska kriza koje su pogodile Evropu 2022. godine dovele su do toga da su Nemačka i Španija eksperimentisale sa privremenim subvencijama za regionalne vozove i lokalni prevoz. Ako ozbiljno shvatimo klimatsku krizu, države i regioni mogu ulagati u programe nalik GND-u i promeniti način na koji ljudi koriste prevoz. Kada se izgradi dodatna infrastruktura, prate je i drugi pozitivni efekti, kao što su smanjenje saobraćajnih gužvi i broja saobraćajnih nezgoda.

Čak i ako voz velike brzine nije brz kao avion, kada usporimo tempo života omogućavanjem više slobodnog vremena van posla, ta razmena možda i ne izgleda tako loše. Pogodnost da jednostavno uđete u voz, bez potrebe za silnim procedurama na aerodromima, ili da uđete u besplatan autobus bez brige o kartama i validatorima, pomaže da se oblikuje ponašanje i pridobije saglasnost ljudi.

Kada kapitalizam nudi pogodnost, to obično ima svoju cenu — i za potrošače i za životnu sredinu. Naseckano povrće jeste praktično u svetu gde imamo malo vremena za kućne obaveze, ali ga skuplje plaćamo i ostaje višak ambalaže, uglavnom plastike. Ekosocijalistička strategija nudi drugačiju vrstu pogodnosti — kroz obezbeđivanje zelene javne infrastrukture koja olakšava i pojeftinjuje život radnicima, usklađujući potrebe ljudi i prirode tokom ekološke tranzicije.

Budući da moramo brzo i da ublažimo posledice i da se prilagodimo, ekološka tranzicija može pobediti ovu trku s vremenom samo ako istovremeno stvara vreme, kroz promene u proizvodnji i uslovima života.

Neke stvari moraju biti prioritetne

Naša strategija je takođe neujednačena i kombinovana. Razumemo da se kapitalizam razvijao nejednako širom planete i da kolonijalizam i dalje igra ulogu u industrijskom razvoju i međunarodnoj podeli rada. Nerazvijenost Globalnog Juga je povezana sa razvojem Globalnog Severa.

Brazilski sociolog Florestan Fernandes, objašnjavajući ovaj fenomen, ističe da je postojanost zavisnog kapitalizma u perifernim zemljama deo kapitalističke računice: razvoj kapitalizma na marginama često je snažno odvojen od demokratskih struktura i pogoduje uspostavljanju autokratija. Imperijalističke intervencije doprinose tom demokratskom deficitu i istovremeno ga koriste za širenje interesa moćnijih država — instaliranjem diktatura ako je potrebno, što je bila uobičajena praksa u Latinskoj Americi, ali i u Africi i na Bliskom istoku.

Ova podela između centra i periferije ima i duboke ekološke implikacije. Prema proceni organizacije Climate Action Tracker, svet je na putu da dostigne zagrevanje od 2,7 °C do kraja veka ako se primene trenutne politike. Klimatski sporazum iz Glazgova 2021. godine ponovo nije doneo radikalnija obećanja i smanjenja emisija. Ne samo da su trenutne politike razvodnjene, već postoji i jaz u implementaciji, što vodi još gorim — i nejednakim — ishodima.

Antropocen može biti okarakterisan ljudskom intervencijom, ali na asimetričan način. Bogatije zemlje snose daleko veću istorijsku odgovornost za klimatske promene nego najsiromašnije zemlje. Prema podacima sa sajta Our World in Data, SAD, Velika Britanija i 27 članica Evropske unije zajedno čine 47 procenata ukupnih istorijskih emisija. Osim toga, iako klimatske promene pogađaju celu planetu, siromašnije zemlje su znatno slabije pripremljene za prilagođavanje njihovim posledicama.

Zato bi bogatije zemlje trebalo da snose najveći deo troškova ekološke tranzicije. Domaći programi GND-a moraju biti javno finansirani, a najbogatiji bi trebalo da budu višeoporezovani. Pretnje otpuštanjima, smanjenjem broja radnih mesta i pokušaji da se teret prebaci na potrošače moraju biti odbijeni kroz snažno savezništvo radničkih organizacija i ekološkog pokreta.

