Deliberativna demokratija za bezbolniju i pravedniju tranziciju – Intervju sa Irenom Fiket

Viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Irena Fiket radila je, tokom svoje naučne, ali i aktivističko-političke karijere, na pitanjima deliberativne demokratije. Kao tadašnja članica Zeleno-levog fronta, u Skupštini grada Beograda bila je odbornica i članica Saveta za informisanje i Komisije za propise.

Sa Irenom smo razgovarali o izgledima za primenu deliberativne demokratije u praksi, pravednoj zelenoj tranziciji, kao i povećanju interesovanja građana Srbije za političko delovanje.

Građani najlakše mogu videti kako političke odluke, koje se tiču životne sredine, utiču na kvalitet njihovog života, bilo pozitivno ili negativno. Uzimajući to u obzir, kako deliberativna demokratija može načelno uticati na pravednu zelenu tranziciju?

Irena Fiket: Generalno gledano, građani zaista najbolje mogu da osete kako političke odluke utiču na njihov svakodnevni život. Ipak, kad govorimo o politikama koje se tiču životne sredine, stvari postaju složenije. U sistemu koji ih, uglavnom, ne uključuje u proces dijaloga i odlučivanja, građani najlakše uočavaju kratkoročne i direktne efekte, bilo pozitivne ili negativne. Na primer, ako nova zelena politika poveća ekonomske troškove grejanja zbog prelaska na održivije izvore energije, taj efekat je odmah vidljiv, opipljiv i na prvi pogled negativan. S druge strane, dugoročne koristi takvih politika, kao što su čistiji vazduh, manje zagađenje ili smanjenje posledica klimatskih promena, građani, uglavnom, ne mogu da osete odmah.

Upravo u toj vremenskoj asimetriji između troškova i koristi leži jedan od ključnih izazova donošenja i sprovođenja zelenih politika u okviru predstavničke demokratije.

Iz tog razloga, mnogi od nas koji se naučno i praktično bavimo modelima deliberativne demokratije, ističemo da klasična predstavnička demokratija nije najbolji okvir za donošenje odluka čiji se pozitivni efekti manifestuju tek nakon dužeg vremena.

Kratkoročna logika izbornog ciklusa i pritisak da se postignu brzi i vidljivi rezultati ne podstiču političare da razmišljaju o dugoročnoj pravednosti i održivosti, već o političkoj isplativosti u datom trenutku. S druge strane, građani su u ovakvom sistemu pasivizirani i posmatraju ovu dinamiku sa strane, bez stvarnog uticaja na odluke koje ih se direktno tiču.

Zato je važno da efikasnost zelenih politika posmatramo na drugačiji način. Ako se uspeh meri samo kroz kratkoročne ekonomske pokazatelje, propušta se širi društveni i međugeneracijski kontekst.

Istinska efikasnost bi trebalo da znači: sposobnost društva da donosi odluke koje dugoročno čuvaju javno dobro. I upravo ovde nam deliberativni pristup donosi novu perspektivu.

To podrazumeva promenu paradigme, i to od kratkoročnog, tehničkog shvatanja uspeha ka dugoročnom, inkluzivnom promišljanju, koje u proces odlučivanja uključuje same građane. Kada su građani deo diskusije i formulacije politika, kada imaju priliku da uče, da razmenjuju argumente i da zajedno traže rešenja, odluke postaju i demokratičnije i pravednije. Takvi deliberativni procesi omogućavaju da zelene politike ne budu samo nametnute odozgo, već da budu zajednički oblikovane, uz razumevanje da su one ulaganje u budućnost. Kako ekološku, tako i društvenu.

Kad se govori o ma kakvoj tranziciji, bude reči o pobednicima i gubitnicima u tom procesu. Kako princip deliberativne demokratije može da dovede do toga da bude što više pobednika u zelenoj tranziciji?

Da, kao i sve druge tranzicije, zelena tranzicija podrazumeva duboke promene, bolje uslove i prilike za jedne, ali i neizvesnost ili gubitke za druge. Upravo zato se danas sve češće govori o neophodnosti „pravedne tranzicije“, što znači da promene ne smeju da se sprovode isključivo na račun pojedinih grupa ili zajednica.

