Da li je pravedna tranzicija zaista pravedna

Međutim, kako se tranzicija ubrzava, postaje sve jasnije da gašenje jedne industrije i zaštita jedne grupe stanovništva ne dolazi bez novih posledica. Zelena tranzicija, a sa njom i pravedna tranzicija, zahteva nove tehnologije, a nove tehnologije zahtevaju nove rudnike. Time se otvara prostor za ono što sve veći broj autora naziva zelenim ekstraktivizmom, odnosno intenzivnom eksploatacijom minerala pod okriljem održivosti. Eksploatacija kritičnih sirovina već se pokazuje kao izrazito štetna za mnoge zajednice, koje ispaštaju radi ambicija, najčešće zemalja globalnog severa, da smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte. 

Zato su danas neka od bitnih pitanja – kako koncept pravedne tranzicije koegzistira sa realnošću zelene ekstrakcije i kako se ideja socijalne pravde uklapa u činjenicu da će mnoge zajednice tek postati žrtve, ne zbog fosilnih goriva, već zbog čiste energije koja treba da ih zameni?

Mnogi autori zato sve glasnije upozoravaju da tranzicija, ukoliko se nastavi u postojećem ekonomskom okviru, neće biti pravedna, nego samo „pravedna za neke“. Dok je, sa jedne strane, trend gašenje rudnika uglja, doduše usporen, sa druge strane, imamo proglašene strateške projekte u cilju sprovođenja evropskog zakona o kritičnim sirovinama, gde se mnogi od odabranih projekata već suočavaju sa neslaganjem javnosti i značajnim otporom lokalnih zajednica.

Zašto je planirana zelena budućnost duboko ekstraktivna

Zelena tranzicija je u različitim zemljama, kao i u Evropskoj uniji, često predstavljanoj kao predvodnicom u procesu dekarbonizacije, najviše definisana setovima zakona koji, rasparčani na različite oblasti, treba zajedno da dostignu cilj smanjenja emisija i ublažavanja uticaja klimatskih promena. Evropska unija je od 2019. godine definisala ambiciozan Evropski zeleni dogovor kao svoju novu strategiju rasta, koji definiše put Unije do klimatski neutralnog kontinenta. Ovaj set zakona kombinuje različite mehanizme, odluke i akcione planove, pa je tako EU kroz Mehanizam za pravednu tranziciju, izdvojila 17,5 milijardi evra kako bi podržala radnike, regione zavisne od uglja i energetski siromašna domaćinstva. Ovaj fond postoji da bi omogućio regionima, ovim sektorima i zajednicama, najranjivijim tokom procesa dekarbonizacije, da pređu na druge poslove, kao i na proizvodnju energije iz obnovljivih izvora.

Dominantni narativi o pravednoj tranziciji vrlo retko govore o nepravednoj strani ovog procesa, kao i negativnom uticaju procesa zelene tranzicije globalnog severa na zemlje globalnog juga. Tako dolazimo i do kontradikcija velikih paketa, koji dovode do dekarbonizacije, kao što je Evropski zeleni dogovor gde, sa jedne strane, imamo Mehanizam za pravednu tranziciju, ali, sa druge, Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) koji definiše neophodne kritične sirovine potrebne za sprovođenje ove tranzicije i postavlja ciljeve za povećanje ekstrakcije na samoj teritoriji EU i van nje. Takođe, imamo činjenicu da je sama tranzicija veoma tehnološki intenzivna i da je definisana kroz proizvodnju električnih automobila, gigafabrika baterija, solarnih panela, vetroparkova, superprovodljivih mreža, sistema za skladištenje energije ili drugih tehnoloških rešenja, koja zahtevaju tzv. tranzicione metale. Studija koju je naručila Svetska banka ističe da bi bilo potrebno izvaditi oko 3,1 milijarde tona sedamnaest osnovnih minerala kako bi se ostvarila pedesetpostotna šansa za ograničavanje globalnog porasta temperature na 2ºC do 2100. godine, i da bi potražnja za ključnim prelaznim mineralima, kao što su litijum, kobalt i grafit, mogla da poraste za približno 500% do 2050. godine.¹