Pored toga, međunarodni mehanizmi moraju obezbediti da siromašnije zemlje dobiju pristup fondovima, ukidanje patenata za ključne tehnologije i tehničku podršku za sopstvene programe. Moramo ići dalje od zelenih finansija i dobrovoljnih obećanja datih Ujedinjenim nacijama, s obzirom na to da je njihova neobavezujuća priroda do sada rezultirala razočaravajućim rezultatima.

Na klimatskoj konferenciji COP15 u Kopenhagenu, bogate zemlje su obećale da će obezbediti 100 milijardi dolara godišnje za projekte ublažavanja klimatskih promena i prilagođavanja u zemljama Globalnog Juga, ali su svake godine ostajale ispod tog cilja. Štaviše, značajan deo tih milijardi bio je u obliku kredita. Japan i Francuska su snosile veći deo tereta tog obećanja, posebno u poređenju sa SAD, ali su i njihove doprinose uglavnom činili zajmovi koji moraju da se vrate.

To pomaže da se objasni neravnoteža u finansiranju, gde se prioritet često daje projektima za ublažavanje klimatskih promena, dok se projekti za prilagođavanje — koji obično ne donose profit — zanemaruju, čime se dodatno produbljuje dužnička kriza koja guši ekonomije siromašnih zemalja. U svom inauguracionom govoru, levičarski predsednik Kolumbije, Gustavo Petro, istakao je da je dug prepreka tranziciji u zemljama Globalnog Juga.

Autori poput Olufemija O. Taivoa (Olúfémi Táíwò)pozivaju na novi pristup klimatskim reparacijama i otpisu dugova, koji bi omogućio siromašnijim nacijama da se suoče sa negativnim nasleđem ropstva i kolonijalizma kao delom njihove ekološke tranzicije. Reparacije zauzimaju mesto u obe struje naše strategije, prevazilazeći same finansijske transfere i nudeći okvir za pravednu tranziciju koji politizuje i sadašnje i prošle uslove.

“Naša strategija će se, bez sumnje, pripremati za rat, ali će težiti njegovom izbegavanju kroz postavljanje temelja za mir.”

Amazonska prašuma se prostire kroz devet zemalja, i iako te zemlje svakako imaju pravo da poboljšaju život svojih građana, one takođe dele odgovornost za brigu o Amazoniji na način na koji zemlje Globalnog Severa nisu brinule o sopstvenim ekosistemima. Mentalitet „oni su to uradili prvi, pa možemo i mi“ koji prožima neke razvojne diskurse u regionu istovremeno je opasan i pogrešan. Socijalističke organizacije u perifernim zemljama moraju zahtevati reparacije, ali kredibilitet tog zahteva zavisi od njihove spremnosti da preuzmu odgovornost i istraže alternativne puteve razvoja. Ekosocijalistička strategija priznaje da države Globalnog Juga imaju ekosistemske obaveze, ali ako bogate zemlje ne nadoknade istorijsku štetu, ostatak sveta neće imati materijalne kapacitete za tranziciju.

Čak i danas, određeni pravci antiimperijalizma tvrde da su klimatske promene prevara koju su smislile imperijalističke zemlje kako bi odložile razvoj Globalnog Juga. Iako je ovo marginalna pozicija, varijacije tog argumenta ulaze i u neke leve pristupe klimatskoj krizi.

Nafta je dobar primer. Venecuela ima oko 300 milijardi barela rezervi sirove nafte — najviše na svetu — i mnogi tvrde da njena suverenost zavisi upravo od toga. Razvoj i izvoz nafte obezbeđuju ogroman priliv stranog kapitala koji može da podrži ulaganja u javne usluge i infrastrukturu, kao što je to bio slučaj u najboljim godinama predsedništva Uga Čavesa. Međutim, zavisni kapitalizam održava scenario u kojem Venecuela ne može da postane nezavisni proizvođač nafte. Nedostaje joj infrastruktura i prateći resursi za preradu, a istovremeno je meta stranih intervencija u korist desnice, narušavanja lokalnog suvereniteta i brutalnih sankcija koje destabilizuju ekonomiju i pogoršavaju životni standard, stvarajući trajnu krizu.