Deliberativni pristup ovde, zapravo, može imati važnu ulogu, omogućavajući svima na koje bi tranizcija imala efekta da učestvuju u debati o prioritetima i mogućim rešenjima, tako što će stvoriti prostor da se čuju i razmene različita iskustva i potrebe i formulišu inkluzivnije politike.

Na ovaj način, deliberativni procesi mogu pomoći da se tranzicija ne posmatra samo kao tehnički zadatak, već kao zajednički društveni projekat, u kojem svi treba nešto da dobiju. Ako ne u jednakom obimu, onda barem kroz osećaj da su promene pravedno formulisane i sprovedene.

Kada građani iz različitih društvenih grupa mogu da iznesu svoje zabrinutosti i potrebe i da diskutuju o njima u informisanom i strukturisanom deliberativnom procesu, postoji šansa da će se pronaći kompromisi koji štite ranjive, a istovremeno omogućavaju napredak u procesu. To ne znači da će svi dobiti sve što žele, ali znači da niko neće biti potpuno zanemaren.

Osim toga, deliberativni procesi pomažu ljudima da razumeju širu sliku: da zelene politike ne utiču samo na njih, već i na zajedničko dobro i buduće generacije. Deliberativni procesi, dakle, ne mogu u potpunosti eliminisati podelu na pobednike i gubitnike, ali mogu ublažiti njene posledice čineći ih vidljivim, podložnim pregovorima i pravednijim. U društvu koje kroz deliberaciju odlučuje o sopstvenoj budućnosti, broj stvarnih pobednika postaje veći jer se dobici ne mere samo ekonomskim interesom, već i osećajem uključenosti, solidarnosti i poverenja.

Koji su mehanizmi deliberativne demokratije?

Mehanizmi deliberativne demokratije sprovode se kroz različite formate deliberativnih mini-javnosti, u kojima građani imaju priliku da promišljeno i informisano diskutuju o temama koje ih direktno pogađaju i da, na osnovu tog procesa, daju preporuke za donosioce odluka.

Danas, najrasprostranjeniji oblik jesu građanske skupštine (citizens’ assemblies). Deliberativne mini-javnosti okupljaju heterogenu grupu građana, omogućuju im pristup relevantnim informacijama, daju vreme i prostor za moderiranu raspravu, unutar koje svako ima mogućnost da doprinese, a odluke se ne formulišu u jednostavne binarne opcije, već u format koji ostavlja prostor za nove, argumentom utemeljene opcije, koje se pozivaju na javni interes.

Istraživanja deliberativnih mini-javnosti pokazuju nekoliko ključnih efekata ovakvih procesa. Prvo, učesnici često menjaju svoje stavove i preferencije nakon deliberacije, i to u pravcu koji je promišljeniji, zasnovan na razmeni argumenata, a ne na preglasavanju ili prvobitnim predrasudama. Drugo, učesnici uče nove informacije o temi, a promene stavova su u velikoj meri povezane sa povećanjem nivoa informisanosti. Treće, ovi procesi smanjuju polarizaciju unutar grupe i omogućavaju uravnoteženo učenje jer učesnici dolaze u kontakt sa različitim mišljenjima.

Ono što je možda i najvažnije, učestvovanjem u deliberaciji, građani osećaju da njihovo političko angažovanje ima smisla. Dakle, osećaj lične i grupne političke efikasnosti se uvećava. 

Možete li navesti neki pozitivan primer implementacije i upotrebe takvih mehanizama?

Kao najčešće pominjan pozitivan primer možemo navesti građanske skupštine sprovedene u Irskoj, gde su rezultati deliberacije imali konkretan uticaj na ustavne promene, uključujući odluke o istopolnim brakovima i abortusu. Građanska skupština tamo je održala pet sedmičnih sastanaka tokom 2016. i 2017. godine. Građani su imali priliku da slušaju i ispituju pravne i medicinske stručnjake, raspravljaju u inkluzivnim, moderiranim grupama i iznose stavove u zajedničkoj sesiji.