Većina kritičnih sirovina koje Evropska unija koristi potiče iz zemalja globalnog juga, čak i kada se Kina ne uzima u obzir. Ključni primeri obuhvataju Čile, Argentinu i Boliviju kao glavne izvore litijuma. U ovom već sušnom regionu koristi se metod ekstrakcije koji zahteva ogromne količine vode i pogoršava situaciju za već vrlo ugrožene zajednice. Slično se dešava i u Demokratskoj Republici Kongo koja obezbeđuje najveći deo globalnog kobalta,  gde su uslovi rada jako loši, a često u takvim uslovima rade i deca. Resursi dolaze i iz Gvineje koja je jedan od najvažnijih proizvođača boksita, kao i Brazila koji dominira proizvodnjom niobijuma. Ove države snabdevaju evropsku industriju resursima od kojih zavise baterije, čista energija i digitalna infrastruktura, dok sama EU obezbeđuje tek mali deo sopstvenih potreba.²

Najveće posledice ovakvog modela snosi lokalno stanovništvo u zemljama gde se rudarenje odvija. Ekološki pritisci uključuju iscrpljivanje i zagađenje vodnih resursa, degradaciju zemljišta, uništavanje biodiverziteta i povećanje emisija zagađivača vazduha u blizini rudarskih i prerađivačkih postrojenja. Socijalni efekti su jednako ozbiljni: prisilna preseljenja, radni uslovi koji često nisu bezbedni, rast konflikata, korupcija i povećanje nejednakosti. Posebno su pogođene ruralne i starosedelačke zajednice, koje imaju najmanju kontrolu nad projektima i najviše zavise od prirodnih resursa, pa se tako preko 80% projekata litijuma i više od polovine projekata nikla, bakra i cinka nalazi na teritorijama starosedelačkih naroda.³

Dok koristi završavaju u industrijama globalnog severa, teret ekološke i socijalne štete ostaje na zajednicama koje nemaju moć da odlučuju o sopstvenom razvoju. Ovaj disbalans otkriva duboku nepravdu u trenutnom modelu zelenog snabdevanja Evropе. Ovakve prakse dovode do stvaranja takozvanih zelenih zona žrtvovanja.

Zelene zone žrtvovanja

Stavljanje pritiska na određene regione, zajednice, na autohtona i marginalizovana zemljišta, sredstva za život i suverenitete, u nastojanju da se obezbede materijalni resursi za pravedne tranzicije, na kraju i njihovo uništavanje radi zelenog tehnološkog razvoja, koji je često planiran za neke druge delove sveta, dovodi u pitanje pravednost samog procesa. Na ovaj način stvaraju se zelene zone žrtvovanja (pojam sve češći u literaturi). Pojam zona žrtvovanja, prvobitno korišćen za područja opasno kontaminirana rudarstvom i preradom uranijuma zarad razvoja i testiranja nuklearnog oružja tokom Hladnog rata, kasnije je proširen, pa obuhvata „zajednice ili žarišta hemijskog zagađenja gde stanovnici žive neposredno pored jako zagađenih industrija ili vojnih baza“.⁴

Danas se, usled već pomenutog razvoja zelenih tehnologija i značajne ekspanzije rudarenja kritičnih sirovina, zagađenja i ugrožavanja različitih ekosistema i zajednica, predlaže da se logika žrtvovanja određenog prostora ili ekologije može proširiti tako da obuhvati mesta i populacije koje će biti pogođene nabavkom, transportom, instalacijom i radom na rešenjima za napajanje zelene tranzicije, kao i tretmanom otpada od materijala na kraju životnog veka.⁵

Ove zone se danas protežu od litijumskih slanih ravnica Andskog regiona, preko kobaltnih polja Katange u Demokratskoj Republici Kongo, sve do rudnika nikla u jugoistočnoj Aziji. One uključuju i evropske lokacije, na kojima se planiraju rudnici litijuma i bakra, kao što je projekat Jadar, sa kojim se mi suočavamo, ili primeri Portugala i Finske, te postrojenja za obradu, transport i odlaganje otpada iz zelenih tehnologija, koja često ostaju nevidljiva u javnom diskursu.