Ali čak i kada bi venecuelanski socijalisti imali sve što im je potrebno da koriste sve svoje naftne rezerve, dugo željena suverenost i dalje bi im izmicala, jer bi nivo emisija koji je za to potreban učinio planetu nenastanjivom — a nema suverenosti bez života. Ono što bi ostalo bio bi eko-aparthejd i eko-fašističke sile povezane s korporacijama, koje bi pretraživale ono što je ostalo od Zemlje u potrazi za resursima, dok bi većina čovečanstva bila osuđena na borbu za opstanak.

Smanjenje emisija iz fosilnih goriva nije izbor, već nužnost. Potrebna su različita prilagođavanja u zavisnosti od nivoa razvoja, kako zemlje periferije ne bi bile prekomerno kažnjene. Ipak, proširena proizvodnja venecuelanskog goriva svakako bi se oslanjala na potrošnju zemljama Globalnog Severa, koje moraju što pre ukinuti svoju zavisnost od nafte. S obzirom na neophodnost ekološke tranzicije, Venecuela ne bi mogla da se osloni ni na tržišta Globalnog Juga.

Dobra vest, međutim, jeste da zemlje koje su zaglavljene na marginama razvoja ne moraju prolaziti kroz linearnu fazu povećane zavisnosti od nafte, uglja i gasa. Obezbediti električnu energiju siromašnim zajednicama može po prvi put biti čista i pravedna opcija — direktan prelazak sa nedostatka struje na mrežu zasnovanu na obnovljivim izvorima energije iz mešanih izvora, uzimajući u obzir ekološke i društvene posledice. Nije potrebna fosilna faza, sve dok je okvir za reparacije i energetska demokratija deo naše strategije.

Nerazvijena zemlja ne može planirati svoju suverenost na fosilnim gorivima jer joj vlasništvo nad resursima donosi i to da postane meta. Istovremeno, njen trenutni nivo razvoja nije sudbina, već rezultat međunarodne političke ekonomije, dok je odustajanje od fosilne zavisnosti zadatak koji podjednako stoji pred bogatima i siromašnima. Ugovor o neširenju fosilnih goriva (Fossil Fuel Non-Proliferation Treaty) unutar okvira pravedne tranzicije mogao bi pomoći da se ovaj proces sprovede na pravičan način.

Učiniti internacionalizam održivim

Ekosocijalistička strategija poziva na ponovno promišljanje suvereniteta kroz prizmu radikalne održivosti. Sama energetska tranzicija nam kupuje vreme, a ako se usmeri na zadovoljenje osnovnih potreba, može doprineti i organizovanju oko javnih usluga, stanovanja, planiranja zajednica, tehnološkog uticaja i modela rudarenja posle ekstraktivizma.

Ekološka tranzicija će izgledati drugačije u svakoj zemlji, u zavisnosti od istorijskih odgovornosti, ali mora biti povezana s planiranjem trgovine i razvoja kako bi se optimizovalo kako države ispunjavaju svoje ekosistemske obaveze. Istorija nas je naučila da moćne zemlje neće dobrovoljno žrtvovati svoje ekonomske interese za opšte dobro. Ovakav oblik ekološkog imperijalizma ide ruku pod ruku s političko-vojnim imperijalizmom i doprinosi istrebljenju i barbarstvu. Programi za ekološku tranziciju zahtevaju učešće radnika kako bi se njihovi interesi uskladili između bogatijih i siromašnijih zemalja i kako bi se izvršio zajednički pritisak na vlade i međunarodne institucije.

Potrošnja energije u zemljama OECD-a gotovo je deset puta veća nego u zemljama s niskim prihodima. Iako će poboljšanja u efikasnosti donekle smanjiti ovaj jaz, obrasci potrošnje i opšti način života u bogatijim društvima takođe moraju da se promene. Ipak, razvijeni svet je takođe rascepljen nejednakošću, i mnogi radnici ne uživaju ono što Ulrih Brand i Markus Vizen nazivaju „imperijalnim načinom života“. Taj način života stvara veliki ekološki pritisak na planetu i povezan je s industrijskim ekstraktivizmom koji pogađa lokalne zajednice na Severu, dok čitave regione Juga pretvara u zone žrtvovanja.

Mineralni resursi potrebni da bi se zadovoljio kapitalistički apetit i održao način života koji obećava velika kola, velike kuće, mnogo mesa i jeftine avionske letove, takođe će predstavljati problem — čak i ako se sve to napaja obnovljivim izvorima. Zbog toga ekosocijalistička strategija mora uključiti i neujednačen i kombinovan pristup odrastu.