Završni izveštaj i preporuke skupštine potom su razmatrani u parlamentu, a krajem 2017. godine, na osnovu preporuka građanskih skupština, predložen je referendum o ukidanju koji je održan 2018. godine i izglasan sa ubedljivih 66,4 % prema 33,6 % u korist ukidanja amandmana koji je branio abortus u gotovo svim okolnostima, priznajući ustavno pravo na život nerođenog deteta. Ovaj primer pokazuje koliko deliberativni procesi ne samo da obezbeđuju inkluzivnu i informisanu raspravu, već i povećavaju sposobnost građana da razumeju kompleksne teme, prevaziđu polarizaciju koja je u slučaju ove teme postojala u irskom drustvu, kao i da osete da njihovo učešće ima stvaran politički značaj. Upravo to su ključni elementi, koje tradicionalni predstavnički modeli često ne pružaju.

Samo još da naglasim da je od ovog slučaja prošlo deset godina i da su se u međuvremenu u različitim krajevima sveta ne samo sproveli, već i institucionalizovali brojni formati deliberativnih mini-javnosti, kako na lokalnom tako i na regionalnom i nacionalnom nivou.

Posebno je ovde značajno istaći široku rasprostranjenost klimatskih građanskih skupština (climate citizens’ assemblies), kao i mreža istraživača, organizacija civilnog društva, društvenih pokreta i donosilaca odluka, koji se zalažu za integraciju ovih skupština u procese odlučivanja, koji se odnose na pitanja životne sredine.

Ako uzmemo da deliberativna demokratija nekako podrazumeva da su građani zainteresovani za političke mere koje ih se tiču, kako Vam deluje situacija u Srbiji? Jesu li građani spremni da se suoče s tim da mogu da odlučuju o ekološkim merama i zelenim politikama?

Pozitivnih primera deliberativnih procesa u Srbiji i regionu, ako pod tim podrazumevamo slučajeve u kojima su deliberativne mini-javnosti imale makar ograničen uticaj na donošenje odluka, ima, ali ne dovoljno.

Najveći problem u Srbiji, ali i u susednim zemljama, jeste nedostatak političke volje da se ovakvi procesi sistemski sprovode i da se uvažavaju preporuke koje iz njih proizlaze. Zbog toga se takvi procesi najčešće realizuju pod okriljem akademskih institucija, organizacija civilnog društva ili međunarodnih organizacija, bez formalne integracije u institucionalne procedure odlučivanja.

U Srbiji je, na primer, sprovedeno više od deset građanskih skupština, ali van okvira političkih institucija i bez direktnog uticaja na javne politike. Ipak, ovo ne treba tumačiti kao neuspeh, već kao početnu fazu, koja pokazuje da su ovakvi procesi izvodljivi, legitimni i društveno poželjni. I zapravo, iskustva iz dosadašnjih skupština, u kojima sam i sama učestvovala, jasno pokazuju da građani, kada im se pruži prilika da se informišu, razmene argumente i promišljeno diskutuju, pokazuju visoku zainteresovanost i sposobnost da zajedno formulišu političke preporuke, koje uzimaju u obzir javno dobro. Čak i kada učesnici znaju da njihovi zaključci nemaju neposredan uticaj na politike, oni pokazuju snažan osećaj odgovornosti i spremnost da razmatraju zajednički interes. Ovaj rezultat potvrđuje osnovni preduslov deliberativne demokratije: građani su zainteresovani i sposobni da učestvuju u odlučivanju kada im se pruži adekvatan okvir za to.

Pre početka masovnih studentskih i građanskih protesta, svedočili smo izvesnoj političkoj apatiji građana Srbije, nakon čega je u tom smislu usledila velika promena. Mogu li u takvom kontekstu i okolnostima i mehanizmi deliberativne demokratije zaživeti? Čini se da je bar jedan od preduslova – zainteresovanost – ostvaren.

Iza prividne apatije koja je do nedavnog talasa građanske mobilizacije karakterisala Srbiju, krije se duboko nepoverenje u političke institucije i tradicionalne aktere. Trenutni oblici mobilizacije pokazuju da interesovanje nije nestalo, već da se aktivira na drugačiji način, van institucionalnih okvira, kroz društvene pokrete i inicijative. Važno je napomenuti da problem niskog učešća u političkim procesima nije specifičan samo za hibridna ili autoritarna društva. I u stabilnim demokratijama prisutno je pitanje poverenja u institucije i osećaja političke efikasnosti.