Drugim rečima, logika zone žrtvovanja više nije ograničena na ekstrakciju fosilnih goriva, ona postaje integralni, iako neimenovani, element infrastrukture pravedne tranzicije. Prostorna raspodela koristi i štete jasno otkriva da su neke zajednice, najčešće ruralne, starosedelačke ili društveno marginalizovane, često ugrožene, dok se koristi prelaska na čistu energiju koncentrišu u razvijenijim oblastima. Uprkos tome, rasprave o nivou, vrsti i legitimnosti žrtvovanja, koje tranzicija podrazumeva, retko se pojavljuju u zvaničnim dokumentima EU ili drugih aktera globalnog severa. U njima se pravednost i dalje, pre svega, razume kao socio-ekonomska kompenzacija radnicima i regionima unutar bogatih država, dok se transnacionalna dimenzija ekološke pravde, pitanje globalne redistribucije koristi i štete, gotovo u potpunosti izostavlja iz institucionalne slike tranzicije.

Pravedna tranzicija u Srbiji

Kao članica Energetske zajednice i zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, Srbija je potpisala Pariski sporazum 2015. godine, čime je prihvatila obaveze da aktivno deluje u pogledu smanjenja emisija sa efektom staklene bašte. Pored toga, kao zemlja kandidat, Srbija se obavezala da transponuje mnoge dokumente, koji podstiču zelenu tranziciju. Jedan od dokumenata koje je Vlada Srbije nedavno usvojila jeste i Akcioni plan pravedne tranzicije.

Sam dokument poprilično je opisnog karaktera, ne definiše jasne ciljeve niti brojeve do kada i koliko ljudi će proći kroz proces pravedne tranzicije, i bavi se isključivo regionima zavisnim od uglja, odnosno regionima u kojima ekonomske aktivnosti zavise od proizvodnje uglja. Kako je sektor proizvodnje i upotrebe uglja u Srbiji izuzetno velik, sa više od 25 hiljada ljudi koji rade u termoelektranama ili rudnicima uglja, veoma je značajno posvetiti potrebnu pažnju tome kako će se sam proces dekarbonizacije i prelaska na druge vidove proizvodnje energije sprovesti i kako će uticati na ljude zaposlene u ovom sektoru. Ali, kao što je ranije u tekstu navedeno, uticaj energetske tranzicije se tu ne završava i pitanje je da li dokument, koji treba da obezbedi pravednost samog procesa, treba da ignoriše drugu stranu istog novčića.

Srbija je sada već nadaleko poznata i po potencijalnom projektu iskopavanja litijuma, metala potrebnog, pre svega, za proizvodnju baterija za električne automobile, tako često navođene bitne stavke za proces dekarbonizacije. Brojni naučnici (a objavljene su i mnoge studije) govorili su o tome koje su sve potencijalne štete ovog projekta: voda je zagađena i tokom same istražne faze; biodiverzitet izuzetnog bogatstva, a nije ni potpuno istraženo kolikog, ugrožen je; bogato poljoprivredno zemljište će nestati; meštani će biti raseljeni… Dolini Jadra u stvari preti sudbina da će postati zelena zona žrtvovanja. Sa druge strane, korist ovog projekta za samu tranziciju u Srbiji nije toliko ni spominjana. Znamo da će se taj metal, koji će se možda iskopavati na teritoriji naše zemlje, koristiti u Nemačkoj, pa se postavlja pitanje kako je to moguće i da li je pravedno. Kako je moguće da dokumenta koja definišu proces tranzicije ne uzimaju u obzir iskopavanje metala koji se u tranziciji koristi. I zašto se dokumenta, koja se bave pravednošću samog procesa energetske ili zelene tranzicije, odnose samo na određene delove pravednosti?