„Selektivni odrast“ odnosi se na sektore ekonomije, granice i teritorije. Neki regioni će zahtevati znatno veći nivo investicija kako bi ljudi po prvi put imali pristup kvalitetnoj hrani, stanovanju, prevozu i stabilnim poslovima. Drugi regioni, posebno u zemljama s visokim prihodima, takođe će ulagati u strateške sektore, ali će se oslanjati i na preraspodelu resursa kako bi se izgradila inkluzivna i dostupna infrastruktura za radnike koji se suočavaju s visokim troškovima života i lošim poslovima. To, zauzvrat, zahteva javnu kontrolu nad resursima — što je trenutno tema intenzivne debate u Meksiku, Boliviji, Čileu, Kolumbiji i drugde — kao i alternative hegemonijskom ekstraktivističkom modelu.

Klasna borba u okviru klimatske politike je zaista podeljena između radnika i kapitala, kako tvrdi Met Huber, ali to ne bi smelo da bude u suprotnosti s razumevanjem da su radnici i kapital organizovani na često protivrečne načine na Globalnom Severu i Globalnom Jugu, kako su pokazali autori iz oblasti odrasta, ekosocijalizma i marksističke teorije zavisnosti. Političke i ekonomske kontradikcije često zamagljuju interese radnika u različitim zemljama, ali njihovo pravilno prepoznavanje pomaže nam da identifikujemo gde se klasni interesi podudaraju. Naša strategija će funkcionisati samo ako se posvetimo i kritičkom političkom obrazovanju kroz radničke i društvene pokrete, kako bi transformativna praksa mogla da ublaži uticaj kapitalističke ideologije.

Moguće je istovremeno prepoznati postojanje imperijalnog načina života i njegovu neujednačenu raspodelu. Ponekad nas predstava o monolitnom Globalnom Severu i Globalnom Jugu može analitički unazaditi, jer implicira geografske linije sukoba umesto istorijskih obrazaca proizvodnje i raspodele resursa, uključujući i radnu snagu. Radnici u automobilskoj industriji u Nemačkoj i Brazilu suočavaju se s različitim stvarnostima kada je reč o infrastrukturi, platama, pravima i geopolitici, ali su u svojim društvima podložni sličnim klasnim antagonizmima i istim izazovima.

Ekološka tranzicija mora imati smisla za radnike svuda. Konvencionalni imperativ ekonomskog rasta doveo je do nesigurnog zapošljavanja i visoke stope eksploatacije, što znači da razgovor o neujednačenom i kombinovanom smanjenju rasta može zapravo unaprediti zahteve za društveno neophodnim, dobrim zelenim poslovima i načinima života koje zajednice žele — pod uslovom da strategiju utemeljimo na alternativnim okvirima dovoljnog, solidarnog i pravednog, kako predlaže Bengi Akbulut.

“Naša strategija zahteva hrabre korake danas, vođene utopijom koja može da nas usmeri iz ovog veka u naredni — ka izgradnji pravednog i poželjnog društva.”

Da bi ekološka tranzicija uspela, globalna radnička klasa moraće da prilagodi svoja očekivanja. Moramo da odbacimo konzumeristički način života koji nameće kapitalizam i da u planiranju dobrog života uzmemo u obzir ograničenja u energiji i resursima. Ta ograničenja otvaraju sukobe oko toga ko ima pravo na koji resurs i u kojoj meri — a ne mogu se svi ti sukobi rešiti tehnološkim unapređenjem.

Zapravo, ponekad nas mogu spasiti upravo starije tehnologije, kao što je prelazak na agroekologiju koja efikasnije koristi zemljište i doprinosi smanjenju emisija. Agrarna reforma i pravedno rešavanje pitanja prava na zemlju za autohtone narode preduslovi su da radnici na selu zaista imaju koristi od ekološke tranzicije, kroz prevazilaženje siromaštva i promenu načina na koji hranimo svet.

Pošto nema pravedne tranzicije bez suvereniteta autohtonih naroda, naše razumevanje šta gde pripada — bilo da su u pitanju vetroturbine ili pošumljene oblasti — mora da uključi unapređenje pristupa teritorijalnim pravima i oblicima zajedničkog života. Radnici u gradovima širom sveta takođe mogu imati koristi od toga, i trebalo bi da se organizuju oko zahteva da eksploatacija resursa ne stvara nove zone žrtvovanja.

