Da li su filteri rešenje za problem zagađenog vazduha u Beogradu?

Pre nego što dođemo do toga kako funkcionišu filteri, pogledajmo kako su oni uopšte dospeli u Beograd. Javnom nabavkom procenjene vrednosti od 747.000.000 dinara koja je potvrđena 31.12.2024. odlukom o dodeli ugovora na 746.925.000 dinara, za ovaj posao angažovani su komunalno preduzeće AD „Dimničar“ i NANOGROUP DOO. NANOGROUP DOO osnovana je 2023. godine i prema dostupnim podacima ima jednu zaposlenu osobu, te ostaje upitan kapacitet za realizaciju jedne ovako velike nabavke. Komunalno preduzeće „Dimničar“ će kasnije dobiti i posao ugradnje filtera.

Na sajtu Grada Beograda može se pronaći i podatak da je grad pojedine komunalne poslove poverio i preduzeću „Dimničar“, ali da ovo preduzeće nije u vlasništvu i kontroli grada već se vodi kao akcionarsko društvo. Prema Agenciji za privredne registre, društvo je osnovano 1998. godine, a ne 1948. godine kako stoji na sajtu samog preduzeća, a da je 1948. zapravo osnovano staro komunalno preduzeće „Dimničar“ koje je 1998. godine preregistrovano. Otkad funkcioniše kao privatni tržišni akter, ovo preduzeće značajno je smanjilo broj zaposlenih, pa prema podacima za prošlu godinu ima svega 45 zaposlenih, od čega samo oko 20 dimničara.

Smanjenjem broja zaposlenih dimničara u ovom preduzeću smanjio se i broj očišćenih dimnjaka na godišnjem nivou. Umesto da se preventivno čisti veći broj dimnjaka kako bi troškovi smanjili, preduzeće se fokusiralo na delovanje po pozivu i otklanjanje kvarova. Prošle godine povećana je cena usluge dimničara po kvadratu sa 1,38 na 2,3 dinara, koju preko Insfostana plaćaju sva domaćinstva sa dimnjakom. Ova promena cene deluje beznačajna, ali kada u jednačinu uključimo to da u Beogradu ima 393.105 individualnih ložišta, koliko je gradska sekretarka Ivana Vilotijević rekla da ih ima, dobijamo i te kako veliku sumu novca. Ovaj novac bi mogao da se koristi za redovno čišćenje i pregled svih dimnjaka, ložnih mesta i ventilacionih sistema, a time bi se smanjilo trovanje toksičnim gasovima.

Za otpočinjanje obavljenja komunalne delatnosti dimničarskih usluga minimalni uslovi propisani su Uredbom o načinu i uslovima za otpočinjanje obavljanja komunalnih delatnosti. Ovom uredbom propisano je da bi za oblast Grada Beograda koja ima skoro 400.000 individualnih ložišta, komunalno preduzeće moralo bi da ima oko 180 zaposlenih dimničara i još puno tehničke opreme i vozila. Taj broj zaposlenih i resurse ovo preduzeće trenutno ne poseduje, a pored toga dobija i novi zadatak da ugrađivanja i održavanja filtera za prečišćavanje vazduha.

Vratimo se sad na te famozne filtere. U javnom pozivu se kaže da ovi mehanički elektrostatički filteri ne zahtevaju napajanje električnom energijom i smanjuju emisije suspendovanih čestica PM10 za najmanje 40%. Ostaje upitno kako rade elektrostatički filteri bez napajanja i kako u tom slučaju nastaje dovoljna količina energije da hvata suspendovane čestice. Sa druge strane, ako se ovi filteri ugrade na 40% individualnih ložišta i smanje zagađenje iz svakog ložišta za najmanje 40%, a ako znamo da prema godišnjem izveštaju o stanju kvaliteta vazduha u Republici Srbiji za 2023. godinu 61% ukupnog zagađenja PM10 česticama dolazi iz individualnih ložišta, onda uz malo primenjene matematike dobijamo da kada se ugrade filteri, zagađenje treba da bude smanjeno za najmanje 9.8%.

Smanjenje zagađenja PM10 česticama od 10%, koje predstavljaju i najveći problem u Beogradu,  deluje kao neverovatna brojka i ostaje pitanje kako se drugi gradovi u regionu i Evropi koji imaju problem sa zagađenjem nisu ovoga setili, s obzirom da ovakva masovna ugradnja filtera nije implementirana nigde u okruženju. Elektrostatički filteri se koriste uglavnom na industrijskim objektima, za njih je potrebno napajanje i mnogo su skuplji od procenjenih 5.000 dinara, kolika je vrednost pojedinačnog nabavljenog filtera u Beogradu.

Dimničari upozoravaju da masovana ugradnja ovih filtera potencijalno može i da uveća nivo problema jer postoji rizik da uspori kretanje vazduha u dimnjaku, suzi protok vazuha i uveća proizvodnju smole što može negativno da utiče na zdravlje i bezbednost ljudi. Dodatni problem je što čak i da filteri budu funkcionalni, rezultati neće biti potpuni jer nemamo ulazne podatke, pošto u Srbiji nema ograničenja šta može da se ispušta i u kojoj količini kroz dimnjak individualnog ložišta. Za razliku od EU, gde svaka ugrađena peć i kotao moraju da ispune neke uslove i gde dimničari povremeno mere koliko dimnjak izbacuje čestica pa na osnovu toga preduzimaju mere, u Srbiji to nije praksa pa nema ulaznih podataka u ovoj jednačini sa puno nepoznatih.

Za problem zagađenja vazduha nema magičnih rešenja, pa to ne predstavlja ni masovna ugradnja filtera, naročito jer oni predstavljaju lečenje posledica a ne uzroka. Za rešenje problema zagađenja vazduha potreban je kontinuirani rad i set različitih mera. Filteri možda mogu da budu jedna od tih mera, ali same mere moraju biti hijerarhijski raspoređene, jer kao što subvencije za električne automobile nisu najurgentnija mera za poboljšanje kvaliteta vazduha tako nisu ni ovi filteri, već bi pre svega trebalo raditi na merama zamene ložišta, obezbeđivanja kvalitetnijih energenata, širenja sistema daljinskog grejanja, energetske efikasnosti i upotrebe obnovljivih izvora energije. Mere moraju biti multisektorske i socijalno osetljive pa se kroz planiranje grada mora obezbediti više zelenih površina, bolje provetravanje grada, ali i pomoć onima koji se nalaze u poziciji energetskog siromaštva da iz nje izađu preusmere s ena čistije energente. Borba za čist vazduh je kontinuirani proces koji se ne može hakovati brzinskim rešenjima poput navedenih filtera za vazduh, već zahteva plan i političku volju da se taj plan implementira, a trenutno Grad Beograd nije zainteresovan da zaista rešava problem zagađenja vazduha.