Na teritoriji Srbije projekat Jadar nije jedini planirani projekat rudarenja, samim tim ni devastacije okruženja. Homolje je napadnuto intenzivnim procesom istraživanja, koji već u ovoj fazi devastira prirodu tog područja, pa i postojeći rudnici na istoku Srbije, iako već dugogodišnji, šire se dalje i prete da se  devastacija nastavi. Da li je onda vreme da promislimo da li smo dobro definisali obuhvat pravednosti, koji je do sada korišćen? Da li je vreme da prestanemo da rasparčavamo pojam pravednosti na različite dokumente, regione, profesije, i pokušamo sveobuhvatnije da tretiramo ovaj problem u okviru procesa energetske tranzicije ili možda i u budućem razvoju društva?

Možda je vreme da odrastemo

Navedene politike jasno pokazuju da se današnja vizija pravedne tranzicije odvija unutar logike rasta, često u ovom kontekstu nazivanog „zelenim“ rastom, koji se u dominantnim strategijama predstavlja kao poželjna i održiva nadogradnja postojećeg ekonomskog modela. Ali, i zeleni rast podrazumeva sve veću potražnju za materijalnim resursima, intenzivniju eksploataciju prostora i prirodnih sistema, te povećane rizike za zajednice koje nemaju političku moć da utiču na odluke o takvom razvoju. Time se pravednost postavlja u okvir koji je unapred ograničen jer, dokle god rast ostaje centralni cilj, nemoguće je očekivati da će se žrtve smanjiti, jednako raspodeliti ili izbeći.

Zato se čini da ključni izazov nije u tome kako pravednu tranziciju učiniti efikasnijom, već u tome kako redefinisati same temelje na kojima ona počiva. Prava pravednost ne može biti postignuta ako se odnosi samo na radnike u fosilnom sektoru ili na regione unutar jedne geografske oblasti, dok se drugi delovi sveta pretvaraju u zone žrtvovanja. Isto tako, ona ne može biti ograničena na kompenzacije ili tehnološke optimizacije ako se nastavljaju politike koje povećavaju potražnju za novim sirovinama, gurajući prirodne sisteme do granica izdržljivosti. Ako se ozbiljno shvati pitanje pravednosti, ne samo prema ljudima danas, već i prema prirodi, budućim generacijama i zajednicama koje nisu birale da učestvuju u tranziciji, onda postaje jasno da pravednost nije kompatibilna sa modelom koji zahteva stalno širenje, ekstrakciju i rast.

1. Minerals for Climate Action:The Mineral Intensity of the Clean Energy Transition, dostupno na https://documents1.worldbank.org/curated/en/099052423172525564/pdf/P16627806f5aa400508f8c0bdcba0878a3e.pdf
2. Metali za zelenu i digitalnu Evropu, dostupno na: https://czp.org.rs/h-content/uploads/2025/05/Metali-za-zelenu-i-digitalnu-Evropu.pdf
3. Jurnjava za sirovinama, dostupno na: https://czp.org.rs/h-content/uploads/2025/05/Jurnjava-za-sirovinama_.pdf
4. https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S259033222030542X
5. Green Sacrifice Zones, or Why a Green New Deal Cannot Ignore the Cost Shifts of Just Transitions, dostupno na: https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S259033222030542X

Tatjana Avramovć je ekološkinja koja se bavi pitanjima pravedne tranzicije, zagađenja vazduha i izazovima ekstraktivističkih ekonomija. U svom radu istražuje modele razvoja koji ne počivaju na iscrpljivanju resursa, već na unapređenju kvaliteta života i osnaživanju zajednica.

Ilustracija: Nataša Milošević