Takođe moramo biti iskreni: mnoga radna mesta obećana u tranziciji su privremena, jer su vezana za izgradnju nove infrastrukture. Prevazilaženje planskog zastarevanja proizvoda dovešće do efikasnije proizvodnje, manje zamena i manje intenzivnog održavanja. Neka radna mesta mogu se transformisati iz „prljavih“ u „čiste“ sektore, dok će druga morati potpuno da nestanu — kao što je to slučaj s industrijom naoružanja. Iskrenost u vezi s tim pomoći će da se produbi talas organizovanja u sindikatima, udruženjima i društvenim pokretima, kako nijedan radnik ne bi bio ostavljen po strani. Takvi proračuni će se odvijati unutar i preko granica, verovatno više puta dnevno. Uspeh naše ekosocijalističke strategije zavisi od kvaliteta internacionalističkog pokreta i naše sposobnosti za koordinisano planiranje.

Radnička klasa je veoma raznolika. U nju spadaju industrijski radnici, i sindikati tu imaju važnu ulogu. Ali tu je i ogroman broj ljudi u neformalnom radu. Prema podacima Međunarodne organizacije rada, u svetu je 2019. godine bilo oko 2 milijarde neformalnih radnika. Neki od njih — kao što su sezonski radnici na farmama i u ribarstvu, ili 15–20 miliona ljudi koji zarađuju za život reciklažom — izloženi su posebno velikim rizicima od gubitka posla i zdravstvenih problema kako klimatske promene napreduju. Trebalo bi i ta zanimanja, a ne samo fabrike koje proizvode solarne panele ili litijumske baterije, posmatrati kao klimatska radna mesta.

Žene koje obavljaju rad brige takođe su ključne za tranziciju — ne samo zbog strateške uloge sektora nege u unapređenju života na načine koji zahtevaju manje emisija, već i zato što su često glavne predvodnice otpora fosilnim kompanijama, u zahtevima za smanjenje radne nedelje i ublažavanje dvostrukog rodnog opterećenja vremenom. One mogu pomoći da se izgrade mostovi između radnika Severa i Juga kroz feministički pokret.

Organizovanje kroz sve ove sektore je presudno za pravednu tranziciju sa stvarnim internacionalističkim karakterom, i može ojačati kampanje koje vrše pritisak na vlade da usvoje programe koji su nam potrebni. Što su ti pokreti uspešniji, to su veće šanse da im se pridruže milijarde ljudi — ne samo ekološki osvešćeni pripadnici profesionalnih slojeva i angažovani aktivisti, već i društveni pokreti nastali iz zona žrtvovanja koji se vekovima bore za zemlju, vodu, šume i dostojanstven život širom sveta. Ovaj internacionalistički pokret jeste radnički pokret po tome što izaziva kapitalizam i razotkriva ga kao izvor naše sadašnje krize, ali ga čine i različite marginalizovane grupe koje bi mogle izgubiti sve ako prevladaju fosilni ili ekofašistički režimi.

Zato talas izgradnje pokreta u našoj strategiji mora uvek da se bavi gorućim pitanjima ekološke tranzicije, ali i da planira prekid sa postojećim poretkom kao posledicu duboko neodržive prirode kapitalističke mašine. Naša strategija zahteva hrabre korake danas, vođene utopijom koja može da nas usmeri iz ovog veka u naredni — ka izgradnji pravednog i poželjnog društva.

Naša strategija nije samo o opstanku. Ona je o životu — boljem životu — i to nas već, samo po sebi, razlikuje od kapitalista i tragedija koje oni izazivaju. Dug tranzicioni put pun je protivrečnosti i doneće više izazova nego što je socijalistički pokret ikada imao. Vreme je ključno i ne možemo ga više gubiti, jer je naš krajnji cilj da osvojimo oslobođeno društvo i očuvamo ga za vekove koji dolaze.

Tekst je orginalno objavljen na engleskom jeziku na sajtu Rosa Luxemburg Fondacije 

Prevod: Tatjana Avramović

Ilustracija: Earth Liberation Studio (IG: @earthliberationstudio)