Što se tiče spremnosti građana da donose odluke o ekološkim merama i zelenim politikama, najbolji pokazatelji toga jesu brojne društvene mobilizacije u vezi sa ovim temama, kako u Srbiji, tako i u regionu, koje jasno ukazuju na visok nivo svesti, angažovanja i spremnosti građana da se aktivno uključe u diskusiju i odlučivanje o pitanjima koja direktno utiču na životnu sredinu i budućnost zajednice.

Vi ste viša naučna saradnica u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, koji je u saradnji sa partnerskim i lokalnim organizacijama organizovao nekoliko građanskih skupština, među kojima i jednu u Valjevu, na temu zagađenja vazduha. Možete li nam opisati kako je to izgledalo, kakav je bio način rada, kako su građani reagovali i da li su te građanske skupštine imale nekakvog uticaja?

Građanska skupština u Valjevu o zagađenju vazduha bila je prva građanska skupština sprovedena u Srbiji i deo šireg naučno-istraživačkog projekta, koji je Institut za filozofiju i društvenu teoriju sproveo 2020. godine sa ciljem da razume kako bi građani Srbije reagovali kada bi im se pružila prilika da se uključe u proces deliberacije i formulisanja političkih odluka. Dakle, sama skupština nije imala direktan cilj da utiče na odluke iako su preporuke građana poslate na uvid svim relevantnim političkim akterima.

Učesnici su birani prema kvotnom uzorku, kako bi se obezbedila reprezentativnost različitih društvenih grupa: po polu, uzrastu, obrazovanju i delu grada u kojem žive. Pre samog početka skupštine, svi učesnici su dobili pažljivo pripremljene informativne materijale, namenjene upoznavanju sa različitim društvenim i političkim perspektivama o temi zagađenja vazduha. Prve verzije tih materijala pripremili su istraživači uključeni u projekat, a kako bi se obezbedila inkluzivnost različitih gledišta, materijali su poslati na uvid i komentarisanje svim relevantnim i kompetentnim akterima (različitih stavova i mišljenja): organizacijama civilnog društva, ekspertima i donosiocima odluka. Svi pristigli komentari su prihvaćeni i uvršćeni u konačnu verziju materijala, koja je zatim podeljena učesnicima.

Tokom prve faze rada, građani su bili podeljeni u manje grupe u kojima su, uz pomoć neutralnih moderatora, razmenjivali mišljenja, iskustva i argumente, i formulisali početne predloge. Nakon toga je usledila plenarna sesija sa stručnjacima i predstavnicima organizacija civilnog društva, koji su građanima pružili dodatne informacije o uzrocima i mogućim rešenjima problema. Građani su, preko svojih predstavnika, postavljali pitanja i produbljivali razumevanje teme, što im je kasnije pomoglo da unaprede sopstvene predloge.

U završnoj fazi rada, građani su razvili konkretne predloge politika, a zatim su imali priliku da u drugoj plenarnoj sesiji direktno postave pitanja donosiocima odluka. Međutim, donosioci odluka nisu pokazali dovoljnu responzivnost prema procesu i građanskim pitanjima, čime su još jednom potvrdili distanciran i neodgovoran odnos prema građanima i njihovim inicijativama. Ipak, podaci prikupljeni tokom procesa pokazuju da je skupština imala značajan obrazovni i transformativni efekat na učesnike.

Oko 80% građana izjavilo je da im je učešće u građanskoj skupštini značajno produbilo razumevanje problema, dok je oko 85% učesnika istaklo da su im komentari i izlaganja stručnjaka pomogli da bolje razumeju uzroke i moguće pristupe rešavanju zagađenja. Dodatno, oko 77% učesnika reklo je da nakon diskusija bolje razume i one sa kojima se ne slaže, što pokazuje potencijal deliberativnih procesa za razvoj empatije i socijalnog razumevanja. Istovremeno, komentari i odgovori donosioca odluka bili su od male ili nikakve koristi za oko 50% učesnika, što je posledica izostanka adekvatnih odgovora na ključna pitanja građana.

Proces je suštinski pokazao da građani, kada im se pruži prilika, mogu da formulišu promišljene, konstruktivne i održive predloge za rešavanje lokalnih problema, kao i spremnost da podrže rešenja koja od njih samih zahtevaju određena odricanja. Istovremeno, proces je pokazao da donosioci političkih odluka, kao i postojeća politička kultura, i dalje pokazuju nizak stepen otvorenosti i odgovornosti prema širem učešću građana u političkom životu.

Od početka studentskih, a potom i građanskih protesta, svedoci smo da su se, kao pečurke posle kiše, u Srbiji raširili zborovi. Oni predstavljaju oblik direktne demokratije, i u proteklim mesecima počeli su da se, koliko je moguće, bave i ekološkim problemima u zajednicama. Da li direktna i deliberativna demokratija mogu da sarađuju? Šta im je zajedničko, a gde su razlike?

Zajedničko deliberativnoj i direktnoj demokratiji je to što oba modela insistiraju na aktivnom učešću građana i otvaranju procesa odlučivanja za sve one koji su pogođeni određenim politikama. I direktna i deliberativna demokratija veruju u transformativni potencijal građanskog angažmana: samo kroz učestvovanje građani razvijaju građanske kapacitete, svest o zajedničkom dobru i o sopstvenoj političkoj moći. Takođe, oba modela teže da kod građana ojačaju osećaj političke moći i odgovornosti.

Međutim, postoje i neke ključne teorijske razlike. Direktna demokratija se često oslanja na agregativni princip, što znači da se sabiraju već postojeće preferencije građana, a legitimitet odluke proizlazi iz broja glasova ili podrške. S druge strane, deliberativna demokratija, ne tretira političke preferencije kao fiksne ili egzogene. One su podložne transformaciji kroz proces zajedničke diskusije i promišljanja.

Tokom deliberacije, građani razmenjuju argumente, suočavaju se sa različitim stavovima i informišu se o posledicama svojih odluka, čime se razvija kolektivna svest i kvalitet političkih preferencija. Deliberativna demokratija definiše i sam način učešća, pa tako nije dovoljno samo glasati ili pasivno prisustvovati diskusiji, već je ključno aktivno promišljanje, evaluacija argumenata i odgovornost prema zajedničkom dobru. Glasanje i dalje može biti deo procesa, ali legitimitet odluke ne proizlazi samo iz formalnog broja podrške, već iz saznanja da su oni na koje odluka utiče imali priliku da je razumeju i opravdaju.

Dakle, kada su zborovi organizovani na način koji dozvoljava iznošenje različitih predloga, argumenata i informacija unutar diskusije koja može prethoditi glasanju, zapravo i predstavljaju jedan oblik praktikovanja deliberativne demokratije.

Kao nekadašnja gradska odbornica u Skupštini grada Beograda, koliko prostora vidite za zakonsku implementaciju mehanizama deliberativne demokratije? I koji su ključni problemi u gradu koji bi mogli biti bolje adresirani takvim mehanizmima?

Smatram da gotovo svi postojeći problemi na gradskom nivou mogu biti predmet deliberacije. Naravno, agenda bi mogla biti delimično ograničena resursima, kao što su budžet, postojeći zakoni ili tehnički kapaciteti, ali to ne znači da bi bilo koja tema bila potpuno isključena sa spiska pitanja pogodnih za deliberaciju. Čak i ograničavajuća zakonska regulativa može se menjati. Granice deliberacije nisu rigidne, one se definišu praktičnim okvirima, ali ne i temama.

Najveća prepreka za zakonsko uvođenje deliberativnih mehanizama, međutim, nije u samoj izvodljivosti procesa, već u nedostatku političke volje da se polje odlučivanja proširi na građane. Institucionalizovanje deliberativnih formata zahteva spremnost vlasti da građani aktivno učestvuju i da se njihove preporuke uzmu u obzir, a to podrazumeva delimično prepuštanje kontrole nad procesom odlučivanja. A sa ljudima koji trenutno imaju većinu u gradskoj skupštini, ja ne vidim nikakav prostor za tako nešto.

Irena Fiket je viša naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, gde je i koordinatorka ActiveLab-a, Laboratorije za aktivno građanstvo i demokratske inovacije i osnivačica i članica Stalne grupe za demokratske inovacije pri Evropskom konzorcijumu za politička istraživanja. Istraživačke teme o kojima je pisala u brojnim naučnim radovima obuhvataju građansku participaciju, demokratske inovacije, deliberativnu demokratiju, evropsku javnu sferu, visoko obrazovanje unutar evropskog prostora i pitanja rodne ravnopravnosti.

Intervju vodio: Ivan Radisavljević

Ilustracija: Nataša Milošević